Milica Kostić – Stanković: “U radu sa studentima najviše volim one posebne trenutke koji se pamte zauvek”

Prof.dr Milica Kostić – Stanković rođena je 9.2.1971. godine u Knjaževcu, gde pohađa osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1989. upisuje Fakultet organizacionih nauka, koji završava 1994.godine. Na istom fakultetu nastavila je postdiplomske studije na smeru Menadžment. Kao koautor knjige “Odnosi s javnošću – poslovna komunikacija, poslovni imidž, profesionalno ponašanje”dobija nagradu Udruženja jugoslovenskih profesionalaca za odnose s javnošću, u kategoriji publikacija, za 2002.godinu. Tokom 2005. godinedobija nagradu, takođe od Udruženja jugoslovenskih profesionalaca za odnose s javnošću, kao izvršni rukovodilac projekta “Program odnosa s javnošću i poslovne komunikacije Fakulteta organizacionih nauka”. Godine 2011. dobija nagradu „Best Paper Award“, kao izlagačna međunarodnoj konferenciji BALCOR, u SolunuAktivno govori engleski jezik. Udata je, majka troje dece.

Kako ste odlučili da upišete FON?

Nakon završetka gimnazije, na matematičko-tehničkom smeru, moja želja je bila da tada nastavim studije na informatici. Mogućnosti su bile: PMF, Elektrotehnički i FON. Tadašnja moja velika gimnazijska ljubav se isto odlučila za FON i eto. Vođena srcem svakako.

Od 1995. godine radite na FON-u. Koliko se naš fakultet promenio tokom ovih godina i u odnosu na to kada ste bili student?

Kao što rekoh, FON sam upisala zbog informacionih sistema. Tada smo se usmeravali od treće godine. Ja sam već položila Matematiku 1 i 2 ,Pascal i Cobol i htela da nastavim sa strogo inženjerskim pristupom. U školskoj 91/92, ja sam upisivala treću godinu, a tada je uveden smer Menadžment. To mi je bio izazov i nas desetak smo bili prva generacija menadžera na FON-u. Bilo je fenomenalno raditi u tako maloj grupi. Svi smo bili tu, svakog dana, na svim predavanjima i vežbama. U pauzama se družilii, a dolazili smo i pre nastave i posle nje ostajali, da bismo u našem klubu igrali Preferans i Lore. Kada sam počela da radim kao asistent 1995. godine, bilo je slično. Ja sam radila sa četiri grupe i znala svakog studenta, poimence i po interesovanjima. Sa velikim brojem njih i danas sam u kontaktu, sa nekoliko njih i prijatelj. Čini mi se da je to nešto po čemu se FON promenio. Sada je veći, uređeniji, sa ojačanom reputacijom, ali je to i cena manje bliskosti. Sada smo već ravnopravni po ugledu i rezultatima sa tzv. gigant fakultetima.

Kako ste odlučili da marketing i odnosi sa javnošću budu oblasti kojima ćete se baviti?

Marketing i odnosi s javnošću su sami po sebi zanimljive i prijemčive oblasti. Prof. Vinka je tada bila sama na toj oblasti i bio joj je potreban saradnik, a ja sam bila oduševljena da ću se time baviti. Tada mi je bilo ponuđeno i mesto asistenta na predmetu Planiranje kadrova, ali naprosto su se stvari odvijale tako kako su se odvijale. Evo još jedne zanimljivosti, ja sam bila prvi diplomac na Beogradskom univerzitetu iz oblasti Odnosa s javnošću.

Predajete i na master i na doktorskim studijama. Koliko se razlikuje način rada u odnosu na osnovne studije?

Razlikuju se nivoi složenosti materije koja se savladava, a način rada se razlikuje u nijansama. Interaktivnost je nešto što je apsolutno neophodno u nastavi, na bilo kom stepenu obrazovanja. Pristup je ono što se značajno razlikuje. Na osnovnim studijama, prvi put se susrećem sa studentima na drugoj godini, a to su dojučerašnji srednjoškolci. Po svom najstarijem sinu i njegovom društvu, koji su gimnazijalci, ja određujem standarde za komunikaciju sa svojim studentima. Treba tu često mnogo strpljenja i truda da im održite pažnju. Heterogenost je velika, jer su tu i oni studenti koji su zreliji i već spremni za ozbiljne naučne izazove, pa je potrebna veština uspostavljanja kompromisa. Na master studijama su već zreli ljudi koji su tu zbog sebe i imaju jasno izraženu potrebu za sticanjem odgovarajućeg i sveobuhvatnog znanja. Na doktorskim studijama radim sa sebi ravnima, po stepenu zrelosti u nauci i struci i njihova znanja smatram svojim izazovom, a metodološki, prenošenje znanja se pretvara u razmenu znanja.

Šta najviše volite u radu sa studentima?

Trenutke. One posebne koji se pamte zauvek. Da osetim njihovo poverenje, pa zahvalnost. Nekada ona bude u trenutku studiranja, a nekada im se javi za deset i više godina. I to kada mi je tada priznaju, a da je za klupom nisu bili svesni. Kada ih u jednom trenutku gledam za klupom kao đake, a u narednom u venčanici ili venčanom odelu, pa u nekom sledećem sa bebom u naručju.

Bili ste gostujući predavač na nekoliko drugih fakulteta. Kakvo je to iskustvo? Da li se studenti razlikuju u odnosu na FON-ovce?

Iskustvo je dragoceno, zbog rada sa različitim ljudima i u drugačijem okruženju. To daje značajnu mogućnost da postavite merila, istovremeno relativizujete loše strane nekih pojava, a naglasite one dobre. Bar ja to tako posmatram. Spolja posmatrano, učionice na Građevinskom fakultetu drugačije su od onih na Ekonomskom, treća vrsta su ove na našem, a neka četvrta i peta u drugim državama u regionu. Dok ne uđete u njih, postoji predstava o svevrsnoj različitosti. A nije tako. Atmosfera je to što čini čas, a atmosferu čine ljudi. I da, naši FON-ovci se razlikuju od drugih studenata.

Impresivan je broj Vaših objavljenih radova. Recite nam nešto više o tome.

Moj način rada je takav da sam, još dok sam studirala, čim bi položila ispit počinjala da spremam sledeći. Dan nakon odbrane magistarskog rada, pravila sam planove za izradu doktorata. Odmah nakon izbora u zvanje, počinjala sam da ispunjavam uslove za izbor u naredno zvanje. Recimo da su prve ključne reči: upornost i odgovornost. Preostale su: uživanje u timskom radu i uvažavanje stručnosti svojih kolega. Najveći broj mojih radova su koautorski i takav način rada me ispunjava zadovoljstvom, zbog samog načina rada kroz druženje, ali i zbog doprinosa koji se takvim eklektičkim pristupom postiže.

Dobili ste mnogo nagrada. Koju biste posebno istakli i zašto?

One koje se ne nalaze u mom profesionalnom CV-ju, a to su nagrada za najbolju masku svog sina u vrtiću, koju smo sami napravili i za Totem koji smo pravili čitave noći, bukvalno od štapa i kanapa (i starih kutija i ukrasnog papira), koji još i danas stoji u vrtiću “Vrabac”, kao eksponat i pokazujem ga najmlađem sinu kao nešto na šta smo porodično ponosni. Istog dana kada smo dobili nagradu za masku u vrtiću, na našem Nastavnom veću su objavljeni rezultati po kojima sam bila najbolje ocenjena u zbirnoj kategoriji profesora i asistenata, od strane studenata, u tom semestru. Recimo da su mi zvezde tog dana ukrstilemoja dva najdraža priznanja. A zašto? Zbog toga što je osmeh zbog iskrenog osmeha nemerljiva nagrada.

Na koji projekat ili saradnju ste najviše ponosni?

Na pro bono projekte i interne projekte na FON-u u cilju poboljšanja imidža i reputacije fakulteta i podizanja nivoa kvaliteta upisanih studenata. Sve ostalo spada u kategoriju uspešnih poslovnih rezultata.

Kako postižete sve, a pritome ste uvek tako pozitivni?

Ovo je meni divan kompliment i puno mi znači. Hvala vam. Nekako ste uspeli da definišete moju životnu viziju. Posebno mi je drago što me vi studenti vidite tako, sada kada sam vam već malo i omatorila. Na početku, dok ste asistent, rad sa studentima je prioritetan i posvećen mu je najveći deo radnog angažovanja. Kasnije, kada postanete docent, vanredni, pa redovni profesor, povećavaju se stručni i naučni zahtevi, a kontakti sa studentima bivaju ređi i teško je kompletno se predstaviti studentima. E sada, kako postižem sve. Pretpostavljam, upravo crpeći tu pozitivnu energiju iz porodice i druženja sa prijateljima i dobrih ljudi iz svog poslovnog okruženja. I tako zatvorim krug. Uveče, kada premorena od najčešće dvanaest i više radnih sati, i još dodatnih u kućnoj kilometraži, obiđem svoja tri dečaka i ostanem tako samo da im gledam spokoj na licima dok spavaju, sa takvom energetskom injekcijom savršeno funkcionišem bar još naredni dan.

Koji su vam planovi za budućnost?

Vi ste već odgovorili vašim prethodnim pitanjem: Da postignem sve, a ostanem pozitivna. Iznad svega , da budem dobra majka. Da pomognem svojim sinovima da opstanu u životnoj areni, a ostanu svoji i postanu dobri ljudi, uprkos iskušenjima nametnute borbe za opstanak. Da svojim prijateljima budem oslonac i podrška, a one koje mi ne misle dobro učinim nevidljivim. Da budem dobar profesor svojim studentima, da dolaze na predavanja da čuju i nauče o struci od profesionalca, a da mi na konsultacije dođu, osim po stručne savete i da ih saslušam i razumem, kao čovek i pedagog. Da dam zapažen doprinos razvoju marketinške misli i struke odnosa s javnošću u Srbiji, a iste promovišem na svetskom nivou.

Šta imate da poručite našim čitaocima?

Stara je istina da ne treba davati savete onome ko ih od vas ne traži. Imam ja neke rečenice koje sam usvojila kao svoje poruke, po kojima me prepoznaju moja porodica i prijatelji. Najvažnije su mi: Ne čini drugome ono što ne želiš sebi; Ko hoće, pronađe način, ko neće, pronađe izgovor; Ne sudi da ti ne bude suđeno; Ako neće zlo od tebe, beži ti od njega; Najvažnije je da znaš koliko ne znaš; Orlovi ne jedu muve; Male stvari ne znače mnogo, one znače sve. Kao savet, utehu i objašnjenje neshvatljivog, često izgovorim: Lepota je u očima koje posmatraju. A, po meni, najmoćnija poruka, veličanstvena u svojoj jednostavnoj istini je poruka Patrijarha Pavla: Budimo ljudi. Pa, eto, nek bude: Budimo ljudi.

Aleksandra Grbić

Tanja Tepavac

Pročitajte još:

4 Comments

  1. Драга професорка, изгледа да сте као вино, боље изгледате него пре 7-8 година.

  2. Profesorka sjajno izgleda, svaka čast.

  3. Najkompletniji profesor koga sam ja imala prilike da slusam. Strucna, interesantna, pozitivna. Melem za oci, usi i dusu. Stvarno sve naj!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *