Snežana Divac: "Svoj život kreirajte sami!"

Snežana Divac zajedno sa svojim suprugom, našim legendarnim košarkašem, Vlade Divcem osnovala je humanirarnu organizaciju Divac 2007.godine. Do sada su sakupili preko 15 miliona dolara koji su bili usmereni ka humanitarnoj pomoći i obrazovnom programu u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Herzegovini, SAD-u, Etiopiji, Indoneziji, Kini. Oni pomažu izbeglim, interno raseljenim licima i nezbrinutim licima da ponovo žive pristojan i dostojanstven život koji zaslužuju.

Kako se rodila ideja da osnujete humanitarnu organizaciju?

Postoje dve faze u našem radu. Jedna faza vezana je za Ameriku. Ideja se rodila kada su ovde počeli ratovi. Hteli smo da pomognemo, ali i da povežemo ljude koji tamo žive, a koji žele da distribuiraju sredstva za pomoć ovde. Tada je Vlade bio aktivan košarkaš i sav novac koji je zarađivao za reklame davao je u humanitarne svrhe. Taj novac smo slali ovde, ali uvek smo jedan deo ostavljali lokalnoj zajednici. Novac smo skupljali i kroz košarkaške kampove, kuglanje itd. Onda, kada smo se vratili u Evropu i kada je on završio karijeru želeli smo da to iskoristimo za nešto što je vredno. Mislili smo: Hajde da njegovo ime i njegovu slavu stavimo u svrhu onih koji nemaju glas. Rešili smo da to budu izbeglice, jer su oni ostavljeni kao ranjenici i mi se pravimo da ne postoje. Govorili su nam da je to nemoguće, da je jako teško to uraditi. Inače, privatno se “ložim“ kad mi neko kaže: To je nemoguće. Volim da pomeram granice.

Koliko je vremena bilo potrebno da fondacija ’’stane na noge’’?

Mi ni dan-danas ne stojimo na nogama (smeh). Krenuli smo sa željom da svim ljudima koji imaju volju da promene nešto, omogućimo da to ostvare i da to ne bude vezano za to koliko novca imaš. Ako je to i 100 dinara, da i tih 100 dinara, kada se ujedine, mogu da naprave promene u društvu. Zato smo rekli da ko da novac, sto posto tog novca ide tamo gde je namenjeno. Naravno, postoje ti operativni troškovi fondacije. U početku, kad je malo ljudi radilo u fondaciji, onda smo mi privatno plaćali plate, rente i sve ostale troškove. Međutim, fondacija se proširila. Sada, finansijski deo nalazimo putem sponzora ili putem projekata. Ako apliciramo za projekat, deo tog projekta ide za plate. U samoj aplikaciji stoji, ako dvoje ljudi treba da rade na tom projektu, oni će biti plaćeni od tog projekta. Volela bih da fondacija ima toliko novca na godišnjem nivou da možemo da planiramo kojim projektima ćemo da se bavimo u budućnosti. San nam je da uključimo milion Srba, da na godišnjem nivou daju 10 evra. To je manje od jednog evra mesečno. I da ti ljudi izaberu projekat kojem će donirati taj novac.

Pomažete i ljudima u Etiopiji, Indoneziji, SAD-u i Kini. Da li postoji neki poseban razlog zašto baš ove države?

U Kini smo pravili košarkaške kampove i uvek deo novca ostavljamo lokalnoj zajednici iz prostog razloga što u našem srcu postoji velika zahvalnost za te ljude koji dođu i ostave novac za Srbiju. I to u vreme kada je bila najgora propaganda, ljudi su dolazili preko tih kampova ili zbog nečeg drugog i davali novac za ljude koje nikad neće videti i upoznati. Iz te zahvalnosti smo uvek radili nesto “lokalno“. U Kini smo pravili kampove, imali smo velike sponzore. U Indoneziji je, koliko se sećam, bio neki zemljotres kada smo tamo imali kamp. Naš san je, kada se skupi tih milion Srba, da uvek jedan projekat bude vezan za nešto van Srbije, jer mi smo deo sveta. Najbolji marketing je to što to dete više ne mora da nosi vodu pet kilometara, jer smo im napravili bunare i što to dete dok pije vodu zna da mu je to omogućio neko iz Srbije. Na taj način, mi kao zemlja, dobijamo drugačiji imidž.

Kako uspevate da sve držite pod kontrolom?

Najbitniji su ljudi sa kojima radite. Naša fondacija ne bi bila ovoliko uspešna da nemamo ljude koji rade u našoj fondaciji. Oni su uspešni, etični i isto nose ljubav u svom srcu prema promenama, kao što nosimo i mi. Operativni uspeh fondacije ne zavisi od mene, od mog supruga, mi smo samo jedan deo, zavisi od svih tih ljudi koji rade.

Dobili ste mnoga priznanja i nagrade. Da li se neka nagrada ili priznanje posebno ističe i zašto?

Ja sam menjala odnos prema nagradama. Vodila sam se jednom stvari u životu: Nikad nemoj da veruješ kad te mnogo hvale i kad te mnogo kude – ni jedno ni drugo nije istina. Sada mislim da su nagrade bitne, ne da bih ja pred sobom pokazala da sam nešto bitno uradila, već su one dokaz da se čulo i da su ljudi počeli da obraćaju pažnju. Jako me raduju te nagrade, jer niko od nas nema neku vrstu koristi – ni političku, ni materijalnu.

Šta biste poručili našim studentima i uopšte mladim, ambicioznim ljudima?

Uvek verujte u sebe, sve je moguće i nemojte dozvoliti da vas neko ograničava ni geografski, ni materijalno, jer ceo svet je vaš. Nikad nemojte da zaboravite da je etika na prvom mestu. Svoj život sami kreirate. Gledajte u ljudima ono što je najbolje. U ljudskoj prirodi je da prvo vidimo ono loše u nekom. Kada naučite da vidite samo ono što je dobro, osećaćete se mnogo bolje i otvoriće vam se vrata za koje niste ni sanjali da postoje.

Ana Divac je bila jedan od predavača na ovogodišnjim FONklamama koje je organizovao FON-ov centar za razvoj karijere. U ime cele redakcije htela bih da se zahvalim Katarini Vukićević,  koja je bila koordinator FONklama, jer mi je pomogla i omogućila da razgovaram sa Anom Divac.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *