Intervju – Suzana Ćebić

Kako i kada se rodila ljubav prema odbojci?

Bila sam prvi razred osnovne škole kada sam počela da treniram odbojku sa drugaricom sa kojom sam odrasla. Njena mama je bila odbojkaški trener, tako da smo nas dve stalno posećivale i gledale njene treninge, a pomalo i igrale sa strane. Od prvog do osmog  razreda sam trenirala u školskoj sekciji i učestvovala sam na svim školskim takmičenjima. Nakon toga napravila sam pauzu od godinu dana i od prve godine srednje škole krenula aktivno da treniram, odnosno od od treće godine profesionalno.

Prvi profesionalni ugovor si potpisala za Jedinstvo iz Užica. Selidba iz rodnog Kosjerića u Užice je sigurno uticalo na tebe. Kako si se “izborila“ sa time?

Šest godina sam provela u Jedinstvu. U početku je bilo jako teško, bez obzira što su Užice i Kosjerić blizu, ali nisam imala vremena da odem kući kad god poželim jer sam imala dva treninga dnevno, bila sam nova u ekipi, a kada si nov moraš dosta da se trudiš kako bi se dokazao radeći najbolje što možeš. Tako da sam se maksimalno posvetila tome, ali su mi drugarice iz ekipe puno pomogle da se prilagodim, jer su sve one prošle kroz isto i imala sam sreću da budem u ekipi sa sjanim devojkama.

Neke od njih su sada sa tobom u reprezentaciji?

Da. Sanja Starović, Nataša Krsmanović, Ana Antonijević i Jovana Vesović su sada zajedno sa mnom u reprezentaciji.

Koje su najveće prednosti i mane tvog posla?

Najveće prednosti jesu ta putovanja, druženja, mnoge stvari ne bih ni prošla ni videla da se ne bavim ovim poslom. Najveća mana jeste to što nemam dovoljno slobodnog vremena da se posvetim sebi, porodici, prijateljima.

Kako se opuštaš pred najvažnije utakmice, da li si sujeverna? Da li trema nestaje sa iskustvom ili je uvek prisutna?

Nemam neki odrađeni ritual pred utakmicu i nisam sujeverna. Obično gledam filmove, čitam knjige, slušam muziku. Sve zavisi gde sam i u kakvom sam društvu. Nekad se desi da izađem i popijem kafu pred samu utakmicu.

Nemam uvek tremu. Javi se pred neke veće, bitnije utakmice, ali to je ona pozitivna trema. Više nije trema kao na početku koju je bilo teško kontrolisati, zbog pritiska značaja velikih utakmica kada svi očekuju najbolje od tebe, ali iskustvo u takvim utakmicama mi je pomoglo da kontrolišem tremu.

Utakmica koju ćeš večno pamtiti…? Zašto?

To je definitivno finale Evropskog prvenstva u Beogradu, jer smo bukvalno bile u bezizlaznoj situaciji, gubile smo u Beogradu, pred domaćom publikom, bilo je i fizički i psihički naporno. Imale smo veliku želju da se radujemo sa našim navijačima i uspeli smo da preokrenemo i dobijemo jednu tešku utakmicu i ostvarimo san, da osvojimo zlatnu medalju u našoj zemlji i tada sam bila proglašena za najboljeg libera prvenstva.

Koji trenerski savet vam najviše znači kad ne ide sve kako ste planirale?

Sve zavisi kakva je utakmica i kakvo je stanje na terenu, desi se da nekad i povisi ton na nas, ali uvek nađemo načina da se smirimo – što mi devojke između sebe, što u razgovoru sa njim. Naravno pokazalo se da je u nekim odlučujućim trenucima on odigrao veoma bitnu ulogu i pronašao prave reči ohrabrenja.

Kada si, u zimu 2009.godine, saznala da boluješ od lajmske bolesti, šta ti je prvo prošlo kroz glavu? Šta ti je najteže padalo kada si se oporavljala? Da li si u nekom trenutku pomislila da nećeš moći da nastaviš karijeru?

Obzirom da sam se razbolela u Španiji, a to mi je bila prva sezona u inostranstvu, to mi je jako teško palo, nisam mogla da verujem da se to meni dešava i da ću prvu sezonu završiti pre vremena i to ne zbog klasične povrede nego zbog bolesti koja nema veze sa igranjem odbojke. Bila sam u teškoj situaciji, jer pored lajmske bolesti ja sam imala  još nekih zdravstvenih problema i sve se to iskomplikovalo, gde sam ja jednog trenutka bila ubeđena da neću više moći da se bavim sportom. Sećam se da mi je doktorka prvi dan rekla da će mi trebati puno strpljenja i vremena da se oporavim. Imala sam veliki strah jer sam izgubila osećaj u rukama i nogama i prilično teško sam se kretala, tako da mi je u tom trenutku u glavi bilo samo to da se vratim u normalu, da mogu normalno da funkcionišem, jer prvih desetak dana mi je trebala pomoć da ustajem, da se oblačim, osnovne stvari nisam mogla sama da obavljam. A možete da zamislite kako je profesionalnom sportisti koji se jedva kreće i u tom trenutku pomisao da se možda neću više baviti odbojkom.

Kako si se osećala kad si odigrala prvu utakmicu posle toga?

Ja sam pauzirala osam meseci, nakon toga sam krenula da treniram sa reprezentacijom, devojke su se tada pripremale za Univerzijadu i Evropsko prvenstvo u Poljskoj. Ja sam čak i išla u Poljsku i odigrala sam dve utakmice. Mojoj sreći nije bilo kraja jer kada sam “vratila film”  i videla gde sam bila osam meseci pre toga i gde sam sada, bila sam presrećna i pre svega zahvalna selektoru Terziću što me je poveo i pružio priliku da igram na tom prvenstvu, jer je to za mene bila velika stvar.

Nedavno ste se plasirale na Olimpijske igre u Londonu. Pošto ste učestvovale i na prošlim OI, koliko će vam to značiti sada?

Bile smo na Olimpijskim igrama 2008. i tada nismo znale šta nas očekuje. Kada smo stigle u Olimpijsko selo bile smo totalno izgubljene. Tamo su svi isti, svako od sportista jeste zvezda u svojoj zemlji, ali tamo nema nikakve razlike između nas, jako je zanimljivo i imaš  lep i poseban osećaj kada si tamo.

Što se tiče igre, tada nismo pružile onoliko koliko možemo, verovatno jer su i naša očekivanja i očekivanja javnosti bila velika, pa je malo pritisak učinio svoje. Tako da mislim da ćemo se sa ovim iskustvo sigurno sada bolje snaći.

Pošto su neke devojke iz reprezentacije povređene i nisu igrale na kvalifikacionom turniru,da li će se oporaviti do Londona, kako biste zaigrale u najjačem sastavu?

Ja se iskreno nadam da će biti u stanju da nam se priključe, mi se jesmo kvalifikovale, ali nam definitivno fale na terenu, prvenstveno zbog iskustva koje poseduju. Znam da Ana Antonijević neće imati neku veliku pauzu, Jelena Nikolić trenira, ali još uvek nije u potpunosti oporavljena, Ivana Đerisilo se oporavila, tako da će nam se uskoro pridružiti. Mlađe devoke jesu iznele jako dobro sve utakmice, ali je ipak bolje kada imamo i jake igrače na terenu i jaku rezervnu postavu.

U timskom sportu je jako bitan dobar odnos među igračima, kako na terenu tako i van terena.

Naravno,atmosfera je fenomenalna, posebno poslednjih par godina. Družimo se i privatno, pa se desi da smo nekada i po šest meseci zajedno. Ljudi me pitaju kako izdržavate da 24 sata budete zajedno, ali ipak je to ekipni sport tako da smo navikle na to od samog početka i funkcionišemo kao jedna velika porodica.

Da se ne baviš odbojkom, bavila bi se…?

Teško pitanje. Ja neke odluke jednostavno donosim preko noći, mada uvek sam želela da se bavim sportom. Kasnije kada budem prestala da treniram, ne verujem da ću postati trener, jer mislim da to ne bih mogla da radim, mislim da se ne bih snašla u tome. Volela bih da se bavim humanitarnim radom, pre bih se tome posvetila, jer ljudima nečije malo znači puno, sitnice su dovoljne da bi čovek  bio srećan.

I za kraj: omiljena knjiga, pesma, film, životni moto?

Omiljena knjiga: “Sumpor”,  Daglas Preston/Linkoln Čajld i “Senka vetra”, Karlos Ruis Safon.

Film: generalno volim sve filmove da gledam, ali neka bude film Lajanje na zvezde, koji mogu uvek da odgledam.

Životni moto: Nikad ne odustaj, samo budi strpljiv i ostvarićes sve što želiš.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *