Za promene u društvu pođimo prvo od sebe

Pred Vama je intervju sa Anom Babović, osnivačem nevladine organizacije “Srbija u pokretu”. Devojkom koja je rešila da ne zatvara oči pred onim što joj se ne sviđa, devojkom koja ne želi da ode u potrazi za boljim životom, već želi da se ovde, u Srbiji, živi bolje. Ana je neko ko pokreće promene, ljude, a posebno sebe. Veruje u to da svako može menjajući sebe da promeni i svet oko sebe, počevši od danas.

Kako je nastala vaša organizacija?

Organizacija “Srbija u pokretu” nastala je 2009. godine. U to vreme sam bila zadovoljna onim što sam postigla. Već sam magistrirala, radila sam u kabinetu potpredsednika Vlade, imala lep život i krug prijatelja. Jako me je nerviralo što ljudi oko mene ne primećuju neke stvari, što nisu spremni da nešto urade kako bi se to promenilo. Na primer, imate đubre ispred svoje zgrade i redovno ga preskočite kako biste ušli u svoj Audi, a da vam pri tome to uopšte nije zasmetalo. Ljudi takođe često kritikuju, svi su im drugi krivi, a malo čine da promene ono što je do njih. Mi smo takav narod. Zbog svega toga smo počeli da razmišljamo kako da napravimo neku organizaciju koja će da tera ljude da učine ono što je do njih, da pođu od sebe, da reše problem u tom segmentu, i da ako to ne uspeju, onda da se žale nadležnim organima. U tom periodu sam takođe pričala sa puno svojih prijatelja koji su bili u sličnom raspoloženju kao ja, delili smo iste vrednosti i mišljenja. Na taj način se skupila ekipa koja je osmislila i osnovala “Srbiju u pokretu”.

Da li ste prilikom stvaranja vaše organizacije naišli na otpor društva i kako je to izgledalo?

Zapravo ne. U početku ljudi smatraju da je super to što radimo i što neko promoviše društveni aktivizam i uključivanje ljudi. Kažu da to neće ići lako, da nećemo uspeti u tome, da smo mi lenj narod i da pokušavamo da pomerimo brdo samim tim što se trudimo da napravimo promene u Srbiji. Dugo vremena su nas gledali, ali nas i dalje gledaju, kao mlade entuzijaste. Ne mogu da kažem da mi to smeta, jer mi zapravo i jesmo mladi entuzijasti. Lično moj najveći strah je da ću izgubiti entuzijazam, kao što su mnoge moje starije kolege izgubile, jer onda prosto prihvatite stvari onakvim kakve jesu i ništa više ne menjate. Tako da nismo imali nikakav otpor. Štaviše, lepo su nas dočekali, jer uglavnom nisu verovali da ćemo nešto da uradimo.

Šta misliš o aktivizmu mladih u našoj zemlji?

Mislim da smo se dosta ulenjili, da se ljudi kod nas okupljaju uglavnom pod spoljnim neprijateljem. Stanje apatije nije nešto što je samo nama svojstveno, to trenutno vlada u celom svetu. Postoji način da se ona promeni i to je upravo ono čime se mi bavimo.

Poremećaj sistema vrednosti u društvu se jako teško obnavlja. Mladi samo idu za novcem, neće da rade ako nešto nije plaćeno. To je veliki problem. Moramo da kod mladih razvijamo ideju gde su i šta su oni zapravo, ideju da ako hoćemo da živimo u društvu koje je normalno, a ne da samo razmišljamo kako da odemo u inostranstvo, da svi moramo da damo malo sebe. U tom smislu ima puno prostora za unapređenje, ali da na tome mora dosta da se radi.

Koji je najčešći razlog za pridruživanje volontera vašoj organizaciji?

Mislim da način na koji radimo i uključujemo aktiviste, jeste nešto što njih zagreje za celu priču. Mi nemamo plaćene volontere, nemamo ljude koji sede osam sati dnevno, već se obraćamo građanima sa temama koje su oni identifikovali kao nešto što ih zanima i pokušavamo da pronađemo njihov lični interes da se bave određenom temom. Zato mi na svakom projektu, odnosno na svakoj aktivnosti koju radimo, imamo potpuno drugačiju grupu aktivista. Za poslednji projekat “Kakav je doktor”, koji je trenutno aktuelan, pozivali smo ljude koji su imali problema sa korupcijom u zdravstvu, koji žele da se bore i koji čak imaju pozitivan primer toga, da se uključe. Zatim su nam dolazili ljudi sa mnogo različitih priča, od veoma pozitivnih do veoma negativnih. Iz nekog razloga imaju želju da se to stanje u društvu popravi ili da se slika poboljša, zato što veruju da je inače dobra a da to nije dovoljno promovisano ili, naprotiv, imaju loša iskustva i žele da se to izmeni.

Pored ličnog interesa, ljudi koji provedu određeno vreme u organizaciji na nekom projektu, uglavnom su oduševljeni time što ne postoji hijerarhijska struktura. Bez obzira što sam ja direktor, nemam taj odnos nadređeni-podređeni sa drugim ljudima koji su u organizaciji. Oni imaju potpunu slobodu da ostvare svoj kreativni potencijal, da rade u okviru timova. U tom smislu imaju više slobode nego na nekim drugim projektima. Sa druge strane, ne dobijaju zaduženja, zadatke, nego svi imamo zajednički cilj koji treba da ostvarimo. Svaki tim organizuje i smišlja načine na koje će ostvariti taj cilj.

Recite nam nešto više o tom novom projektu.

Projekat “Kakav je doktor” je inicijalno osmišljen da poveća transparentnost rada lekara, da individualizuje odgovornost za obavljanje delatnosti i da da pravo građanima da kažu šta misle o usluzi koju plaćaju, pošto je zdravstveno osiguranje nešto što se obavezno plaća svakog meseca. Ne postoji način da evaluiramo, odnosno da kažemo šta mislimo o njihovom radu. Mi smo hteli to da uvedemo, misleći da ćemo na taj način moći da menjamo i sliku o zdravstvenom sistemu. Danas vrlo često čujemo priče o tome kako su svi lekari korumpirani, kako je zdravstvo loše, kako su lekari nemotivisani, a mi verujemo da je to manjina. Postojanjem sajta na kom postoje imena svih lekara, koje njihovi pacijenti mogu da ocene, dolazimo do toga da možemo da vidimo koji su dobri lekari a koji nisu i koji bi trebalo da unaprede svoj rad. To je inicijalna ideja sajta.

249915_10150200773295912_7416276_nPostoji još jedan važan segment, koji se bavi borbom protiv korupcije. Ceo jedan deo sajta namenjen je ljudima koji mogu da pročitaju više o tome šta je korupcija, kako se protiv nje možemo boriti. Često mislimo kako je korupcija nešto što ona nije, a nešto što jeste korupcija da ona to nije. Odnošenje sitnih poklona u vrednosti od 50, 100 evra je zapravo korupcija i građani moraju to da shvate. Takođe je važno da za korupciju nikada ne možemo da krivimo samo jednu stranu. Nisu samo lekari krivi, već i građani koji nude mito. Tim edukativnim delom pokušavamo da obavestimo građane šta bi trebalo da rade. Još važniji deo tog sajta je mogućnost da se pronađe svaki lekar ponaosob i prijaviti ga za korupciju nadležnim organima, odnosno Republičkom javnom tužilaštvu preko njihovog sajta. Mi smo pustili sajt 17. novembra, imali smo neočekivano mnogo dobru posetu. Za deset dana smo imali 30 000 korisnika i preko 13 000 ocena lekara. Prosečna ocena je bila 4,06. To je nama pokazalo da su pojedinci kvalitetni, da ljudi imaju poverenja u svoje lekare, da bi ih preporučili, ali da zdravstveni sistem ima neke druge boljke. To je i bila naša ideja, da identifikujemo gde je problem.

Ono što se nažalost desilo jeste da je zbog velikog pritiska koji se dogodio u medijima, došlo do revizije mišljenja poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, po kom mi zapravo ne bismo smeli da imamo tu bazu podataka o lekarima na sajtu, na osnovu užeg tumačenja zakona. Mi smo bili upozoreni da uklonimo te podatke. Kao organizacija koja se bavi transparentnim radom i poštuje zakone ove zemlje, to smo i učinili. To je izazvalo veliku reakciju građana. Za samo tri dana javilo je 300 novih ljudi koji su hteli da se priključe kampanji. Dobili smo veliku podršku medija. To nas je nagnalo da pokušamo da promenimo zakon, koji je sada u proceduri za usvajanje u Narodnoj skupštini. Dok se to ne desi, otvorićemo ponovo sajt, na kom će se moći ocenjivati odeljenja i ustanove i da se daju komentari o pruženoj usluzi.

Kako dolazite do ideja? Kako birate oblast za projekat, s obzirom na veliki broj problema koji postoje u društvu?

Nije lako. Moram da priznam da su problemi sve specifičniji i sve lokalniji, što je dobar znak da se pomeramo. Ranije su se organizacije i civilno društvo bavili uvođenjem demokratije, poštovanjem ljudskih prava, itd. Mi osluškujemo građane. Biramo projekte u kojima će oni učestvovati. Imamo mnogo tema kojima bismo se mogli baviti ili koje nas lično zanimaju, ali koje ne bi mogle da uključuju građane i gde oni ne bi imali veliko interesovanje. Takve projekte ne radimo.

S obzirom da si politikolog, šta te je privuklo da se time baviš?

Ja sam se još kao mala opredelila da se bavim politikom. Imala sam deset godina kada mi je učiteljica rekla da sam njen mali diplomata, što tada nisam znala šta znači. Pitala sam tatu, na šta mi je on odgovorio da prvo savladam azbuku i abecedu, a da ćemo se kasnije baviti diplomatijom. Tada sam rešila da ću da budem diplomata, bez obzira na talente koji su se kasnije ispoljavali. Pored toga, jako me je nerviralo što je u Srbiji politika nacionalni sport i što svi uvek pričaju o njoj. To mi je ostalo upečatljivo sa proslava iz detinjstva, kada su odrasli raspravljali o njoj, a nikada nisu znali na kraju ko je u pravu. Mislila sam da kada budem završila političke nauke da ću biti ekspert za politiku i da ću uvek znati ko je u pravu. Upisala sam smer Međunarodni odnosi, koji nudi dosta široko obrazovanje i pokrio je širok spektar mojih interesovanja. Veoma lako sam se opredelila i nikada se nisam pokajala.

Držiš predavanja iz oblasti prava Evropske Unije. Možeš li da nam ispričaš nešto o tome?

Odmah posle fakulteta sam počela da radim. Moj prvi posao je bio u “Evropskom pokretu u Srbiji”. To je nevladina organizacija, koja se bavi evropskom integracijom. Tamo sam se zadržala tri meseca, kada su me pozvali na razgovor za posao u kabinetu potpredsednika Vlade, koji je bio zadužen za evropske integracije. Zbog toga je Evropa moja prva ljubav. Završila sam i master iz Evropskih studija u Austriji, tako da sam na neki način postala stručna za tu temu.

Pravo kao oblast je meni dosta bliska, lako razumljiva, s obzirom da sam magistrirala na pravu. Tokom godina, počeli su da me zovu da držim predavanja o odnosima Srbije i Evropske Unije, o pravu Evropske Unije, za neke specifične oblasti, što sam ja i radila.

Šta čini treninge o društvenom organizovanju?

Praksa društvenog organizovanja se sastoji iz pet praksi. U zavisnosti od toga kakvu vrstu treninga radimo, on može biti dvodnevni trening, koji obuhvata svih pet praksi organizovanja. U vrlo kratkim sesijama daje polaznicima osnovna znanja. Ono što je bitno je da je ceo trening po modelu da se prvo neka znanja predstave, odnosno prvo se ispriča teoretski deo. Zatim se pogleda primer kako to funkcioniše u praksi i na kraju učesnici sami vežbaju.

Jedno od prvih praksi društvenog organizovanja je javni nastup, odnosno javni govor, kako da motivišete druge ljude svojim govorom da vam se priključe u nekoj akciji. Prvo objasnimo koji su to osnovni elementi i šta treba da sadrži svaki govor, pogledamo neki dobar primer i onda damo participantima mogućnost da međusobno vežbaju. Naravno, sve vreme imaju nekog ko će sedeti uz njih, ko će im govoriti gde su pogrešili i na čemu treba da porade. Zatim to ide kroz sesiju.

Šta bi izdvojila kao poruku našim studentima koji bi želeli da time počnu da se bave, na osnovu svog dosadašnjeg iskustva?

U životu je najlakše ići linijom manjeg otpora, imati normalan, regularan posao, ići kući u pet sati mirne glave. Plašim se da na taj način nikada ništa nećemo napraviti, ni za sebe, ni za okruženje. U tom smislu, ljudi dok su mladi treba da se trude da što više saznaju, da što više ljudi upoznaju, da što više vidika otvore i da će se onda u nečemu pronaći. Kada to učinite, nema više posla do pet, onda radite stalno, ali znate da doprinosite nečemu. To je uostalom jedna od osnovnih ljudskih potreba.

 

Aleksandra Grbić

Dunja Tepavac

1 Comment

  1. “Srbija u pokretu” ima odlicne projekte i seminare, za svaku pohvalu.

    Ali da, ako hocete da pravite promene – pocnite od sebe.
    Ana nije osnivac, vec osnivacica. I nije politikolog, vec politikoloskinja. Mali korak za vas, veliki za rodnu ravnopravnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *