Jovan Filipović: “Gradim na uspesima, ali i učim na neuspesima”

Prof. dr Jovan Filipović je redovni profesor, Šef katedre za Upravljanje kvalitetom i donedavno Prodekan Fakulteta organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je Savetnik za ekspertske resurse, nauku i visoko obrazovanje pokojnog Predsednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića, Potpredsednik Privredne komore Srbije, Državni sekretar za Dijasporu i član Saveta za dijasporu. Predsednik je političkog pokreta GEPS, posvećenog umrežavanju Matice i Dijaspore. Oženjen dr Jelenom Filipović, profesorkom Filološkog fakulteta u Beogradu. Otac devetogodišnjih blizančadi, Jelice i Miodraga.

Diplomirali ste na Mašinskom fakultetu. Da sada upisujete fakultet, da li biste to isto odabrali ili biste se možda odlučili za FON?

FON. Bogami, bih. Sigurno je jedno, zadržao bih izrazito inženjersko opredeljenje. Mislim da bih to našao na našem smeru za kvalitet. Još nešto, reč inženjer potiče od reči ingenuiti, što u slobodnom tumačenju znači onaj ko pameću, znanjem i dovitljivošću stvara dobrobit za čovečanstvo. Dakle, inženjeri nisu oni koji samo rade proračune, retko izlaze u grad i znaju više o mašinama nego o ljudima, naprotiv.

Kako je bilo nastaviti studije u SAD-u i koji je Vaš savet za studente koji to takođe žele?

Prvo, odlazak treba da je plod iskrene želje, kombinovan sa jasno profilisanim životnim ciljevima, a ne pomodarstvo ili iluzija o boljem životu bilo gde, samo ne u Srbiji. Otići bilo gde, samo što dalje odavde, je pogubna misao za mlade ljude. Rukovođeni isključivo ovakvim mislima, mladi ljudi vrlo često doživljavaju razočaranja. Potreba da se pošto-poto nađe opravdanje za sopstveni odlazak od kuće, tamo u belom svetu stvara frustraciju, osećaj otuđenosti. A to je, pretpostavljam, a i drugi kažu, vrlo bolno. Sa druge strane, odlazak u pozitivnoj atmosferi, sa željom da se uči, stiču prijatelji, skuplja “svetski polen” za sebe, potomstvo, bližnje i Maticu Srbiju, može vas lansirati u potpuno drugo okruženje i raspoloženje. Ili, zamislite situaciju u kojoj ste se beskrajno trudili, pregorno radili, žrtvovali, ali ste nemarom, još gore namerom, dozvolili da izgubite makar i deo identiteta. Može se dogoditi da na samom vrhuncu, recimo prilikom prijema doktorske diplome ili promocije na visoku poziciju, shvatite da to više niste vi, ona osoba koja se iz Srbije uputila da uspe u svetu. Pa, za koga onda sve to? Za nekoga drugoga? Džaba ti pos’o. Pitate me za studije u Americi. Da, Američki univerziteti predstavljaju rafinat svetskog znanja, obiluju istraživačkim izazovima i sjajno su uređeni. Bilo je zadovoljstvo raditi magistraturu i doktorat na Mašinskom fakultetu Purdue Univerziteta, četvrto rangiranom u SAD u godini kada sam doktorirao. Ukupno sedam godina. Upoznao sam zanimljive i dobre ljude iz celoga sveta i Amerikance Krisa, Daga, Dejva, Peta, Marka, Stiva. Sjajni ljudi, mnogo su mi pomogli, ne viđam ih i ne čujemo se baš često, ali ih ubrajam u svoje najbolje prijatelje. Ima i mnogo dobrih Amerikanaca, nisu svi kao oni koji dolaze da nam prete. Kris je dolazio u Beograd i ostvarili smo naš plan, da igramo basket na Stepinom, tu ispod FON-a, terenčetu na kome sam odrastao.

Bili ste državni sekretar Vlade Srbije. Kako je raditi tako odgovoran posao i šta je uopšte potrebno da bi se dotle došlo?

U Srbiji baš i nije potrebno mnogo toga da se postane državni sekretar, čast izuzecima. U većini slučajeva na to mesto vas vodi partijska pripadnost, a ne stručnost, vrline i posvećenost Srbiji. Dakle, i nije baš neka čast u ovakvom okruženju biti na tim funkcijama. Ali, daće Bog, menjaju se stvari, pa će valjda opet biti čast raditi za sopstvenu državu i narod. Imao sam najbolje namere, volju, kažu i znanje, ali sam posle pola godine podneo ostavku. Valja se sačuvati za nove borbe. Predstoje nam još veći izazovi.

Izvršni ste direktor GEPS-a. Šta Vaš posao podrazumeva?

GEPS je mreža, nastala na inicijativu intelektualaca, povratnika iz inostranstva, sa idejom okupljanja srpske pameti rasute po svetu. Ubrzo po formiranju privukao je veliki broj ljudi od struke, kako onih u svetu koje zovemo „skupljači polena“, tako i onih koji su u teškim vremenima za Srbiju očuvali naše fakultete, institute, bolnice, a koje zovemo „čuvari plamena“. Promovišemo značaj struke, znanja, okupljanja pameti, instituciju konkursa. I, naravno, nužnost da se obrazovani, pametni, pošteni i preduzetni ljudi uključe u politički život Srbije. Bez njih je situacija u Srbiji bezizlazna. Jedan sam od gepsovaca.

Kako je došlo do toga da se bavite obrazovanjem?

Oduvek sam želeo da budem profesor univerziteta. I to Beogradskog. Sada sam svestan da je to privilegija. Pogotovo danas, biti profesor FON-a, fakulteta koji je zadržao akademsku striktnost, a oslobodio se nepotrebne, tradicionalne univerzitetske rigidnosti. Na njemu imamo slobodu da budemo entuzijasti, što ga, uz neke male izuzetke, čini singularnom tačkom u akademskom okruženju na ovim prostorima. Možda će priča o mom prijatelju, jednom od najpoznatijih imena srpske nauke u Dijaspori, pokojnom profesoru Milomiru Stanišiću, doktoru mašinstva i doktoru matematike, najbolje ilustrovati moje uverenje da je posao profesora univerziteta zaista privilegija. Bio je student Ludviga Prantla, oca jedne od najznačajnijih teorija u mehanici fluida, predavao je aerokosmotehniku na Purdue univerzitetu, bio profesor Nilu Armstrongu, čoveku koji je prvi kročio na mesec, saradnik najvećih američkih firmi, lični prijatelj Svetog Nikolaja Velimirovića; čovek koga je bilo čast poznavati. Iako je bio pedesetak godina stariji od mene, vrlo često smo, nas dva Srbina u dalekom svetu, razgovarali na mnoge teme. Govorio je da, pored svih uspeha u životu, žali za dve stvari. Jedna je bila želja da poseti majčin grob u selu Bujačić kod Valjeva, a druga da predaje srpskim studentima. Govorio je da voli svoje studente u Americi, ali da zbog razlike u mentalitetu ni u jednom od njih nije uspeo da prepozna sebe kada je bio njihovih godina. Tada mi nije bila jasna njegova druga želja. Danas su mi jasne obe, ali ih ja nemam. Živim u svom gradu, u kome je sahranjena moja majka, i predajem mladim ljudima u kojima mogu da prepoznam sebe, kada sam bio u njihovim godinama. Prva činjenica me čini vrlo spokojnim, a druga neizmerno srećnim.

Koji je najteži, a koji najbolji posao koji ste radili? 

Najbolji posao je, nekako po pravilu ujedno i najteži. Ako posao profesora univerziteta doživljavate kao šansu, a ne izvor lične moći, onda vas on istovremeno ispunjava, ali i crpi mnogo energije. Ako tokom predavanja pogledate svakog od studenata barem jednom u oči, pokušavajući da dokučite da li im je razumljivo ono o čemu pričate, da li im je to zanimljivo, ako predavanje shvatate kao glumačku rolu, a ne rutinski obavljan industrijski proces, onda ste na kraju dvočasa umorni, ali ispunjeni. Ulazio sam na časove potpuno relaksiran, oran i pun entuzijazma, a izlazio ne potpuno zadovoljan postignutim. Ali, bilo je i situacija kada sam sa temperaturom i glavoboljom ulazio u učionicu, a izlazio u potpunosti ispunjen i prezadovoljan činjenicom da sam podstakao studente na učešće u diskusiji, da sam neke, do tada bezbroj puta predavane stvari, uspeo da objasnim na potpuno novi, bolji način. U učionici sam naučio da se znanje ne prenosi, već ono nastaje u kontekstu. Učionica, ti i studenti, i naravno atmosfera, kontekst. Kao profesor, ti si zadužen da iniciraš i najviše doprineseš stvaranju najboljeg konteksta. U ovome si nekada više, nekada manje uspešan. Svejedno, činjenica da si deo svega toga i da daješ sve od sebe te ispunjava.

Da li je teško upravljati svim obavezama koje imate ili Vam je dan kratak?

Teško je, ali ujedno i zadovoljstvo, kada sami sebi dajete zadatke. Od Dekana se nekako možete sakriti, od sebe nikako. Ponekad čovek najmanje milosti ima za samoga sebe. Često mi se čini da stalno kasnim, a onda shvatim da to nije kašnjenje već žurba, jer me niko nije terao da odlučim da u tački A budem baš u to vreme. Ovakva saznanja stvaraju dileme, ali u mom slučaju bez izuzetka bivaju razrešena odlukom da ipak uradim sve ono što želim da uradim. Da mi posle ne bude žao.

Koliko su bitni kontakti u poslovanju i kako ih zadržati?

Kažu da nije bitno samo šta znaš, već i koga znaš. Nije sramota pomisliti šta bi ova osoba mogla da mi pomogne, ako istovremeno pomislite šta bih ja njoj mogao da pomognem i šta dobro bismo mogli zajedno da uradimo. Ovaj način razmišljanja, kombinovan sa poverenjem, koje se teško stiče, a lako gubi, je oduvek bio vezivno tkivo ljudskih mreža. A, svet počiva na ljudskim mrežama.

Mnogo toga ste postigli u karijeri radeći na najrazličitijim pozicijama. Kakvi su Vaši dalji planovi?

Moji planovi nastaju iz mojih uspeha, ali i neuspeha. Gradim na uspesima, ali i učim na neuspesima. Pokušaću da postignem sve ono što želim da postignem, a do sada se pokazalo da, uz Božju pomoć, trud i veru u sebe i druge, to zaista ima smisla. Rešen sam da političkim angažovanjem i podsticanjem onih, za koje verujem da vrede, da to isto učine dam doprinos prosperitetu Srbije i našeg naroda.

Beograd iz Vašeg ugla?

Rođen sam u Beogradu, to je moj grad. Pored Beograda, svojim gradom smatram i Aranđelovac, u kome sam proveo deo detinjstva i gde i danas vrlo rado boravim. Često uviđam da je najlepši deo puta u inostranstvo povratak u Beograd i Srbiju. Kada me pitaju zašto sam se vratio iz Amerike, kažem da na celom svetu postoji samo jedna ulica u kojoj su moja osnovna škola „Karađorđe“, moja kuća, moja XII beogradska gimnazija, Voždovačka crkva u kojoj je moj pradeda bio sveštenik pre skoro osamdeset godina i FON na kome sam profesor. To je ulica Jove Ilića. Zbog nje sam se vratio.

Poručite nešto studentima koji budu čitali ovaj intervju.

Radite, uz uvažavanje drugih, nemojte da vam jednog dana bude žao što ste mogli, a niste.

Pročitajte još:

Aleksandra Grbić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *