Top 10 misterioznih ličnosti

 

 

Gospodin Šušani

(? – 1968.) je nadimak misteorioznog jevrejskog učitelja, čiji su učenici kasnije postali visoko cenjeni ljudi u posleratnoj Evropi. Među njegovim učenicima su, na primer Emanuel Levinas, francuski filozof, i Eli Vizel, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986. Malo toga se zna o Šušaniju, uključujući i njegovo ime. Njegovo poreklo i kompletna biografija su čuvane u strogoj tajnosti. Na njegovom nadgrobnom spomeniku u Montevideu (gde je i umro), piše: „Blažena uspomena na visprenog rabina Šušanija. Njegovo rođenje i život su zapečaćeni u misteriji.“ Tekst je napisao Eli Vizel, koji je platio i izradu spomenika.

Ne postoji konkretna radna biografija gospodina Šušanija, ali je činjenica da je preneo ogroman intelektualni kapital svojim učenicima. Šušani se oblačio kao vagabund, ali je bio stručnjak u mnogim oblastima nauke, matematike, filozofije, a posebno se isticao u poznavanju Talmuda. Najveći deo poznatih činjenica iz njegovog života su iz zapisa i razgovora njegovih učenika.

 

„The Poe Toaster“

The Poe Toaster  je nadimak misterioznog čoveka koji je odavao počast Edgar Alan Pou, tako što je posećivao njegov grob svake godine. Neobičnu tradiciju je započeo 1949. , sto godina posle smrti Edgara Alana Poa i nastavljao je svake godine na piščev rođendan, 19. januara.

Sajt Vikipedija kaže: „U ranim jutarnjim časovima 19. januara, figura u crnom odelu, za koju se pretpostavlja da je muškarac, sa štapom sa srebrnim vrhom, dolazi u Vestminstersku crkvu, gde je groblje na kojem je Po sahranjen, i nazdravlja konjakom. Pre nego što ode, misteriozni obožavalac ostavlja tri crvene ruže i pola boce konjaka na grobu.“

On (ili ona) nosi crni šešir i kaput, prekrivajući lice šalom. Nekolicina novinara i obožavalaca su često u pripravnosti, kako bi posmatrali događaj. Niko nije pokušao da se meša u njegovo odavanje počasti, niti da mu skine masku, najverovatnije zbog poštovanja prema njegovoj tradiciji.

 

„Gospođa Babuška“

Tokom analize snimka ubistva Dž. F. Kenedija, 1963. godine, uočena je misteriozna žena. Nosila je smeđi kaput i maramu preko glave. Zbog te marame je dobila nadimak Babuška, jer je nosi na sličan način kao ruske bake – babuške. Na snimku se vidi da žena drži nešto ispred svog lica – najverovatnije fotoaparat. Ona se pojavljuje u mnogim kadrovima iz tog snimka. Čak i nakon pucnja, kada je najveći broj ljudi napustio mesto događaja, ona je ostala u mestu i nastavila da snima. Nešto kasnije, viđena je kako odlazi prema istoku, do ulice Elm (u Dalasu). FBI je zahtevao da ona istupi i da im da njen snimak, što ona nikad nije učinila.

Žena po imenu Beverli Oliver 1970. se pojavila i tvrdila da je ona Gospođa Babuška, ali je u njenoj priči bilo mnoštvo nedoslednosti, te se ona smatra prevarantom. Do danas niko nije saznao ko je Gospođa Babuška, niti šta je ona radila na mestu zločina. Još je čudnije njeno odbijanje saradnje i pružanja eventualnih dokaza.

 

Kasper Hauser

26. maja 1828. dečak, tinejdžer se pojavio na ulicama Nirnberga, u Nemačkoj. Nosio je pismo, adresirano na kapetana 6. konjičkog puka. Nepoznati autor pisma kaže da je dečak dat njemu u starateljstvo 7. oktobra 1812. , dok je još bio malo dete i da ga nikad nije puštao da izlazi iz kuće. Tada je dečak želeo da se priključi konjici, tako da je, prema pismu, trebalo da ga kapetan primi ili da ga obesi. Hauser je tvrdio da je, koliko je mogao da se seti, ceo život proveo sam u mračnoj, maloj prostoriji (površine ne veće od jednog kreveta) i da je u njoj imao samo slameni krevet i drvenog konja kao igračku. Prema njegovoj priči, prvi čovek sa kojim je imao kontakt je misteriozni čovek koji ga je posetio ubrzo pošto je pušten, koji se postarao da mu dečak ne vidi lice. Prema tadašnjim glasinama, verovatno iz 1829. godine, Kasper Hauser je bio princ naslednik od Badena, rođen 29. septembra 1812., koji je umro nakon mesec dana. Princ je verovatno zamenjen sa bebom koja je umirala, pa se 16 godina kasnije pojavio u Nirnbergu, kao Kasper Hauser. Umro je od ubodne rane u grudi, koju je verovatno sam sebi naneo. Tvrdio je da ga je ranio čovek koji ga je čuvao dok je bio dete.

Univerzitet u Minsteru je 2002. izvršio DNK analizu ćelija njegove kose i tela, kao i komada odeće za koje se tvrdi da su pripadali Hauseru. Uzorak je upoređen sa segmentom DNK Astrid fon Medinger, koja je potomak ženske linije Stefani de Boharne, koja bi bila Kasperova majka, da je on bio princ naslednik od Badena. Sekvence nisu bile identične, ali uočena razlika nije bila dovoljno velika da bi isključila vezu, jer je ta razlika mogla biti izazvana mutacijom.

 

Fulkaneli

Fulkaneli (1839 – 1953) je pseudonim francuskog alhemičara i pisca s kraja XX veka, čiji identitet još uvek nije poznat. Njegov lik i delo su pokriveni velom misterije, čime je on postao kulturni fenomen. Jedna od mnogih neverovatnih priča govori o tome kako je njegov odani učenik Ežen Kanselije uspešno pretvorio 100 grama olova u zlato, koristeći malu količinu nekog praha koji mu je dao učitelj.

Veruje se da je nemačka obaveštajna služba Abwehr, u praskozorje Drugog svetskog rata, bila u, očigledno neuspešnoj, poteri za Fulkanelijem, zbog njegovog poznavanja tehnologije nuklearnog naoružanja. Fulkaneli se sastao sa jednim atomskim fizičarom iz Francuske i pružio mu konkretne informacije  u pogledu tehnologije nuklearnog naoružanja i tvrdio je da je nuklearno oružje korišćeno protiv ljudstva u dalekoj prošlosti.

Prema tvrdnjama Kanselijea (njegovog učenika), njegov poslednji susret sa Fulkanelijem se dogodio 1953., godinama posle Fulkanelijevog nestanka, kada je otputovao u Španiju i otišao u zamak u planini, da bi se sastao sa svojim učiteljem. Kanselije je svojevremeno poznavao Fulkanelija kao starca od osamdesetak godina, ali je u trenutku tog poslednjeg susreta učitelj bio čovek u svojim pedesetim godinama. Susret je bio kratak i Fulkaneli je ponovo otišao ne ostavljajući nikakve tragove. U tom trenutku Fulkaneli bi bio star 114 godina.

 

D. B. Kuper

D. B. Kuper, ili Den Kuper je pseudonim nadenut poznatom pilotu, koji je 24. novembra 1971., nakon plaćanja otkupa od 200.000 dolara, skočio iz zadnjeg dela Boinga 727, koji je leteo iznad Kaskadskih planina (u Kanadi).

Kuper od tada nije viđen i nije poznato da li je preživeo skok. Osmogodišnji dečak je 1980.  godine pronašao 5800 dolara, u raskvašenim novčanicama od 20 dolara, na obali reke Kolumbija (nedaleko od Kaskadskih planina). Serijski brojevi novčanica su se poklapali sa onima koji su bili zabeleženi sa novca za Kuperov otkup, da bi posle bilo lakše ući Kuperu u trag.

Kuper je pobegao tako što je padobranom skočio iz zadnjeg dela aviona, zbog čega su nadležni doneli strožije propise o dizajnu aviona, kako se to ne bi ponovo dešavalo. Pored toga, na aerodromima su, posle ovog događaja, po prvi put postavljeni metal-detektori.

 

Grof od Sen Žermena

Grof od Sen Žermena (navodno umro 27. februara 1784.), bio je dvoranin, avanturista, naučnik amater,  izumitelj, violinista, kompozitor amater i misteriozni džentlmen. Pokazivao je i afinitet prema alhemiji. Poznat je kao Der Wundermann – Čudo od čoveka. Bio je čovek čije poreklo nije poznato, a nestao je bez traga. Horas Volpol je 1745. o njemu napisao:

„… narednog dana su uhvatili neobičnog čoveka, po imenu grof od Sen Žermena. Bio je tu dve godine, nije hteo da kaže ko je i odakle je i ne izjašnjava se pod pravim imenom. On peva, odlično svira violinu, komponuje, mahnit je i ne mnogo osećajan. Za njega su govorili da je Španac, Italijan, Poljak, da je stekao veliko bogatstvo u Meksiku, pa pobegao u Konstatinopolj, da je sveštenik, violinista, veliki plemić. Uglavnom, nisu pronašli dokaze protiv njega, pa je pušten. Ubeđen sam da nije džentlmen, jer je ostavši ovde, pričao da su ga odveli da bude špijun.“

Posle njegove smrti, mnoštvo okultnih organizacija su ga prisvojile kao važnu ličnost, čak i kao božanstvo. U skorašnje vreme, nekoliko ljudi se pojavilo tvrdeći da su grof od Sen Žermena.

 

Čovek sa gvozdenom maskom

Čovek sa gvozdenom maskom (umro u novembru 1703.) bio je zatvorenik u brojnim francuskim zatvorima (uključujući i Bastilju) tokom vladavine kralja Luja XIV. Pravi identitet ovog zatvorenika nije poznat, jer niko nije video njegovo lice, koje je bilo pod crnom somotskom maskom. Različite varijante ove priče opisuju masku kao „gvozdenu“. Prve beleške koje pominju ovog zatvorenika su iz 1669. godine, kada je ministar Luja XIV predao zatvorenika upravniku zatvora u Pinerolu (današnja Italija).

Prema pismu koje se odnosilo na zatvorenika, njegovo ime je bilo Eustah Dožer. U pismu namenjenom upravniku zatvora, stajala je instrukcija da se pripremi prostorija sa nekoliko vrata, kako niko spolja ne bi mogao da prisluškuje. Zatvoreniku je rečeno da će, ako progovori sa bilo kim o bilo čemu osim o svojim osnovnim potrebama, biti ubijen. Upravnik je bio jedina osoba u direktnom kontaktu sa njim i on mu je donosio dnevno sledovanje hrane. Nakon smrti, sve njegove stvari su uništene. Do danas, niko ne zna ko je bio on.

 

Hil Perez

Hil Perez je bio španski vojnik, koji se 26. oktobra 1593. iznenada pojavio u Meksiko Sitiju. Nosio je uniformu stražara Guvernerove palate na Filipinima (tada španske kolonije). Tvrdio je da ne zna kako je uspeo da se pojavi u Meksiku i da je nekoliko trenutaka pre toga bio na dužnosti, na straži ispred palate u Manili. Rekao je da je guverner (Don Gomez Perez Dasmarinjas) upravo ubijen.

Dva meseca kasnije, brodom su stigle vesti iz Manile. Stigla je vest da je guverner ubijen i da su provereni ostali aspekti Perezove priče. Svedoci su potvrdili da je Perez zaista bio na dužnosti neposredno pre dolaska u Meksiko. Jedan od putnika sa broda je prepoznao Pereza i zakleo se da ga je u Manili video 23. oktobra (tri dana pre njegovog dolaska u Meksiko). Perez se nakon tih događaja vratio u Manilu, svom dotadašnjem životu, koji je bio jednoličan do njegove smrti.

 

Zelena deca iz Vulpita

Zelena deca iz Vulpita su dvoje dece koji su se, u XII veku, pojavili u selu Vulpit, na istoku Engleske. To dvoje dece su bili brat i sestra i imali su zelenu kožu. U svim ostalim segmentima njihov spoljni izgled je bio uobičajen. Govorili su nepoznatim jezikom i odbijali su da jedu bilo šta osim mahuna pasulja. Vremenom je njihova koža izgubila zelenu boju. Kada su naučili engleski jezik, ispričali su da dolaze iz „Zemlje svetog Martina“, gde vlada tama, jer Sunce ne izlazi visoko iznad horizonta. Rekli su da išli za stadom njihovog oca i da su pratili reku svetlosti, kada su čuli zvuk zvona i našli se u Vulpitu. Neke neobične teorije insistiraju na tome da su deca poreklom iz paralelnog univerzuma ili sa druge planete.

 

Izvor: http://listverse.com

 

 

Nikola Jelenić




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *