Kina i ja

Zovem se Tamara Vuković i po struci sam diplomirani sinolog. Prošle godine sam diplomirala na Filološkom fakultetu na odseku Kineski jezik i književnost. Da, ja sam jedan od zaljubljenika u Kinu, njen jezik i tradiciju, a ta zaljubljenost kreće još od srednje škole kada sam u Filološkoj gimnaziji upoznala ovaj jezik.  Nakon četiri godine učenja kineskog, odlučila sam da želim da nastavim da ga učim na fakultetu. I nakon još četiri godine upoznavanja sa kineskom tradicijom, kulturom, istorijom, književnošću i jezikom, odlučila sam da napokon vidim tu zemlju o kojoj slušam tako dugo. Preko internet sajta sam pronašla listu svih kurseva jezika, kao i fakulteta u Kini i odlučila se da upišem jednosemestralni kurs poslovnog kineskog jezika. Međutim, nisam izabrala Peking ili Šangaj, već sam se uputila u još jedan višemilionski grad u Kini, Ćingdao (青岛Qingdao), koji se nalazi u provinciji Šandong, na istoku Kine.

Nakon skoro 24 sata putovanja i promene tri aviona, čekao me je simpatičan „gradić“ od osam miliona stanovnika na obali Žutog mora. S obzirom da sam strani student, uprava fakulteta je organizovala prevoz od aerodroma do kampusa Tehnološkog fakulteta Univerziteta Ćingdao, u kom sam živela tih par meseci.

Studentski život

kina i jaKampus je bio ogroman i u njemu se, pored zgrada u kojima su živeli kineski i strani studenti i zgrada u kojima su se održavala predavanja, nalazilo sve što možete da zamislite: pošta, banka, pijaca, prodavnice hrane, odeće, restorani, frizerski saloni, teretana, apoteka i ambulanta. Sve je to bilo u blizini zgrada u kojima žive studenti kako bi im se olakšao život. Ja sam bila smeštena u zgradi za strane studente i dobila sam cimerku koja je bila iz Koreje. Nažalost, slabo je znala i kineski i engleski, tako da je komunikacija bila otežana prva dva meseca, dok nije malo naučila kineski. Pored mene, u toj zgradi su bile dve moje koleginice sa fakulteta i mnogo studenata iz raznih zemalja: Rusije, Kazahstana, Uzbekistana, Indonezije, Indije, Tajlanda.

Inače, kineski studentski život i naš se dosta razlikuju. Kinezi kada upišu fakultet dolaze u kampus, gde borave cele godine. Oni su zauzeti po ceo dan, ako ne predavanjima onda aktivnostima koje su organizovane za njih. Imaju mnogo raznih sekcija, organizacija, društava, tako da su jako zauzeti tokom dana. Jako su skoncentrisani i motivisani za učenje, ali isto tako nalaze vremena za druženje. Omiljena vrsta zabave su karaoke. Kinezi obožavaju da se skupe, odu u obližnji karaoke bar i tamo se ludo zabavljaju uz jelo, piće i pesmu.

Mi kao strani studenti bili smo uključeni u takozvani “buddy” program. Svaki student je dobio svog jezičkog partnera – kineskog studenta koji uči engleski, kako bi mi mogli da vežbamo kineski, a oni engleski. Na taj način smo dosta vežbali jezik, ali i čuli dosta o njihovom životu i studiranju. Iako su uslovi za studiranje malo skromniji, oni su uvek raspoloženi. U njihovim zgradama sobe su šestokrevetne, što znači da tokom četiri godine studiranja steknu najmanje toliko nerazdvojnih prijatelja za ceo život.

kina i ja

Kurs

Kurs sam po sebi nije bio previše težak, osim same poslovne terminologije u koju se ja, kao filolog po struci, ne razumem preterano. Predavanja smo imali svaki dan po četiri sata. Ukupno smo imali četiri predmeta: poslovni kineski, slušanje, pisanje i još jedan predmet koji se takođe odnosio na poslovnu terminologiju. Predavanja su nam držale dve profesorke isključivo na kineskom. Nama je bilo jako drago zbog toga. Pored terminologije, na časovima smo obrađivali i druge teme: kulturu govora, ponašanje na sastancima, konferencijama, način komunikacije sa poslovnim partnerima iz Kine i slično.

Naravno, u Kini postoje i drugi kursevi kineskog jezika za različite nivoe znanja, kao i razni master programi za različite profile: ekonomiju, menadžment, novinarstvo itd. koji se odvijaju na engleskom jeziku.

Život u Kini

S obzirom da sam studirala jezik, meni je svaki trenutak u Kini bio interesantan, od časova do odlaska u poštu ili banku.  Naravno, prava avantura je bila pronaći hranu koja nama odgovara. Svi su nam govorili kako ćemo imati problem sa hranom, ali ja to stvarno nisam osetila. Za prvu pomoć nam je tu bio fast food, u kom smo se hranili u početku, ali kasnije smo zaista uživali u pravoj kineskoj hrani koja je izvrsna. Pored te avanture, čekala nas je i svakodnevna poseta prodavnicama, kupovina osnovnih stvari i naravno potraga za hlebom, koji je u Kini potpuno drugačiji pojam. U mestu u kom sam ja bila, svaki hleb, pecivo je bilo izuzetno slatko, tako da smo bili jako razočarani, sve dok se nismo navikli da pirinčem zamenimo hleb. I svaka šetnja do grada, makar to bio samo odlazak do banke, bila je spektakularna. Gde god da smo se pojavili, Kinezi bi nas gledali sa oduševljenjem, jer je dosta nas imalo svetliju kosu i ten, a ja još imam svetle oči, što je za njih apsolutno fascinantno, s obzirom da oni svi imaju tamnu kosu i tamne oči. Uvek su bili neverovatno ljubazni prema nama. Uglavnom, kad bih rekla da sam iz Srbije, znali bi o kojoj zemlji je reč, ali kad bi me stariji kinezi pitali odakle sam odgovarala bih „Iz Srbije, bivše Jugoslavije“, i odmah bi znali o čemu se radi. Kina i bivša Jugoslavija, kao dve komunističke zemlje, imale su jako dobar odnos. I naravno, dosta njih zna za našeg poznatog glumca Batu Živojinovića, zbog svoje legendarne uloge u filmu “Valter brani Sarajevo” koji je bio jako poznat u Kini, kao i film “Most”.

DSCN0738

U svakom slučaju, Kina je predivna zemlja, zemlja koja je dosta drugačija od svega što možete da zamislite, druga kultura, drugi način razmišljanja, drugi smisao za humor, sve je potpuno drugačije. Zemlja sa velikim brojem stanovnika, sa svojom istorijom i tradicijom koja je potpuno drugačija od naše, zemlja ljubaznih, mudrih i miroljubivih ljudi, zemlja čaja, sitno seckane hrane, štapića, crvene boje, ogromnih prelepih parkova, melodičnog jezika, zemlja zmajeva, harmonije i meditativnog mira. Dobrodošli u Kinu  欢迎光临

Tamara Vuković

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *