Ana Marija Popović: “Svi čekaju da sistem nas izmeni umesto da mi menjamo sistem”

Ana Marija Popović je završila Fakultet Političkih Nauka, odsek politikologija. Nakon završenih studija stažirala je u Skupštini Srbije. Od septembra prošle godine je na masteru koji organizuje Evropska komisija, Erasmus Mundus program, u vezi sa održivim razvojem. Kada je prošle godine dobila stipendiju, mnoge ljude je interesovalo kako ju je dobila, šta je sve potrebno od dokumenata, šta je ključno za dobijanje stipendije u inostranstvu. Tada odlučuje da napiše blog kako bi odgovorila na sva ta pitanja, a da odgovore čuje i pročita što više ljudi. Na njeno iznenađenje, taj blog postaje veoma čitan i posećivan tako da odlučuje da nastavi sa pisanjem bloga i deljenjem svog iskustva sa masters studija u Belgiji.

Pisanjem tog bloga, ti pomažeš mnogim ljudima koji žele da apliciraju za neku stipendiju u inostranstvu. Da li si ti imala neku pomoć?

Ko nema pomoć nekog ko je već prošao aplikacioni proces, teže može da dobije stipendiju na nekom boljem univerzitetu. Meni su pomogli prijatelji koji su ranije bili na ovakvim programima. Iskreno, bez pomoći prijatelja ne verujem da bih uspela da dobijem stipendiju. Oni su pregledali sve moje aplikacije, sugerisali na neke greške, govorili kako treba da izgleda. Sve te male finese mogu mnogo da znače. Baš iz tog razloga sam počela da pišem blog. Na primer, tekst sa bloga ‘’Da li je prosek bitan’’ je izuzetno čitan i share-ovan, jer to ljude jako buni. Kad se vratim u Belgiju planiram da napišem blog ‘’Da li na master odmah posle studija ili malo sačekati’’ jer me dosta ljudi to pita.

Da li su aplikacije uglavnom slične, da li su to uglavnom neki eseji ili…?

Veoma su različite. Svako ima neki svoj zahtev. Svako traži CV, motivaciono pismo, ako aplicirate za doktorske studije traže obavezno i draft doktorske teze. Moja aplikacija je bila nešto između. Morala sam da pošaljem motivaciono pismo, ali i da otprilike napišem šta me interesuje od tema vezanih za Master. Imala sam veliku pomoć moje dve drugarice. Jedna je na doktorskim studijama iz ekologije, a druga radi u Coca Coli, bavi se ekonomijom. Moju prvu aplikaciju sam pisala sa makroekonomskog stanovišta, jer sam politikolog, ali one su mi pomogle da oblikujem celu priču i sa ekonomskog i sa ekološkog stanovišta, pošto aplikacija mora da bude malo konkretnija.

Bila si u Italiji jedan semestar. Koliko se razlikuje način studiranja tamo i ovde?

Erasmus Mundus je veoma dobar program ako želite da uporedite načine studiranja širom Evrope. Mogu slobodno da kažem da sam se prijatno iznenadila Srbijom jer su naši fakulteti dosta dobro organizovani, naročito u odnosu na Italiju, gde ume da bude haotično. Profesori su bili veoma dobri prema mojoj grupi, ali čini mi se da je odnos student-profesor tamo malo stroži i da je taj odnos na našim fakultetima bolji. U Belgiji je druga situacija. U Luvenu, univerzitetskom gradu, sve je super organizovano. Uslovi za studiranje su odlični, logično, s obzirom da je Luven jedan od najboljih evropskih univeziteta. To pokazuje činjenica da imaju najveću naučnu biblioteku u Evropi. Sa druge strane, problem u našem obrazovnom sistemu je onaj praktičan deo – kako da upotrebimo znanje koje smo stekl? FON je od naših fakulteta možda najbolji u ovoj sferi, dok FPN dosta kaska. Što se tiče nekog opšteg obrazovanja, mi smo bolji od većine fakulteta u Evropi.

Ako im se svidi aplikacija, onda sledi…?

Ranije su mnogo češće posle aplikacije sledili intervjui koji su se radili uživo. Sada se skoro sve završava preko interneta, mejla i skajpa. Negde čak ni nema intervjua. Meni su dali stipendiju u Engleskoj bez intervjua. Tako da nema pravila. Ako i postoji intervju, on služi da oni provere neke stvari iz vašeg CV-a, da vide kako govorite engleski, jer oni manje-više sve već shvate iz vaše aplikacije. Intervju služi i da provere identitet jer im se dešavalo da kandidati, na primer iz Afrike, podmeću svoje prijatelje za skajp intervju.

Belgija je jedna od zemalja EU koju je ekonomska kriza najviše pogodila i u kojoj je poslednjih godina bila veoma nestabilna politička situacija. Da li to na bilo koji način utiče na studente?

To je jedno veoma ozbiljno i organizovano društvo. Univezitet je star 600 godina tako da imali oni vladu ili ne, na njih to ne utiče previše. Mi smo mnogo povezani sa politikom, dok oni gledaju sebe i ne zanima ih politika, bar što se tiče funkcionisanja univerziteta.

Na Univerzitetu u Belgiji gde studiraš ima puno stranaca. Sa kim se najbolje slažeš?

Ima oko 10 posto studenata koji nisu iz Belgije, mnogo više nego u Italiji. Italija je prijatna za život i za studiranje, ali mali broj ljudi govori engleski. Ako ne govorite italijanski, potpuno ste izolovani. Meni je bilo lakše prvo što su mi studije bile na engleskom, a drugo što nas 27, koji smo na masteru, putujemo zajedno kao jedno odeljenje. Pošto sam ja jedina sa Balkana, kulturološki su mi najbliskije Poljakinja i Turkinja, mada su i devojke iz Južne Amerike jako prijatne. Mi se svi družimo međusobno, ipak smo svi mi ‘’ostavili’’ život na dve godine i otišli da studiramo po svetu. Baš zato što dolaze sa potpuno različitih strana sveta, veoma su zanimljivi i imaju puno toga da vam kažu  i da vam pruže. Na primer, jedna drugarica iz Ekvadora je radila u džungli, u Amazonu i proizvodila je solarnu energiju sa domorocima, Italijan je radio u Avganistanu, Šveđanka je studirala na Kembridžu. Globalno šarenilo.

Kako su reagovali kad si rekla da dolaziš iz Srbije? Da li su uopšte znali gde je Srbija?

Oni koji žive u Evropi znaju, a oni sa drugih kontinenata slabo. Neko se seti kad im pomenem Jugoslaviju, ali uglavnom ne znaju jer smo mnogo često menjali i granice i naziv države tako da ne mogu da ‘’pohvataju’’ sve. Zbog toga sam održala jedan ‘’Balkan evening’’ gde sam donela par mapa  kako bi lakše shvatili. Bilo je teško objasniti svima jer oni prostor i vreme totalno drugačije poimaju. Mi imamo 7 miliona stanovnika, Brazil oko 200 miliona. Jedna Brazilka sa mastera mi je pričala kako ima vikendicu na okeanu do koje treba da putuje 3 dana automobilom ili 7 sati avionom i da to njoj uopšte nije problem. Tako da naša zemlja njoj dođe kao Monako, neka mala kneževina.

Jedan dan, na početku, došla sam na predavanja našminkana i na štiklama. Pitali su me kako sam došla na faks. Ja sam im, u šali, rekla: ‘’Imam ličnog vozača’’, ne znajući da će ozbiljno da me shvate, pošto mi u Srbiji imamo dosta ironičan smisao za humor. I onda me je devojka iz Brazila ozbiljno pitala: ‘’Je l’ si ti neka princeza u toj tvojoj Srbiji? Dolaziš našminkana i na štiklama, još imaš ličnog vozača.’’

čemu je bolji, a u čemu je lošiji ceo naš obrazovni sistem od onog u Italiji i onog u Belgiji?

Najveći problem kod nas je to što je sistem neusaglašen sa tržištem rada. Moj fakultet je odličan primer. Svi žele da ga studiraju, a posle jako teško nađu posao. Na FPN-u svake godine samo politikologiju upiše 130 ljudi. Mislim da bi godišnje trebalo da ih upiše desetoro. Drugi problem je što je primenljivost jako mala i što ne otvaramo često nove smerove. U Belgiji bi smer politikologija bio odavno ugašen, a bio bi otvoren smer, na primer, za lokalnu samoupravu ili održivi razvoj. Mi smo teorijski veoma dobro potkovani i dosta obrazovani. U odnosu na veliki deo sveta mnogo bolje znamo istoriju i geografiju i otprilike znamo gde se koja država nalazi, što ostali veoma malo znaju, nekad ne znaju ni na kom je kontinentu. Ali nemamo “applied” dimenziju, i to nas usporava.

Da li za tvoju struku ima posla u Srbiji? Da li je neophodno da imaš vezu ili da budeš član neke stranke?

Na fakultetu sam držala vežbu ‘’Treba ti veza. Napravi vezu.’’ Veza ti treba svuda, ne samo u Srbiji. Nepotizam postoji apsolutno svuda. Jedina razlika je u tome što na zapadu kad nekog zaposliš i on se pokaže kao nesposoban i ti i on ćete snositi posledice. Kod nas nije tako. Inače, Srbija je jako malo društvo, svi su povezani, svi se znaju i zato ide sve preko veze. Takođe, mi nemamo poverenja u institucije. Ako završiš neki fakultet, to ne znači ništa jer ljudi ne znaju da li si ti stvarno nešto tamo naučio ili si više vremena provodio u obližnjem kafiću. To ima veze sa našom kulturom. Mi smo veliki pobornici teorija zavere i ne verujemo ni u šta. Nije to toliko strašno koliko mi činimo da to bude tako svojim stavom.

Meni je izuzetno zanimljivo da proučavam taj pesimistički stav ljudi između 18 i 28 godina. Naročito onih koji su rođeni posle rata. Niti su preživeli taj rat, niti su izbeglice, al se najviše žale. Mi nismo ni svesni koliko ljudi žive mnogo lošije od nas. Jedna devojka sa mastera dolazi iz Brazila, iz jedne njihove favele u Rio de Žaneiru. Ona nije imala struju do svoje petnaeste godine. Njena baba joj i dalje ne veruje da je ona otišla u Evropu na master studije, prosto ne može da prihvati i poveruje da je ona dobila stipendiju. Naš narod je četvrti narod na svetu kad je u pitanju pesimizam. A u Evropi, Albanci sa Kosova su najoptimističniji, po najnovijim istraživanjima, kako kažu: ‘’Mi smo srećni što smo živi.’’ Ljudi koji dolaze iz takvih sredina se jako trude, stalno nešto rade, grade. I mi idemo napred i Beograd se stalno menja, samo što to ne primećujemo. Ovaj novi način naplate karata u prevozu je potpuno nov i to ne samo ovde. Juče kad sam ušla u prevoz nisam znala šta treba da radim sa onom karticom. Isto tako, plaćanje parkinga preko poruke ne postoji nigde u Zapadnoj Evropi. Mi smo veoma otvoreni za nove tehnologije, što je dobro i tu smo dosta ispred drugih… Generalno, trebalo bi više da cenimo sebe.

Kako je prošla prezentacija Erasmus Mundus programa na FPN-u?

Moja grupa sa mastera u Belgiji došla je u Beograd. Bili smo na prijemu i u Skupštini Srbije i u Vladi, i vrlo su nas srdačno primili i ugostili. Želim da pohvalim ministra Dulića i ceo njegov tim, jer su nas zaista lepo dočekali i dali su nam veoma dobre materijale koji će nam koristiti ubuduće. Svi su stekli jako dobar utisak o Srbiji i posebno ih fascinira što veoma dobro govorimo engleski i što smo otvoreni i druželjubivi. Na prezentaciji nije bilo previše ljudi, te smo mogli da uspostavimo diskusiju i interaktivan razgovor. Erasmus Mundus za skoro svaki svoj program uvek stipendira jednog studenta sa Balkana i ove godine za moj Master stipendiju je dobio jedan dečko iz Novog Sada, i posebno mi je drago da je opet neko iz Srbije dobio tu stipendiju.

Koji je tvoj plan za budućnost? Kako sebe vidiš za 5 godina?

Planiram da živim u Srbiji. Meni ovo društvo i način života najviše prija. Ja sam u inostranstvo otišla sa 24 godine, kao već izgrađena ličnost što veoma utiče na takav moj stav. Ako dobijem neku ponudu za posao možda i ostanem u inostranstvu, ali ne verujem, jer svi prvo zapošljavaju svoje državljane, onda one koji dolaze iz EU, pa tek onda ostale. Ja razumem ljude koji odu odavde jer smo mi puni pesimizma i ljudima to smeta. To možemo da promenimo samo ako krenemo od sebe. Svi čekaju da sistem nas izmeni umesto da mi menjamo sistem. Mislim da u Srbiji može lepo da se živi ako se potrudiš i imaš malo mašte.

Šta imaš da poručis našim čitaocima?

Najbitnije je da se mladi ljudi bave sobom, jer ako pomognu sebi pomoći će i svom narodu.

Kao što je pomenuto, Ana Marija Popović ima svoj blog. Ukoliko želite da saznate i pročitate njena iskustva i savete u vezi sa apliciranjem i samim masterom posetite http://kakonamaster.wordpress.com/

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *