Volonteri o volontiranju

 

 

Vida Jakovljević, Ekonomski fakultet, II godina

 

 

 

 

 

Vanja Đokić, Filozofski fakultet, II godina

 

 

 

Milana Čovakušić, Fakultet organizacionih nauka, II godina

 

 

 

 

 

Izdvoj svoje omiljeno volontersko iskustvo.

V.J. Volontiranje na Univerzijadi 2009.kao tim lider protokola u Areni.

V.Đ.Rad sa decom i adolescentima koji boluju od Daunovog sindroma prilikom prpremanja plesnog nastupa za maturantsku paradu 2009. godine. Kako se ja bavim plesom i instruktor sam, prijavila sam se da pomognem u ovoj manifestaciji.

M.Č.  Moje omiljeno volontersko iskustvo je moje prvo volontersko iskustvo u životu, a to je volontiranje u Asocijaciji XY koja se bavi vršnjačkom edukacijom o seksualnom i reproduktivnom zdravlju. Tu sam se prvi put srela sa jednom novom materijom i osjećala sam se korisnom jer mogu vršnjacima da prenesem znanje koje će njima biti od koristi, a koje nas ne uče u školi. Pored toga, već u drugom razredu srednje škole sam imala razvijene prezentacione vještine što mi je itekako pomoglo u mom daljem školovanju.

Šta te je motivisalo da se prijaviš?

V.J. Taj dugo najavljivan spektakl obećavao mi je ogromno iskustvo, rad sa mladim i ambicioznim ljudima. Želela sam da budem deo velikog sportskog takmičenja, i to je bila idealna prilika da učestvujem i doprinesem toj neverovatnoj organizaciji.

V.Đ. Motivisala me je želja da pomognem onima kojima je teško i to na najlepši način a to je kroz ples, muziku i druženje.

M.Č.  Kao i za ostale projekte za koje sam se prijavljivala, motivisalo me je prvenstveno druženje i nove osobe koje ću da upoznam. A zatim i da naučim i probam nešto novo.

Da li je sve teklo u skladu sa tvojim očekivanjima? (objasni)

V.J. Mogu da kažem da su moja očekivanja prilično ispunjena.  Samo volontiranje na Univerzijadi u trajanju od 10 dana bio je zapravo krajnji rezultat našeg prethodnog rada koji je trajao skoro 2 meseca. Srž je bila priprema, regrutovanje ljudi za protokol, pravljenje silnih baza podataka, intervjui koje smo radili sa volonterima. U nekim trenucima je bilo naporno i zahtevno, ali svi smo pomagali jedni drugima i trudili se da olakšamo posao.

V.Đ. U početku sam bila napeta jer nikad nisam imala prilike da radim sa ljudima koji su oboleli od Daunovog sindroma i nisam znala šta da očekujem. Medjutim, kako je vreme proticalo, tako smo se navikli, kako oni na mene tako i ja na njih i počela je divna saradnja koja je čak i premašila moja očekivanja.

M.Č.  S obzirom da sam od strane ostalih edukatora izabrana za tim lidera te generacije edukatora, sve je za mene bilo potpuno novo, taj projekat je organizovan po prvi put u mom gradu. I ja sam poprilično sama trebala da organizujem edukacije u svim razredima srednje škole, ali imala sam veliku podršku i pomoć kako ostalih edukatora, tako i iskusnijih osoba, pa je sve proteklo i bolje nego što sam očekivala.

Da li si u kontaktu sa ljudima koje si tom prilikom upoznao?

V.J. Da, ostala sam u kontaktu sa par ljudi sa kojima sam tamo provodila najviše vremena.

V.Đ. Ranije dok su ljudi sa kojima sam radila bili stacionirani u školi za decu sa posebnim potrebama bili smo u kontaktu, ali od kada je svako od njih krenuo nekim svojim putem, nažalost ne vidjamo se više.

M.Č.   Da, naravno, jedan od edukatora mi je postao najbolji prijatelj, a i sa ostalima se čujem s vremena na vrijeme. 

Da li bi se ponovo prijavio da volontiraš na takvom projektu?

V.J. Sigurno bih, to treba doživeti, u pitanju je veliki pritisak i odgovornost, ali je motivacija svih volontera neverovatna i ima snagu da pokrene na rad i akciju punu zabave.

V.Đ. Svakako bih, čak mi je u planu da krajem juna idem u bolnicu za mentalno zdravlje u Padinskoj Skeli. Jun mesec je inače mesec borbe za mentalno zdravlje i sprovodi se akcija pod nazivom “Čovek je čoveku lek”. Moje kolege sa Psihologije i ja ćemo ići kako bismo pomogli ljudima koji su tamo smešteni i ulepšali im tih par dana raznim kulturnim i umetničkim radionicama.

M.Č.  Pa možda sad ne na takvom, jer ne mogu da se prijavim iz razloga što je taj projekat samo za srednjoškolce, ali ni u jednom trenutku se nisam pokajala. 

Da li postoji nešto što ti je tokom volontiranja predstavljalo problem?

V.J. Bila sam na takvoj poziciji da sam kontaktirala sa velikim brojem volontera i organizatora. Nekad mi je bilo teško da se dogovorim sa 80-oro ljudi ko će šta da radi sledećeg dana, ali na razne načine sam se snalazila i ja, a i ostali u mom timu. Naravno, nekad smo nailazili i na otpor i negodovanje volontera, ali uz dobru volju i pomoć kolega, sve se uspe.

V.Đ. Jedina stvar koja mi je u početku predstavljala problem jeste činjenica da nisam znala kako da se snadjem sa ljudima koji boluju od već navedene bolesti. Na sreću imala sam pomoć od strane njihove profesorke koja mi je pomogla oko načina rada.

M.Č.  Naravno da postoji, ništa nije tako savršeno. Ono što se najčešće javljalo kao problem je neodogovornost ljudi i ne shvatanje njihovih obaveza na pravi način. Susretala sam i ljude koji su jednostavno zalutali i ne shvataju da od njihovog rada, tj. nerada zavisi i dosta drugih ljudi.

Da li si još negde volontirao/la?

V.J. Ne.

V.Đ. Uglavnom sam volontirala kao instruktor plesa na raznim kulturno-umetničkim manifestacijama.

M.Č.  Da. Poslije tog projekta sam volontirala na projektu Češke ambasade u Bosni i Hercegovini pod nazivom “Mladi u procesu evropskih integracija”, zatim projekat Omladinske informativne agencije BiH “Mladi biraju budućnost”. A što se tiče mog volonterskog iskustva na fakultetu, volontirala sam na BIG-u (Beogradskim internacionalnim igrama, to je bilo jedno sjajno iskustvo za mene, upoznala sam dosta stranaca i volontera), zatim član sam studentske organizacije AIESEC. 

Smatraš li da ti je to što si uradio otvorilo neka vrata? Ako imaš konkretan primer, navedi.

V.J. Definitivno mi je ovo volontiranje dosta pomoglo, ti efekti nisu odmah vidljivi, ali prosto nismo ni svesni koliko se promeni naš način razmišljanja, pristup problemima, pronalaženje načina kako da ih rešimo, komunikacija sa ljudima. Sigurno je da postajemo tolerantniji, fleksibilniji da bismo se lakše uklopili u tim. Brže reagujemo i sposobni smo da završimo mnogo više posla nego sto mislimo da možemo. A što se tiče konkretnog primera, nedavno sam postala član AIESEC-a, svetske studentske organizacije, i na intervjuu su me pitali da li imam iskustva u volontiranju. Kad sam primiljena, rekli su mi da je za njih to vrlo važna stavka, i da očekuju da cu se lako uklopiti u njihov način rada.

V.Đ. Ovo konkretno volontiranje je uticalo na moju toleranciju i bilo mi je divno iskustvo zato što sam spojila dve stvari koje najvise volim, a to su ples i psihologija. Otvorila su mi se vrata ka boljem razumevanju ljudskih potreba i ljudi uopšte, jer kada radite sa osobama koje su nesrećnim slučajem okolnosti onemogućena da se bave stvarima koje vama čine svakodnevnicu, shvatite da treba poštovati sve te male sitnice na koje niko od nas ne obraća pažnju.

M.Č.  Svakako da otvara vrata. Volontiranjem stičemo kako nova iskustva tako i nove konktakte, a ti ljudi će ti vjerovatno nekad u životu zatrebati. Meni je volontiranje na projektu Češke ambasade donijelo to da mi oni ponude svoju stipendiju, na koju se ja nisam odlučila iz nekih drugih razloga. I što je najbitnije kroz društveno koristan rad stičemo nova prijateljstva. Moja iskustva govore da se ljudi u tom okruženju nevjerovatno brzo zbližavaju. Jednu od važnijih koristi od volontiranja pored prijateljstava, kontakata i novih znanja je svakako upoznavanje sa ljudskim ponašanjim i ljudskom prirodom u raznim situacijama, kako svojom, tako i tuđom. A to će nam zasigurno biti potrebno u poslu kojim se budemo bavili.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *