Miloš Milovanović – od Fakulteta muzičke umetnosti do novinarstva

Miloš Milovanović je voditelj jutarnjeg TV programa “Dizanje” na televiziji B92. Tu je, u novembru 2005. godine, počeo da radi kao prezenter vesti i novinar informativne redakcije. Počeci njegove novinarske karijere vezuju se za vesti Studija B, vođenje emisija “Ukrštene reči” i “Telefakt” na BK TV. Međutim, njegova karijera nije uvek bila vezana za novinarsku profesiju. Miloš Milovanović je završio studije kontrabasa na Fakultetu muzičke umetnosti. Po završetku studija nastupa u mnogim beogradskim ansamblima i postaje PR menadžer Beogradske filharmonije. Nakon mnogo godina etabliranosti u TV novinarstvu i akumulacije znanja i iskustva, Miloš Milovanović odlučuje da, zajedno sa svojim kolegom Veljkom Jovanovićem, pokrene Školu javnog nastupa. Cilj ovog projekta bio je pomaganje mladima da se oslobode poteškoća koje javni nastup nosi sa sobom i podstakne proaktivnost pružajući im priliku da iskoriste svoj maksimum. Imale smo priliku da se u to uverimo na seminaru Znanjem protiv Marfija, na kome je Miloš bio jedan od predavača.

Sa obzirom na to da ste završili studije kontrabasa, šta Vas je navelo da krenete na voditeljski trening Derena Džordona (BBC One) i promenite pravac Vašeg profesionalnog razvoja od muzike ka novinarstvu?

Trening je došao tek kada sam počeo da radim na B92 – dakle, na nekoj sredini moje, pa da, može se reći karijere. U to vreme B92 je imala već razrađen sistem saradnje sa BBC-jem i njihovi ljudi, već godinama etablirani, u tom trenutku su delovali kroz jedan teoretski deo i radionicu koja je daleko praktičnija i verovatno prijemčivija. Deren je čovek koji je radio na terenu, koji je prvo bio američki vojnik u Iranu, onda izveštač sa tog ratnog područja, a na kraju i novinar zadužen za vesti. Šta je mene navelo? Nagovorilo me je pet drugara. BK je imala konkurs koji me je naveo da se zapitam zašto i ja nisam angažovan na televiziji. Nekako do tada nisam sebe zamišljao u celoj toj priči, ali je bila varijanta – ne košta me ništa da se prijavim. Uvek se spekulisalo nekim ciframa od 4000-5000 ljudi koji su se prijavili. U završnu konkurenciju ušlo je nas dvadesetak prolazeći kroz razne krugove izvršavanjem zadataka preko kojih smo se formirali u ovoj profesiji. Drago mi je što ovaj put nisam prešao preko nekakvih veza, već zaista najdirektnije, na jednom otvorenom konkursu kroz rad sa ljudima koji su bili prilično iskusni i prepoznatljivi.

16

Nedavno je održan seminar “Znanjem protiv Marfija” na kojem ste učestvovali kao predavač. Tom prilikom izjavili ste: “U televizijskom novinarstvu nema bezbedne situacije, niti trenutka, jer ne možemo biti pripremljeni za sve nepredviđene okolnosti.” Koje su Vaše slabosti u nepredviđenim situacijama?

Svakako dovođenje kompetencije u pitanje. Vrlo često ljudi poistovećuju javnu ličnost sa nekakvim opštim znanjem i zameraju bilo kome iz javnog života kada ne zna neku pojedinost ili kada ne poznaje neku oblast do tančina. Ja uopšte ne pokušavam da predstavim sebe kao nekoga ko apsolutno sve zna. Između ostalog, zato što me apsolutno sve i ne zanima. Zanimaju me određene stvari u kojima sam, čini mi se, dosta vičan i potkovan. Isto to se odnosi i na moj posao. Utoliko smatram da bi jedna od mojih prvih slabosti bila to kada bi neko pokušao da me preslišava po nekom enciklopedijskom sistemu. Već posle nekoliko koraka bi naišao na rupe što zbog nedostatka sistematizacije za određenu oblast ili nedostatka interesovanja za neku oblast za koju neko smatra da bih, kao čovek iz informativne redakcije, trebalo da znam.

Vrsta posla kojom se bavite zahteva konstantnu upućenost i praćenje aktuelnih događaja. Na koji način se informišete?

Čini mi se da, koliko god spektakularne i razne informacije dobijali svakodnevno, ipak se mi krećemo u nekom malom, začaranom krugu poslednjih nekoliko decenija. I po pitanju glavnih glumaca na našoj političkoj sceni, i po pitanju informacija koje dobijamo. Iz pozicije “običnog čoveka” smatram da su pomaci gotovo simbolični. Daleko je to od mnoštva informacija koje mi svakodnevno dobijamo. Nije svaka od tih informacija bitna, relevantna, niti od životne važnosti. Pokušavam da se, u dobroj meri, oslonim na procenu svojih kolega. Sajt B92 smatram da ima bar dovoljno informacija, svakako proverenih i tačnih. Vrlo retko se dešava da se pojavi neka nepreciznost ili nedorečenost i, ukoliko se desi, to se otklanja veoma brzo. Posebno danas kada štampana izdanja predstavljaju stare vesti – nešto što se desilo juče, ili eventualno najave, odnosno nagađanja nečega što će možda biti danas – tu je internet daleko brži i korisniji jer postoje portali uživo.

Korišćenje interneta, kao i televizija, u mnogome utiču na socijalizaciju mladih. Na sajtu UK Parobrod, kao jedan od problema, istakli ste da sve raznovrsnija sredstva komunikacije i masovni mediji utiču na to da kultura izražavanja u svakodnevnom govoru bude sve svedenija i jednostavnija. Problemi sa kojima se nove generacije susreću idu od trivijalnih, do npr. nasilja u školama. Na koji način je to moguće sprečiti?

To je u velikoj meri prepušteno ličnim procenama. Da bi ta procena bila dobra važno je da čovek bude svestan načina funkcionisanja, mogućnosti, ali zato i opasnosti svega toga. Čini mi se, da posebno u slučaju mladih i dece, to nije slučaj. Oni ne razmenjuju edukaciju tog tipa. Ne treba od njih očekivati da sami pokušaju da se štite jer su prosto prirodno znatiželjni, to je sasvim normalna stvar. A glavni krivci, uzrok i uzori zbog kojih se oni tako ponašaju jesu odrasli, kako njihovi roditelji, nekvalitetni mediji, tako možemo reći i političari. Masa informacija nalazi se na Tviteru. Masa novina bez ikakvog problema prenosi ono što je neko na Tviteru izjavio. Čini se u brojnim situacijama da ni odrasli nisu svesni preplitanja virtuelnog i stvarnog, tako da onda ne možemo očekivati to od mladih. To treba sistemski regulisati, jer smo sada već u fazi kada je to do te mere rasprostranjeno da ne treba da se razmišlja, već odmah deluje. Nažalost, mi volimo da gasimo požar pre prevencije određenih situacija. Iskren da budem, ne očekujem da će se u našim strukturama naći neko ko će to postaviti kao prioritet u ovom trenutku. Imamo toliko gorućih stvari da ovo deluje ipak toliko virtuelno i nekonkretno.

9

Kako u emisijama opuštate nefleksibilne sagovornike?

Kad god su ljudi u problemu, ja ih vratim na kompetenciju. U tim situacijama im kažem: “Ali zaista, Vi znate sve o tome – ja ne znam ništa.” Pozovem meteorologa da mi priča o vremenu, istoričara o današnjem kontekstu i oblicima nekih stvari. Ja mogu da iznesem svoje ideje, zapažanja, hipoteze, ali on je taj koji će da me demantuje ili potvrdi. Ono što ja govorim je predudar za njegovu priču.  Zaista masa nekih stručnjaka pred emisije govori: “Imamo tremu.” Nije mi jasno od čega. Razgovaraju sa mnom, jedan sam. Neću ih pitati nešto čega se stide, a ukoliko postoji nešto neprofesionalno vezano za njihovu karijeru, to već nije moj problem.

Sa Vašim kolegom Veljkom Jovanovićem otvorili ste Školu javnog nastupa. Kojim metodama ste se koristili pri oslobađanju mladih od treme?

Na početku rada najveća teškoća bila je formiranje manjih grupa. Škola je privukla veliku pažnju i imali smo urgencije za ubacivanje polaznika u tu grupu, što je, sa jedne strane, negativna slika našeg društva, a sa druge pozitivno tumačenje poruke koju smo želeli da pošaljemo. Što se tiče njih, oni imaju nesigurnost, tremu i mnoge oblike onoga što ih sputava da pokažu svoje znanje. Suština je bila da sve o čemu govorimo prođe kroz neku praksu, pa da se onda analizira, vidi gde su greške i da se onda pokuša sa ispravljanjem. Dakle, metodom nasumičnih pokušaja i njihovom analizom do nekakvog uspeha, možda ne zvuči kao neki sistem, ali se pokazao kao delotvoran.

Gordana Bojanić

Lana Stevanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *