Intervju: Ivan Razumenić

Kako si zavoleo fiziku i počeo njome da se baviš? Da li su profesori bili ti koji su te motivisali?

To je duga priča i ne počinje zapravo od fizike, već od matematike. Od malena sam voleo matematiku i prirodne nauke generalno. Onda sam u srednjoj školi zavoleo fiziku na poseban način jer mi je pružala odgovore na pitanja zašto se neke stvari dešavaju oko nas. Trudio sam se da sve to što bolje savladam i da bolje razumem nove odgovore. Sećam se situacije u drugoj godini srednje škole kada sam stajao na ulici i čekao autobus da dođe. Prolazili su automobili ulicom i ja sam primetio da zvuk motora automobila nije isti kada ide ka meni i kada odlazi. Shvatio sam da je to Doplerov efekat i da sam mogao da vidim napolju ono što sam tada učio u školi. Najveću podršku mi je pružala porodica, roditelji i sestra.

Bio si u CERN-u 2007. godine. Kakav je to utisak ostavilo na tebe i da li te je podstaklo na rad?

Ne znam kako bih poredio to sa svemirskim programom, ali definitivno je najveći projekat na zemlji. Videti tako nešto, takvu laboratoriju i biti u samom detektoru, odnosno na mestu gde se eksperiment dešava i gde se snopovi čestica sudaraju, čini da se osećaš moćno. Shvatio sam koliko je to sve internacionalno i kako sam to ne možeš da uradiš, da moraš da budeš timski igrač. Osećao sam se kao da je to svojevrsna nagrada za moj trud i rad i potvrda da to što radim radim dobro, jer retko ko je doživeo da vidi CERN.

Bio si asistent u Petnici. Kako je to iskustvo uticalo da postaneš to što si sada?

Ispravka, i dalje sam asistent u Petnici, na daljinu, pošto naši seminari traju tokom cele godine. Moj seminar funkcioniše tako da smo u stalnom kontaktu sa učenicima preko interneta i imamo naš forum gde razmenjujemo ideje i diskutujemo o njima i spremni dođemo na seminar gde možemo samo da radimo. Petnica je odlučila da upišem ETF na kraju, jer sam bio na seminaru primenjene fizike i elektronike. Otišao sam zbog primenjene fizike, a zbog elektronike sam ostao. Upoznao sam ljude koji su entuzijastični i koji vole to što rade, dobio sam uvid u to šta me čeka jednog dana kada budem završio fakultet. Petnica podstiče maštu i radoznalost i mnogo mi je pružila. Danas kao asistent osećam potrebu da joj vratim ono što je meni pružila tako što ja učim neke druge polaznike.

Petnica se renovira, šta misliš o tome?

To znači da se modernizuje, a ja mislim da je svaka promena dobra, iako ih ljudi teško prihvataju. Ako ništa ne menjaš, ništa ne može da se promeni na bolje. Mislim da se Petnica razvija u pravom smeru i da ljudi koji tamo rade vole to što rade i da to rade na pravi način.

Učestvovao si na Olimpijadi za fiziku 2008. godine. Kakvo je bilo to čitavo iskustvo?

Osvojio sam bronzanu medalju. Meni je cilj bio da odem na Olimpijadu kada sam bio druga godina srednje škole i radio sam nešto duže od dve godine na tome. Kada sam bio četvrta godina uspeo sam, ali tada mi se cilj malo promenio – odlučio sam da osvojim i medalju i u tome sam na kraju i uspeo. Kada imaš cilj ka kome ideš i kada je on merljiv i vidiš da u njemu uspevaš, onda te to vodi dalje.

Šta zapravo studiraš?

Kada me neko pita šta ja to studiram, ja im kažem da ja studiram sve na ovom svetu. Odsek na kom ja studiram se zove Signali i sistemi.  Biološki, društveni, ekonomski sistemi, svi oni imaju neke signale koji figurišu njima i definišu kako će se ti sistemi ponašati. Ja sam se opredelio za smerove Upravljanje procesima i Obrada signala.

Čime se trenutno baviš u Americi?

Pored redovnih predavanja koje ovde slušam, od početka boravka u Americi sam na praksi u Projektu 54 (Project 54). Ova laboratorija se bavi integracijom elektronskih sistema u policijskim automobilima kako bi se olakšalo njihovo korišćenje i kako bi pažnja policajca bila usmerena na vožnju, a ne na upotrebu radija, sirena, GPS-a, itd. Moje istraživanje je bazirano na proceni mentalnog opterećenja vozača pri izvršavanju različitih zadataka na osnovu veličine zenice. Kada osoba aktivno radi na rešavanju problema, organizam trpi promene (ubrzan rad srca, intenzivnije znojenje, širenje zenica). Glavna prepreka u mom projektu je reakcija zenice na različite uslove osvetljenja i cilj je da efikasno razdvojim ova dva efekta kako bi se kvantitativno opisala mentalna angažovanost vozača. Uskoro me čeka konferencija na kojoj ću prezentovati rezultate istraživanja.

Od avgusta prošle godine studiraš na Univerzitetu u Nju Hempširu. Koliko se univerziteti u Americi razlikuju od naših?

Univerziteti u Americi su profitabilne organizacije gde je cilj na kraju ostvariti dobit, školarine su visoke. Profesori su tu da budu pristupačni studentima, da im pomognu da polože ispite. Kriterijum je niži nego kod nas. U Srbiji, fakultet je nešto što je izbor i niko te ne tera da ga završiš od profesora i osoblja na fakultetu. Ovde te vuku za ruku. U suštini, s jedne strane to je dobro, profesori pružaju veliku pomoć studentima i postoji komunikacija na vrlo visokom nivou i to je super, ali s druge strane ja mislim da studenti treba sami da se bore za to što žele, a ne da profesori to rade za njih. Fakulteti ovde jesu jako dobro opremljeni, imaju dobre laboratorije i to je jedan od razloga zbog koji sam došao ovde, da praktično primenim znanja. Kod nas se sve više bazira na teoriji i nedostaje praktičnog rada.

Veliki problem našeg društva je to što mnogi mladi odlaze iz zemlje. Gde vidiš rešenje tog problema?

Svaka osoba za sebe gleda ono što je najbolje. Tu ne može da se promeni ništa drugo do toga da se uslovi promene da budu u Srbiji onakvi kakvi su u tim drugim državama. Smatram da je to nešto što ne može da se promeni ovde za kratko vreme. Kada sam došao ovde i video kako je, definitivno sam počeo da cenim Srbiju više. Na primer, kuhinju moje mame. Moja generacija je na Ameriku gledala kao na nešto nedostižno, Holivud, Los Anđeles, sve sjaji i blješti, kao da je to nešto nezamislivo i da normalni ljudi ne žive tamo. Međutim, kad vidiš sve to shvatiš koliko je sve normalno i recimo, da nisam video zvezde na pločniku, ne bih ni primetio da sam u Holivudu. Sve je to pristupačno i normalno. Tako da sam počeo da cenim naše okruženje, našu prirodu i ono što imamo tamo. Otići i živeti u drugom okruženju je dobro jer bolje shvataš svet oko sebe. Više o mom shvatanju toga čitaoci mogu pročitati u “String theory” članku na mom blogu.

Kakvi su ljudi koje upoznaješ i sa kim si ostvario najbolju komunikaciju?

Ljudi su pristupačni. Možeš da priđeš bilo kome i svako će da te dočeka sa osmehom na licu. Međutim, postoji neki lažni interfejs koji ti pruže i ljudi ne predstavljaju sebe baš onako kako razmišljaju. Ovde ima ljudi sa svih strana i mogu da kažem da nisam upoznao samo Ameriku i Amerikance već širi spektar ljudi i kultura. Ovde su mi u prethodnom semestru najbolji prijatelji bili Mađari. Pored toga što sam bio izložen drugim kulturama, potrudio sam se da prezentujem Srbiju na specifičan način gde su posetioci mogli da iz prve ruke iskuse šta Srbija znači. Evo i nekih najzanimljivijih delova prezentacije:

 


 

Baviš se streljaštvom. Koliko su taj sport i fizika povezani?

Kao što sam rekao, fizika je sve što nas okružuje, tako i sport. To je jedna od interesantnih stvari, videti kako stvari funkcionišu u sportu. U streljaštvu i streličarstvu ta fizika je jako izražena i zanimljivo mi je da razumem šta se tu dešava. Uživao sam u streljaštvu, ali fizika je bila razlog zbog kog sam prestao da se bavim ovim sportom. Morao sam da biram između kvalifikacija za Olimpijadu iz fizike i Olimpijskih igara u streljaštvu, i izabrao sam ovo prvo. Onda sam otišao na fakultet u Beograd i shvatio da ne mogu time profesionalno da se bavim, pušku nisam od tada uzeo u ruke. Kada sam došao ovde, zaljubio sam se u streličarstvo. Državni sam prvak države Nju Hempšir, a u Americi sam 75.

Festival nauke je jedna od malobrojnih manifestacija u gradu koja promoviše nauku na zabavan način i pokušava da je približi deci. Šta još treba da se uradi da bi se deca zainteresovala za nauku?

Mislim da je to nešto što je teško uraditi na silu jer se dete ne može nagovoriti na nauku. Mislim da je naš školski sistem takav da odvraća decu od nauke, jer se ne bave naučnim principima nego se primenjuju matematičke formule, šablonizuje se nauka i to onda nije nauka. Ono što može da se uradi je da se stavi akcenat na takve manifestacije kao što je festival nauke. Petnica je odlična stvar za decu. Mada, opet kažem, deca koja imaju motiv da se bave time naćiće prostor i način.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *