Intervju sa Marijom Babić

Marija Babić, bivši student FON-a i jedan od osnivača lokalne grupe ESTIEM, danas radi u kompaniji Zlatiborac kao Menadžer za korporativne komunikacije. Svoje aktivno angažovanje u vannastavnim aktivnostima otpočela je u studentskoj organizaciji ESTIEM, koja joj je omogućila usavršavanje i sticanje iskustva. Zahvaljujući tome, svom trudu i radu pobedila je na takmičenju Balkan Case Study Business Competition i dobila prvi posao u kompaniji ComTrade kao brend menadžer.

Koliko su studentske organizacije bitne u sopstvenom usavršavanju kao i angažovanje u njima?

Svoje aktivno učešće u studentskim organizacijama sam otpočela u trećoj godini studija kada sam sa nekolicinom ambicioznih i motivisanih kolega i otpočela osnivanje lokalne grupe ESTIEM na FON-u. Prvog dana osnivanja ESTIEM je brojao desetak članova, a danas je izrastao u aktivnu, zrelu, organizovanu i uspešnu organizaciju koja je za pet godina ostvarila neverovatan napredak i danas je jedna od najaktivnijih lokalnih grupa cele evropske mreže. Aktivno učešće u radu studentskih organizacija priprema studente na sve ono što ih čeka u svakodnevnoj poslovnoj praksi, a iskustvo koje sam stekla mi je predstavljalo sjajan poligon za vežbanje svih veština koje se očekuju od svakog diplomiranog FON-ovca. Pored toga što danas studentske organizacije pružaju mogućnost učešća u korisnim projektima, predavanjima i praksama, daleko se više nauči uzimanjem aktivnog učešća u samom organizovanju i vođenju tih projekata, jer voditi tim ljudi koji isključivo volonterski radi na realizaciji projekta je lekcija koja se ne zaboravlja. Gradi se samopouzdanje, stiče se iskustvo i gubi se trema pred velikim koracima koji nas čekaju na prvom poslu.

Kako se najbolje organizovati tokom studiranja i postizati sve svoje obaveze?

Onaj ko želi nešto nađe vremena za to, a onaj ko ne želi nađe izgovor. U jednom trenutku svojih studija našla sam se u situaciji da aktivno učestvujem u takmičenjima u rešavanju studije slučaja, da smo u procesu realizacije prvog važnog projekta ESTIEM-a, a čekao me je i uslov za četvrtu godinu studija. Za sve se našlo vremena, jer ukoliko se okružite kolegama koji dele vašu energiju i želju da sve postignete, onda sve ide lako. Ja sam imala tu sreću da je uvek oko mene bilo vrednih, sposobnih i organizovanih ljudi sa kojima sam lako realizovala sve svoje obaveze i stizala da redovno polažem ispite. Pomoć koju vam kolege mogu pružiti je nemerljiva, jer je ponekad jednostavno nemoguće naći se na više mesta u isto vreme, ali kada znate na čiju pomoć možete da se oslonite, onda ste u velikoj prednosti.

Sada postoji veliki broj takmičenja u rešavanju studije slučaja gde mladi ljudi mogu da nauče mnoge stvari. Da li biste neko takmičenje posebno izdvojili i preporučili?

Takmičenja u rešavanju studije slučaja su poslednjih godina postala veoma popularna, pa se tako i broj takmičenja u Srbiji povećao. Sada i mnogi fakulteti organizuju lokalna takmičenja, tako da savetujem studentima da prate obaveštenja upravo o ovim takmičenjima, jer je od njih najbolje krenuti. Kada se stekne određeno iskustvo, može se razmišljati i o nacionalnim i međunarodnim takmičenjima. Pored Menadžerijade koja se održava svake godine, preporučujem i TIMES takmičenje u organizaciji ESTIEM-a, a tu su naravno i takmičenja na PR Week-u, Business Exit-u i drugim sličnim konferencijama koje poslednjih godina vrlo često u svoje redovne programe uvrste i takmičenje za studente u rešavanju konkretnih studija slučaja.

Da li Vam je rešavanje studija slučaja donelo neku vrstu prakse ili uticao na Vaš lični razvoj?

Rešavati jednu studiju slučaja znači primeniti sve ono što smo naučili na fakultetu i steći svest o tome da svakodnevno treba držati korak sa svetom i sa dešavanjima u sferi koja nas interesuje. Rešavanje studije slučaja vas nauči i da znate gde i od koga da tražite prave informacije, kako da pristupite rešavanju kompleksnog problema i na kraju krajeva da sav trud koji ste uložili u analizu i merenje opcija koje su vam na raspolaganju materijalizujete kroz kratko i sažeto rešenje. Pored toga, učešće na ovim takmičenjima vam može doneti i mogućnost prakse i eventualno posla. Moja prva pobeda na takmičenju Balkan Case Study Business Competition mi je donela i prvi posao u toku studija: poziciju brend menadžera u kompaniji ComTrade, a mnoga takmičenja su rezultirala konkretnim poslovnim ponudama za praksu i radu u kompanijama. Što se tiče ličnog razvoja, pored stečenih znanja i izgradnje veština o kojima sam govorila, studije slučaja su mi donele priliku da se upoznam sa mnogim ljudima iz poslovnog okruženja u Srbiji, a ostvareni kontakti mi i dan danas veoma znače.

Da li Vam je bilo teško da nađete posao i kako ste ga našli?

Iako u Srbiji vlada velika nezaposlenost, smatram da je veoma nezahvalno i možda pretenciozno reći sledeće, ali činjenica je da FON-ovci ne traže posao, već da poslovi nađu nas. Zaista veliki broj FON-ovih studenata po završetku fakulteta ima pred sobom više otvorenih opcija i nalazi se u zavidnom položaju da bira, što je danas u našoj zemlji retkost. Ja sam izabrala posao koji mi omogućava da radim upravo ono za šta sam se školovala i što mi je osnovno interesovanje, a ponuda za posao je došla kao logičan sled svih godina ulaganja u znanje i praksu, a upravo kroz lepe kontakte koje sam ostvarila u toku studija kroz učešće u rešavanjima studija slučaja.

Da li je uvek potrebna motivacija ili nekad posao zahteva isključivo napor?

Jedna sjajna poruka koju sam jednom prilikom čula kaže “Pažljivo biraj posao i biraj samo ono što voliš da radiš, jer ćeš svakog dana ujutru ustajati i ići nešto da radiš. Ako svaki dan budeš radio ono što voliš, rad će ti biti igra i nećeš ga doživeti kao opterećenje”. Sa druge strane, onaj ko očekuje da će svaki dan raditi samo i isključivo ono što voli živi u zabludi. Veoma je važno upoznati sebe i prepoznati šta je to što vas čini srećnim i koje to stvari obavljate bez preteranog napora. Kada radite posao koji volite, napor je samo fizički, osetićete umor, a motivacija se kod pravog izbora posla nikada ne gubi. Porazgovarajte sa sobom i upoznajte sebe pre nego što krenete u borbu sa drugima.

Kako ste sebe naterali da nastavite sa radom i onda kada nije išlo po volji?

Moja ambivalentna osobina je upornost. Koliko mi je to prednost, toliko mi je i mana. Odlučnost da se dostigne zacrtani cilj ponekad prevazilazi moje mogućnosti i dovodi do frustracije kada stvari ne idu po volji, a istrajnost i gledanje “preko brda” su oružja koja koristim u ovim situacijama. Istrajnost za mene znači da u situacijama u kojima nešto ne ide po planu, kada ni motivacija više nije dovoljna, mora da se upali alarm koji govori samo jednu stvar “nisi dala sve od sebe”. Razlika između onih koji istraju i onih koji u tome ne uspeju je što alarm onima koji odustaju kaže “sve se urotilo protiv tebe, vreme je da odustaneš, sve je ovo suviše teško i previše komplikovano”, a kod onih istrajnih govori upravo suprotno: “dodaj gas, dupliraj napor”. Pa i da stvar na kojoj radite doživi kompletan neuspeh, znaćete da ste dali sve od sebe, a to je ono što je najvažnije.

Sa kakvim problemima se najčešće susrećete na poslu?

Ne bih to nazivala problemima, ja ih više prihvatam kao izazove. U svakodnevnom poslu najveći izazov sa kojim se mladi zaposleni susreću je što smo puni entuzijazma i želje da stvari menjamo odmah i sada, a zaboravljamo da su kompanije uspešno poslovale i bez nas, pre nego što smo mi došli u njih.

Kako ih rešavate?

Zaista je veliki izazov saživeti se sa jednom velikom i ozbiljnom kompanijom sa dugom tradicijom u kakvoj ja radim, ali ono što sam naučila za ovo proteklo vreme je da cenim znanja, veštine i iskustvo ljudi sa kojima radim i sa kojima sam svakodnevno u kontaktu, jer posmatrajući i osluškujući svet oko vas, naučićete da prepoznate i cenite vrednost tuđeg iskustva. Svest o tome da se svaki dan i kroz problem na koji naiđete može naučiti nešto novo vam može u mnogome pomoći da probleme ne doživljavate kao prepreke, već kao životne situacije, ako ste preživeli težak današnji dan, a iz toga niste baš ništa naučili, onda nešto ne radite kako treba.

Koje veštine su najpotrebnije da bi neko bio uspešan u poslu kojim se Vi bavite?

Posao u marketingu i korporativnim komunikacijama zahteva mnoge raznolike veštine, ali najvažnija veština je da znate na koga za šta možete da se oslonite i da znate ko zna koje informacije. U tom smislu, treba da savladate brzinu donošenja ispravnih odluka, da širite svoju mrežu ljudi koje poznajete i da uvek znate ko zna ono što vi ne znate. Znanje stranih jezika i rad na računaru ne moram ni da spominjem, ali bih savetovala svima da ulože dodatni napor u detaljnije i podrobnije savladavanje alata koje će jednog dana koristiti u čitanju i kreiranju izveštaja, pravljenju power point prezentacija i drugih vidova predstavljanja i analize podataka. Uvek ćete imati mogućnost da se oslonite na nekog drugog da vam u tome pomogne, ali zašto sada ne biste uložili dodatni napor da prođete kroz sve funkcije Excel-a, napravite koju moderniju powerpoint prezentaciju i savladali lejere u Photoshopu? Jednog dana bićete sebi zahvalni za svaki minut koji ste proveli za računarom, makar pravili i pregled ličnih toškova u tabeli u Excelu i crtali pie chart-ove za seminarski rad. To su veštine koje se više ni ne pominju, ali zato budite najbolji u tome što se podrazumeva.

Koliko imate slobodnog vremena da se bavite još nekim aktivnostima van posla?

Pozvaću se na gore pomenutu rečenicu: Onaj ko želi nešto, nađe vremena za to, a onaj ko ne želi nađe izgovor. Ja na žalost tražim izgovore za mnoge aktivnosti koje me čekaju nakon napornog radnog dana, ali dajem sve od sebe da nađem vremena za sve. Važno je odrediti prioritete i vredne ljude kojima poklanjate svoje slobodno vreme.

Koje su to aktivnosti?

Kao veliki ljubitelj filmova, moram priznati da zabrinjavajuće previše slobodnog vremena provodim po bioskopima i ispred računara. Pored toga, uvek imam snage da neku inspiraciju pretočim u blog na temu neuromarketinga, jer mi je to životni pokretač, a uvek se nađe i vremena za neobavezno i slatko traćenje vremena sa društvom. Zaljubljena sam u Beograd, tako da dosta svog slobodnog vremena poklanjam i hedonističkom uživanju u lepotama Dorćola, jer mislim da on to baš zaslužuje.

Kakve su Vam mogućnosti za napredovanje?

Kako sam od nedavno postala student doktorskih akademskih studija na FON-u, a veoma sam zadovoljna svojim radnim mestom, trenutno razmišljam o napredovanju na akademskoj lestvici. Doktorske studije će od mene zahtevati dodatne napore za spremanje ispita i kasnije izradu doktorske teze, ali smatram da ću, s obzirom da imam već ucrtan plan i ideju svog potencijalnog doktorata, uspeti za tri do četiri godine da ostvarim životni san, a to je da sprovedem jedno istraživanje o kome maštam već nekoliko godina. Ukoliko se ovo ostvari, napredovaću po pitanju najvažnije stvari, a to je zadovoljstva i mira sa sobom.

Da li je tačno da tek počinjemo da učimo kad završimo fakultet?

Mislim da ne. Istina je da kada završimo fakultet počinjemo da povezujemo stvari i da primenjujemo naučeno, ali da u tom trenutku tek počinje učenje, ne bih rekla. Činjenica je da nas fakultet ne može pripremiti na sve što nas čeka, ali fakultet bih gledala kao period kada učimo da hodamo, a početak poslovne karijere kao period u kome učimo da trčimo. Posle nekog vremena shvatićemo da smo pre par godina bili dosta spori i nespretni kada smo hodali, ali sada kada trčimo i padnemo, mnogo više boli nego kada smo hodali polako.

Šta biste preporučili studentima FON-a?

Studentima FONa bih prvo čestitala na izboru fakulteta koji su upisali. Sigurna sam da u Srbiji ne postoji fakultet koji može studentima pružiti toliko široko, a opet upotrebljivo i savremeno znanje kao što to čini FON, zato čestitam na prvom pravom koraku. Sada kada ste se našli na pravom mestu u pravo vreme, dajte sve od sebe da iskoristite sve što vam stoji na raspolaganju. Predavanja, vežbe i ispiti su 50% onoga što možete na FON-u da dobijete. Učlanite se u studentsku organizaciju kao što je ESTIEM, pratite obaveštenja o predavanjima, prisustvujte svim konferencijama koje vam stoje na raspolaganju i nikada se nemojte stideti da pitate sve što vas zanima. Na žalost, studenti pogrešno shvataju termin konsultacija, pa na njih idu samo kada imaju neki problem ili na uvid u radove, a ne zaboravite da na FON-u ima mnogo motivisanih profesora i asistenata koji vredno rade sa studentima na vannastavnim aktivnostima, tako da nemojte čekati da vam se sve opcije otvore, pokucajte sami na neka vrata i iznesite svoje ideje. Udružite se. Seminarske radove i projektne zadatke nemojte shvatati kao obavezu koju morate da odradite, već uvek predložite i izaberite neku temu koja vas zanima i dajte sve od sebe da to bude natprosečno. Postavite visoke ciljeve, a onda svaki dan prevaziđite i pobedite sebe, jer ćete samo tako naći mir, ako znate da ste dali svoj maksimum.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *