Dragan Đorić: “Detalji treba da vas podstiču na razmišljanje”

Dragan Đorić rođen je 1954. godine u Vranicu kraj Beograda. Završava Matematičku gimnaziju, potom upisuje Prirodno-matematički fakultet na kome diplomira 1977. godine. Godine 1991. na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu sa tezom “Uslovi konzistentnosti parametara linearnih modela”, a 2002. godine doktorira na Matematičkom fakultetu u Beogradu sa disertacijom “Statička analiza nelinearnih modela vremenskih serija sa pragovima”.

Zašto matematika?

Ako se pitanje odnosi na moj izbor matematike, moram priznati da je to bio sticaj okolnosti. U prvom razredu gimnazije omiljeni predmeti bili su mi matematika, fizika i latinski jezik, dok sam se sa nekim drugim predmetima prilično mučio. Kako je tih godina u Beogradu počela da radi Matematička gimnazija, koja je tada upisivala učenike tek od druge godine, dobio sam ideju da pobegnem od “dosadnih“ predmeta. Položio sam prijemni ispit (tada se on polagao pismeno i usmeno pred tročlanom komisijom) i preselio se u Matematičku gimnaziju, gde se onda i razvila ljubav prema matematici

Da li ste oduvek želeli da radite na fakultetu?

Ne, nisam (kao student) maštao o tome da radim na fakultetu. Kada sam diplomirao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, maja 1977. godine, nisam imao ideju šta bih mogao da radim. Razmišljao sam o tome kako bi bilo dobro baviti se nekim uzbudljivim istraživanjem, ali nisam imao mogućnosti da dođem do takve prilike. Na nagovor prijatelja, prijavio sam se početkom 1978. godine na jedan konkurs “u vojsci“. Bio sam primljen u Vazduhoplovnotehnički institut u Žarkovu (VTI) i tu sam, u sektoru Aerodinamike, radio sve do 1992. godine. Iako sam u početku imao otpor prema poslovima koje sam dobijao (bilo je više programiranja nego matematike), istraživačka atmosfera i sjajna ekipa inženjera koji su radili na projektu novog borbenog aviona, brzo su me osvojili. Uslovi za rad bili su odlični, ali sam morao stalno da učim nešto novo (programiranje, aerodinamiku, automatsko upravljanje, metode simulacije itd.). Nažalost, u vreme krize projekat je stao, ljudi su počeli da napuštaju Institut i to sam i ja uradio 1992. godine. Nakon toga sam dve godine radio kao nastavnik matematike u osnovnoj školi na Novom Beogradu, a tek 1994. počinjem da radim na FON-u kao asistent na Katedri za matematiku, statistiku i operaciona istraživanja.

Koliko dugo radite na FON-u?

Ove godine imam punoletstvo rada na FON-u. Skoro dva puna izborna perioda profesor Rade Lazović i ja smo bili među “najmlađima“ na matematičkim predmetima. U zvanju docenta sam od 2003. godine, a u zvanju vanrednog profesora od 2010. godine. Trudim se da u radu i dalje budem među “najmlađima“. Svaki put kada pregledam pismene zadatke studenata, napišem i objavim rešenja zadataka pre uvida u radove. Kada studentima kojima držim predavanja dajem domaće zadatke, uvek i sam uradim jedan takav i stavim na sajt kao primer urađenog zadatka. Iako već nekoliko godina menjam formu domaćih zadataka, još uvek nisam našao pravo rešenje za bodovanje aktivnosti studenata u toku semestra. Velike grupe za predavanja predstavljaju nerešiv problem za kvalitetnu nastavu. Naši studenti su vredni i odgovorni, ali moraju imati priliku da to pokažu i u toku nastave, a ne samo na ispitu.

Da li imate neki hobi?

Hobi shvatam kao nešto što se radi vrlo ozbiljno i predano, za razliku od onog što čovek “radi kad ništa ne radi“. U tom smislu, nemam hobi, ali sam slobodno vreme uvek aktivno koristio. Bilo je perioda intenzivnih i zanimljivih putovanja po Evropi i Africi (sa rancem i vrećom za spavanje), obilaska Jadranske obale (od Lazareta na granici Slovenije i Italije do Ulcinja i ušća reke Bojane, uključujući i mnoga ostrva), amaterskog planinarenja (od podnožja do vrha Triglava sam se u jednom danu peo dva puta), dugog pešačenja (više puta sam savladao veliku stazu Fruškogorskog maratona), bavljenja šahom i proučavanja partija legendarnog Bobija Fišera, bavljenja fotografijom, interesovanja za astronomiju itd. Još uvek volim pešačenja i vožnju biciklom. U okviru profesije takođe postoji forma zabave kroz takozvanu “rekreativnu matematiku“ i tu vrstu rekreacije mozga i danas upražnjavam.

Sećate li se nekih zanimljivih anegdota ili događaja sa studentima u dosadašnjoj karijeri?

Zanimljivih događaja bilo je i sa studentima i sa kolegama, ali se ne sećam da je nešto ostalo od anegdota. Šaljivu notu i u životu i u radu na FON-u posebno je negovao naš dragi kolega, koji nažalost više nije među nama, profesor Đurica Jovanov.

Pomenuću ovom prilikom jedan, za mene neobičan, događaj sa usmenog ispita. Više puta dešavalo se da na usmenom ispitu otkrijem da kandidat koji odgovara polaže za nekog drugog. Ako kandidat nije sa FON-a i ako posumnjam u njegov identitet, onda ga prilično lako navedem da se oda. Jednom prilikom se to desilo sa koleginicom koja je bila student matematike. Međutim, kada je shvatila da je izvršena provera indeksa u studentskoj službi, ona je svima nama u sali održala predavanje o tome kako je to što radi sasvim normalno i kako ona mora od nečega da živi.

Koji Vam je omiljeni trenutak u karijeri?

Omiljenih trenutaka u karijeri ima dosta. U radu na FON-u omiljeni trenutak je kada student na usmenom ispitu briljira. Vreme koje sam provodio radeći sa mladim talentima (pripreme za takmičenja iz matematike) i vreme koje sam proveo u Moldaviji 2006. godine (na Balkanskoj juniorskoj olimpijadi iz matematike) sa ekipom naših takmičara (sada su svi uspešni studenti na prestižnim univerzitetima u Engleskoj i Americi) takođe spada u tu kategoriju. Zanimljivih događaja i prijatnih trenutaka je bilo i u VTI-u. Izdvojiću jedan od njih. To je bio dan kada sam istovremeno dobio i kaznu i nagradu. Kaznu sam dobio jer sam prethodnog dana odbio naređenje da ostanem popodne u Institutu radi nekog važnog posla, a nagradu od sedam slobodnih dana sam dobio jer sam tog dana za kratko vreme rešio problem koji cela ekipa daleko iskusnijih kolega nije uspela da reši (a bilo je hitno).

Šta Vam je bilo najteže tokom studentskih dana?

U vreme studentskih dana, ako sada uopšte mogu da se otisnem u taj vremeplov, nije bilo naročitih problema. Uslovi za život i rad bili su vrlo skromni, ali za sve što je trebalo uraditi, postojalo je rešenje. Prvih par godina studija živeo sam u sobi (u Studentskom gradu na Novom Beogradu) u kojoj je bilo nemoguće učiti. Međutim, to nije predstavljalo problem jer je Studentski grad imao odličnu čitaonicu koja je radila 24 sata.

Što se tiče samih ispita, oni su bili vrlo ozbiljni i mnogi predmeti su se polagali pred tablom. Spremanje ispita nije bilo lako, posebno za predmete za koje je sveska sa predavanja i vežbi bila jedina literatura. Snalazili smo se na razne načine. U zgradi na početku Knez Mihailove ulice (Palata Albanija) postojala je u to vreme knjižara sa ruskim knjigama i tu smo redovno kupovali knjige iz matematike i u njima tražili tumačenja za “teške delove“ sa predavanja.

Koja iskustva iz perioda studiranja su Vam najznačajnija?

Najznačajnije iskustvo iz perioda studiranja je svakako vezano za redovno prisustvo na predavanjima i vežbama. Naša generacija je imala priliku da osnovne predmete na prvoj i drugoj godini sluša kod jednog od naših najvećih matematičara posle Mike Alasa. Bio je to akademik Đuro Kurepa koji je tada imao veliki ugled u svetskim matematičkim krugovima i koji je imao susrete sa mnogim značajnim ličnostima, kao što su Tesla i Ajnštajn. Njegova predavanja su bila vrlo atraktivna, mada je ponekad umeo i da se udalji od teme prateći neku svoju misao. S druge strane, na raznim seminarima (koje smo i mi kao studenti posećivali) profesor Kurepa je uvek vredno hvatao beleške.

Drugo značajno iskustvo iz studentskih dana odnosi se na druženje i međusobno pomaganje u tumačenju onoga što smo čuli ili zapisali na časovima ili u pripremanju za ispite. Imao sam privilegiju da se družim sa izuzetnim talentima među kojima su bili i profesor Rade Živaljević (Matematički institut SANU) i akademik Stevo Todorčević (University of Toronto) čiji rezultati danas spadaju u trajne vrednosti i dostignuća.

Kakav savet  imate  za studente?

Mislim da su studentima važniji dobri uslovi studiranja i dobre prilike za afirmaciju, nego dobri saveti. Naravno, korisno je ponekad čuti i neki savet. Ako se ograničim na ono što je studentima osnovno zanimanje (sticanje znanja), moj savet je da uvek kada uče ili spremaju ispit fokusiraju pažnju na detalje koji ih podstiču na razmišljanje. Na taj način stvaraju uslove za rađanje sopstvenih ideja, što je nekad važnije od znanja i od ispita.

Pročitajte još:

 [ratings]

2 Comments

  1. Veoma lep intervju. Svaka čast profesoru Đoriću, on se uvek trudio da unapredi nastavu i veoma je korektan.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *