Branislav Pralica – “Reč je vrlo moćno oružje”

Branislav Pralica je rođen 13.1.1987. godine. Na televiziju Sport klub ga je „doveo“ sportski komentator Predrag Jurišević Žule, a audicijama se izborio za svoje mesto. Bavio se tenisom, osvajač je teniskog turnira sportskih novinara, gde je u finalu pobedio Milana Boškovića sa B92. Kako je „specijalizovan“ za taj sport, Pralica skoro tri godine prenosi mečeve naših najboljih tenisera i predvodi novu generaciju sportskih komentatora.

Nekada su sportski komentatori bili zvezde, bilo je par njih čiji je glas bio prepoznatljiv, dok danas ima dosta njih. Zašto je to tako?

Promenile su se neke stvari, sada je sigurno veći izbor televizija koje prenose sportske događaje, samim tim veća je i konkurencija. Možda se tu i izgubilo na kvalitetu. Ima mnogo više komentatora, oni dosta teže izbijaju u prvi plan, teže im je da se nametnu nego pre, kada je bilo samo par njih koji su pratili sportske događaje.

Takođe, nekada su prenosi sporta bili, da kažemo, dosta lični, pa Milojko Pantić u jednom trenutku kaže sudiji „Gospodine Galer, imate li časovnik“, dok se danas komentatori uglavnom drže samo igre i dešavanja na terenu. Koliko je to dobro za sportsko novinarstvo?

To je taj neki lični pečat koji se meni iskreno i dopada. Koraća izuzetno volim da slušam, a komentatori poput Pantića i Mihajlovskog su zaista obeležili određeni period sportskog novinarstva i komentarisanja. Oni su dosta svog stila unosili u prenose i u tome su bili izvanredni dok je danas to dosta objektivnije. To može biti i dobro i loše. Jako je teško naći tu zlatnu sredinu za slušaoca, da verno prenosi, ali i da bude objektivan. Možda i jeste malo suvoparnije nego pre, treba nešto svoje da se unese, pa što i da se ne našali ili da bude malo grublji u nekim situacijama. Ono što komentator u stvari treba da radi jeste da drži slušaoca ili gledaoca budnim tokom čitavog meča.

Svaki sportski novinar i komentator ima sport za koji je „specijalizovan“. Koliko je teško prenositi onaj sport koji nije njegova uža specijalnost?

Pa, to jeste problem iako svi sportski komentatori, da se ogradim, poznaju sport i mogu sa bilo kojim sportom da izađu na kraj. Pitanje je koliko mogu da raspoznaju samu suštinu koju treba da prenesu na slušaoca. Zato je bitno poznavanje tog sporta koji prenose do srži, jer će onda najbolje osetiti taj meč i samim tim će to i slušalac sa druge strane moći da oseti.

Kod nas ima dosta slučajeva da čitava javnost zna da određeni novinari i komentatori navijaju za neki klub. Na primer, Milojko Pantić je čuveni navijač Crvene zvezde, Vladan Tegeltija navija za Partizan. Koliko je to etički?

Svi mi rastemo u jednom gradu, kažem samo za Beograd u kome sam ja rastao, u kome je potpuno prirodno da maltene od najranijih dana svog detinjstva odabereš klub za koji navijaš. To je normalno za svakog dečaka. Oni su postali sportski novinari tek kasnije i imali su sigurno poprilično dug staž zvezdaša, partizanovaca ili ofkovaca, tako da je to nešto što oni nose još pre nego što su započeli svoje karijere i mislim da tu nema nikakvih etičkih problema. Sada, ne bi to trebalo mešati u samu profesiju, ukoliko navijaju za jedan klub, to je potpuno normalno, ali ne treba isticati kada se javno govori.

Ono što je deo sportskog novinarstva i sportskih komentatora su lapsusi. Koliko Vi imate problema sa njima i da li imate neki koji Vam je omiljen?

Lapsusi su mi prilično dragi, bez njih komentarisanje ne bi bilo komentarisanje i zato je prenos uživo poseban. Svi komentatori imaju lapsuse, to je ono što uvek nasmeje sve koji slušaju i jedan stvarno važan deo naše profesije. Baš sam ih skoro čitao, imam ih negde u kompjuteru tako da kad god hoću malo da se nasmejem, čitam ih. „Čudan pas, jako i nikome“ ne znam tačno ko je to rekao, Zvonko Mihajlovski čini mi se, ali taj mi je recimo omiljen. Lapsusi su smešna strana sportskog novinarstva, meni zaista neizostavan deo. Uvek se nasmejem kada čujem nekog kolegu da napravi neki, ali nikada nisam nikome uzeo za zlo ili nešto slično.

Nakon smrti Marka Markovića u jednom tekstu lista „Danas“, navedena je nekada prva petorka sportskih komentatora. Nju čine Dragan Nikitović, Milojko Pantić, Jordan Ivanović, Vladanko Stojanković i Marko Marković. Ko čini prvu petorku danas?

Krenuću od Sport kluba. Neka to budu Gojko Andrijašević, Ilija Kovačić i Višković, Bošković sa B92 i Pešikan sa Eurosporta. Oni su zaista odlični. Ima tu mesta za još sportskih komentatora, ali to bi recimo bila prva petorka.

Jedan od najpopularnijih sportskih komentatora i novinara je Aca Stojanović sa RTS-a. Njemu mnogi zameraju što u prenosima ubacuje dosta informacija koje nemaju nikakve veze sa sportom, o detinjstvu sportista, njihovim porodicama i tako dalje.

Njega sam zaboravio u toj prvoj petorci, on je komentator koji zaista vrsno radi svoj posao. Svako treba da unese neki svoj pečat i stil kojim će pokušati da promeni ili oplemeni to što radi, odnosno u našem slučaju, komentariše. Očigledno na taj način kolega pokušava da bude drugačiji. Ima onih kojima to ne odgovara, ali ima i onih kojima odgovara. Neko voli da se komentator isključivo drži samo sportskog dela, a neko opet voli te insajderske informacije sa strane koje će razbiti tu monotonost u određenom trenutku. Svako to radi na svoj način, ali sigurno je da Stojanović radi zaista dobro.

Kakvo je stanje sportskog novinarstva danas u Srbiji?

Mislim da nisam dovoljno kompetentan da sudim, neke starije kolege bi to dosta bolje uradile, ali iz nekog mog ugla ono što bi mogao da kažem je da ja za sada stvarno uživam u ovom poslu koji je zaista vrlo zahtevan i odgovoran. Mislim da ima prostora za napredovanje, da ukoliko neko misli da je sposoban za to, misli da bi to mogla biti njegova budućnost, da se izbori za nju, jer ovaj posao je zaista lep.

Koji je do sada Vaš najveći uspeh?

Ja sam još na početku karijere, samim tim što komentarišem tako važne mečeve i što sarađujem sa tako dobrim prijateljima i kolegama koji su tako dugo u ovom poslu, kao što su, pre svega, Nebojša Višković, koji takođe prenosi tenis ali i fudbal, pa Gojko Andrijašević, Ilija Kovačić, Predrag Jurišević i tako dalje. Ima tu puno ljudi koje zaista cenim i samim tim je i donekle moj uspeh to što sam uspeo da se izborim za svoje mesto, uđem u to društvo i ukoliko neko misli da im pariram, za mene je to stvarno kompliment.

Koje su prednosti i mane sportskog novinarstva?

Prednost je što je to jedan dobar i elegantan posao, bar meni je lepo kada kažem „ja sam sportski novinar“ i to zaista dobro zvuči, ta profesija zaista vredi. Reč je vrlo moćno oružje i ukoliko se dobro upotrebljava, kao što bi trebalo u novinarstvu, onda sve te stvari koje mi radimo, odnosno mečeve koje prenosimo, možemo da podignemo na neki viši nivo. Sve to, naravno, zavisi od individualnog kvaliteta, pa i od raspoloženja. Novinarstvo je zaista jedan divan posao i treba ga poštovati. Ja ga barem puno poštujem i volim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *