Relja Dereta: “Radite na sebi i svojim veštinama”

Relja Dereta je trener argentinskog tanga koji predaje o aktivizmu i uči ljude prezentacionim veštinama. Saznajte kako sve to ide zajedno i zašto on to voli da radi.

Mnogi studenti zanemaruju važnost aktivizma. U čemu Vi, kao osnivač i koordinator Škole aktivizma, vidite njegovu važnost?

Koliko puta u toku dana pomislite na nešto što vam smeta i voleli biste da se to promeni? Ili da postoji nešto što ste videli u drugom gradu, zemlji ili komšiluku? Koliko puta sedite na kafi sa prijateljima žaleći se na te stvari? Aktivizam, to jest aktivističke veštine i aktivno stanje uma, su ono što vam je potrebno da biste sve te stvari promenili. Ovde ne govorim samo o reagovanju na probleme oko nas, već na preuzimanje odgovornosti za sebe, svoje bliske ljude i svoju neposrednu okolinu. Da li ću čekati da neko drugi reši svaki moj problem? Ili ću da zauzmem stav u kojem ne reagujem protiv nečega, već ću da se borim za nešto pozitivno – stav sa kojim organizujemo, stvaramo, gradimo?

Zajedno sa tim stavom, kroz aktivizam gradimo veštine koje su nam neophodne ne samo u ovom ili onom projektu, već u svemu što radimo – kako da svoju ideju predstavimo sebi i drugima, kako da budemo motivisani i uporni, kako da se snađemo u nepredvidljivim situacijama. Budući da uglavnom nemamo priliku da ove veštine steknemo u formalnom obrazovanju, naša je odgovornost da što pre sami krenemo da radimo na njima. Dodaću još da je jedan od glavnih izazova u aktivizmu kako zauzeti što realniji stav prema sebi, svom radu i okolini. Mnogi očekuju da će, čim dobiju ideju, ostatak sveta jedva dočekati da je čuje i podrži. Ovo se ubrzo pokaže kao nemoguće, ali tada se često izvlači zaključak da je to zbog drugih ljudi, zbog ovih ili onih okolnosti. To je zapravo samo prvi u nizu neuspeha, to jest grešaka u komunikaciji; a kao i u svakoj veštini, greške će biti neizbežne, brojne i rešive jedino kroz prisutno, redovno vežbanje.

Na kojim projektima ste radili u okviru Škole aktivizma i šta su ti projekti imali za cilj?

Osnovni projekti Škole aktivizma su kursevi aktivizma. Njihov cilj je da u polaznicima razvije upravo taj stav i veštine neophodne za aktivizam i život uopšte. Samim tim, svaki čas je osmišljen tako da pruži što konkretnije vežbe koje učesnici mogu odmah da testiraju u “stvarnom svetu” – između ostalog, na projektima koje imaju obavezu da rade u okviru kursa. Na ovaj način oni se vrlo direktno suočavaju sa svojim strahovima, predrasudama i drugim izazovima u ostvarivanju svojih ideja. Na primer, učesnici često ne veruju da imaju dovoljno vremena za sve što treba da urade na svom projektu. Iznova je beskrajno uzbudljivo videti ih kako, na času vanrednih situacija, jurcaju da bi osmislili i organizovali projekat za svega 60 minuta. Nakon takvog iskustva, nedelju dana za projekat im izgleda kao previše vremena. Pored kurseva, planiramo još dosta projekata kroz koje želimo da Školu aktivizma izgradimo u mesto u kojem svako može da dobije znanje, veštine, iskustvo i podršku da ostvari svoju ideju.

Na Konferenciji novih lidera učestvovali ste u panel diskusiji o doživotnom učenju ističući važnost neformalnog obrazovanja. Možete li nam reći koje su prednosti neformalnog obrazovanja u odnosu na formalno?

Zamislite da možete da osmislite svoju školu u naredne četiri godine. Vi birate šta želite da učite. Vi odlučujete koliko dugo ste na kojem predmetu. Ne postoji ograničenje koliko su raznovrsni predmeti – prve dve godine učite gitaru i vajarstvo, da biste se u trećoj godini usmerili na planiranje projekata i španski, a četvrtu godinu proveli učeći kako da razvijete svoj biznis putem interneta. Na koje biste sve načine mogli da kombinujete ove veštine? Ovo vam je već dostupno i ovo je velika snaga neformalnog obrazovanja – ono predstavlja školu kakvu bi svako od nas želeo da ima. Ova fleksibilnost je izuzetno bitna: ne samo što možemo da biramo šta i kojim tempom želimo da učimo, već možemo i da se preusmeravamo – zato što želimo da dopunimo nešto na čemu radimo, zato što se ne pronalazimo u onome što trenutno učimo, zato što posao ili neka druga okolnost to zahteva ili će u budućnosti zahtevati od nas. Takođe, ocena ovde igra daleko manju ulogu – zapravo, nije nam toliko bitno da dobijemo dobre ocene (ukoliko uopšte postoje u okviru kursa), već da dobro savladamo materiju, a ocene i nagrade će doći kao posledica toga.

Kao predsednik Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta, 2006. godine ste učestvovali u organizovanju i sprovođenju nekoliko projekata. Između ostalog, u okviru tih projekata, bile su tribina o Bolonji i analiza studijskih programa po Bolonji. Kako je, po Vašem mišljenju, uvođenje Bolonjskog procesa uticalo na kvalitet studiranja?

Po meni, najbitnije lekcije koje možemo da izvučemo iz implementacije Bolonjskog procesa jesu u kakvom je trenutno stanju sistem formalnog obrazovanja u Srbiji – koliko je taj sistem, između ostalog, (ne)spreman za bilo kakvu promenu, reformu, razvoj, pa i revoluciju. Činjenica da je ovoliko godina potrebno za sprovođenje reforme, da na mnogim mestima, najblaže rečeno, nije adekvatno sprovedena, da se svake jeseni ponavljaju protesti nezadovoljnih studenata i da brojni studenti još uvek diplomiraju nemajući nikakvu ideju, ne samo šta bi mogli da rade u životu, već da li će uopšte moći da se bave onime što su studirali. To nam govori mnogo toga, i svako ko želi da se bavi obrazovanjem u Srbiji u bilo kojoj formi (zapravo bilo kakvom menjanju ili uticanju na veće sisteme) mora ozbiljno da pristupi izučavanju ovog procesa reforme.

Mislim da Bolonja ni u svojoj najboljoj varijanti nije dovoljno spremna da odgovori na izazove koji nama i ostatku sveta predstoje (a mi smo u svojoj reformi svakako daleko od najbolje varijante), a čak i da može, ovakvim tempom reforme te benefite neće osetiti generacije koje trenutno studiraju. Zato, kao što sam rekao u prethodnom pitanju, na nama svima je da preuzmemo odgovornost za sopstveno obrazovanje.

TED događaji su tek nedavno počeli da se organizuju u našoj zemlji, iako su česta praksa u svetu. Učestvovali ste u organizaciji TEDxYouth@ISB konferencije. Možete li nam reći nešto više o tome?

Do sada sam učestvovao u organizovanju ukupno šest TEDx konferencija u Beogradu – tri puta u TEDxBelgrade, dva puta u TEDxYouth@ISB (ISB je International School of Belgrade) i jednom u TEDxYouth@Belgrade. Moja odgovornost je prvenstveno bila rad sa predavačima na osmišljavanju strukture i prezentacije njihovih ideja.

Ne mogu da naglasim koliko je ovo dragoceno iskustvo za mene. Do sada sam radio individualno sa preko 40 govornika i kroz ovaj intenzivni rad sam imao priliku da čujem njihove fenomenalne ideje (i to dosta detaljnije od onoga što, nažalost, mora da stane u najviše 18 minuta koliko dozvoljava TED format), kao i da brusim svoju veštinu rada na obuci drugih za prezentovanje. Imao sam zapravo jednu veliku, nesvakidašnju školu! Presrećan sam i što je nešto tako kvalitetno kao TEDx stiglo kod nas i uskoro ulazi u već treću godinu postojanja. Potrebno nam je što više mesta gde ljudi mogu da predstave svoje ideje i gde publika dolazi, ne samo da ih sasluša, već i ima očekivanje da bude inspirisana. Nadam se da će neko biti inspirisan i da organizuje TEDx (ili slično okupljanje) na svom fakultetu, u svom komšiluku ili negde drugde.

Vaša specijalnost u okviru TEDx projekta bila je rad na prezentacijama i veštinama izlaganja govornika. Koliko način izlaganja može da utiče na uspeh bilo kog projekta?

Mislim da je način izlaganja presudan i ovde ne mislim samo na trenutak obraćanja nekom žiriju ili publici. Pitanje prezentovanja je zapravo pitanje komunikacije, sa drugima, ali i sa samim sobom. Da li nas ljudi kojima se obraćamo zaista razumeju? Da li je skroz jasno to što pričamo? Da li smo, i pored treme (koja inače nije neizbežna, apsolutno je moguće ne osetiti je prilikom nastupa), povezani sa time što pričamo – da li smo inspirisani i ispunjeni svojom idejom i da li smo spremni da inspirišemo i druge?

Kada god radim sa klijentima prezentacijske veštine, bilo individualno ili sa grupama, vrlo brzo dođemo do pitanja koja bi neko drugi pre vezao za strateško planiranje, filozofsko razmatranje teme itd. Međutim, kada ovde dođemo do suštine, kada jasno definišemo šta želimo da iskomuniciramo, onda pitanje kako to iskomunicirati postaje mnogo lakše i jasnije. Naravno da je bitno i kako se krećemo po prostoriji, kako koristimo svoj glas i svoje telo itd. Međutim, ljudi često zaboravljaju osnovu, a to je jasno povezivanje sa i utvrđivanje suštine onoga što žele da iskomuniciraju. Iz toga daleko lakše i prirodnije proističe sve ostalo.

Imate dosta nesvakidašnjih interesovanja. Pored toga što ste diplomirani japanolog, od 2010. godine ste i instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural. Kako je izgledao Vaš prvi susret sa ovom vrstom plesa?

Mnoge naizgled nasumične okolnosti su me odvele na taj prvi čas argentinskog tanga. Od prvog koraka sam se potpuno zaljubio u ovaj ples. Tango je takoreći strani (ili možda maternji) jezik tela. U njemu ne učimo napamet korake, kao neke fraze iz udžbenika, već polako gradimo vokabular i gramatiku uz pomoć kojih se izražavamo. Sve što plešemo je improvizacija, mi dok plešemo ne znamo koji će biti sledeći korak – i sve to zajedno sa još jednom osobom koja predstavlja čitav drugi univerzum, a sve to opet u skladu sa desetinama, ponekad i stotinama parova s kojima delimo plesni podijum. Ako ovo zvuči nemoguće, razmislite kako razgovarate svaki dan sa ljudima oko sebe – ne znate šta ćete kada reći, a opet imate neku ideju šta želite da izrazite i neke načine da se sa osobom “dogovorite” kada će ko da započne i završi rečenicu, da bi druga osoba krenula da priča itd. Tango takođe ima ova pravila za sporazumevanje, koja mnogima izgledaju neverovatno, ali koja se vrlo brzo usvajaju. Isto tako, ako mislite da je nemoguće da 600 ljudi pleše bez sudaranja na prostoru na kojem deluje da može da stane najviše 300, razmislite kako svi uspevamo da se svakodnevno koordiniramo sa drugim pešacima dok šetamo ulicom.

Na Vašem blogu “Beating Tolstoy” napisali ste da je “tango paradigma života” ističući lekcije kojima Vas je tango naučio i način na koji su one uticale na razvoj Vaših profesionalnih veština. Koje su to lekcije?

Tango mi je verovatno najvažnija životna škola do sada. Jer, tango zaista predstavlja život u malom. Spomenuh da morate da se uskladite sa mnogim faktorima, za početak sa sobom – pred, tokom i nakon svakog plesa, morate da osećate svoje trenutno raspoloženje, da se zapitate da li želite iskreno da plešete ili da pozirate pred drugima, da se podsećate da ste u zagrljaju sa još jednom osobom na koju ste možda zaboravili zato što vam je um negde odlutao, da se usklađujete sa brojnim ljudima koji takođe improvizovano plešu oko vas i isto tako naredni ples, i naredni, i naredni. Naravno, ovo nije neka apstraktna, mučna računica, već niz osećaja koje razvijate u sebi, dok pleše, uglavnom uživajući.

Sloboda koju imate u tangu vam otvara prostor da izrazite ono što jeste, a tada se suočavate sa samim sobom – sa svojim vrlinama, manama, osećanjima, tripovima, predrasudama. Tokom svake pesme možete da osetite koliko ste hrabri, brižni, sebični, srećni. U tangu možete da lažete druge neko vreme, možete i sebe, ali vrlo brzo postane jasno šta je istina, baš zbog toga što nemate izbor nego da izrazite sebe, to jest ono što vi jeste – sve dobro i sve loše u vama.

Ono što je divno u svemu ovome je činjenica da kroz tango možete da radite na sebi. Želite da budete hrabriji u plesu? Na narednom času ćete probati da hrabro uradite neke korake koje pre niste smeli da uradite (jer su npr. delovali preteško), a zatim i na plesnoj večeri. Kada se odvažite da u zagrljaju sa nepoznatom osobom probate nešto hrabro, već sutradan ćete osetiti inspiraciju da isto to uradite na poslovnom sastanku, u razgovoru sa prijateljima. Dakle, sve lekcije sa tanga primenjujete u svakodnevnom životu, i obrnuto.

A čemu me sve konkretno tango naučio? Mnogo toga bih mogao da navedem, daću tri verovatno najbitnije stvari:

vrednost redovne vežbe: Budući da sam se od starta skroz navukao, krenuo sam na što više časova odjednom, čak pet časova nedeljno, a kasnije i još više. Brz napredak je samim tim bio gotovo neizbežan, ali ono što mi je tada mnogo značilo je upravo taj konstantan i jasno vidljiv osećaj napredovanja u nekoj vrlo konkretnoj, fizičkoj veštini, koji dugo pre toga nisam osetio. Ovo mi je bila ogromna inspiracija za dalji razvoj mog aktivizma – zapravo, iz spoznaje koliko je važna redovna vežba nastala je i ideja Škole aktivizma, kao mesta gde se aktivizam redovno vežba i praktikuje. Isto tako, bez obzira šta trenutno radim, u slučaju da to nešto ne ide, zapitam se da li sam dovoljno posvećen tome, ili samo smišljam neki drugi izgovor.

prisutnost u sadašnjem trenutku: Koliko puta u toku dana bežimo od ovoga što nam se dešava ovde i sada? Koliko puta nervozno posegnemo za mobilnim da proverimo da li nas je neko zvao ili okačio nešto na fejs? Na razne načine pokušavamo da izbegnemo trenutnu neprijatnost, ne bivajući svesni koliko taj trenutak uopšte nije strašan i koliko možemo postati bolji u svakom suočavanju s realnošću. Tango upravo to zahteva od nas – da budemo ovde i sada, da doživimo sve što treba da u tom trenutku doživimo (i lepo i ružno) i da preuzmemo odgovornost za sebe. S tim u vidu…

preuzimanje odgovornosti: Da li zbog strahova, ego tripa ili nečeg trećeg, nebrojano puta sam se nadao da će okolnosti, druga osoba ili nešto treće dovesti do neke odluke u moje ime. Ovime sam zapravo želeo da se zaštitim od neuspeha i snošenja posledica. Sebi i drugima bih rekao “Šta sam drugo mogao da uradim nego to i to?”, iako znam da sam se tiho radovao što se dovodim u okolnost u kojoj neću imati izbora nego da uradim upravo to i to. U tangu učim kako da preuzmem odgovornost za sebe i svaki svoj korak, to jest da potpuno stanem iza svake odluke koju donesem – da li sam osobu pozvao na ples iz iskrenog razloga ili ću samo da “odradim” ples, da li se plašim da ću se određenom vrstom plesa “predstaviti” u svetlu u kojem ne želim, hiljadu je mesta gde mogu da probam sebe i druge da prevarim. Preuzimajući odgovornost u plesu, učim kako da i u svakodnevnim izazovima preuzmem odgovornost za svoje postupke – da li sam posvećen ili odrađujem seminar, da li stojim iza greške koju sam napravio na projektu.

U kojoj meri je tango uticao na otvorenost Vašeg uma i prihvatanje specifičnosti drugih kultura?

Uvek mi padne na pamet jedan mnogo lep ples sa jednom Kineskinjom u Budimpešti. Devojka nije znala ni reč engleskog, a ja sam znao samo da kažem “Dobar dan” na kineskom. Bilo je beskrajno simpatično koliko smo zbunjeno stajali između pesama, nasmejani uprkos činjenici da ne možemo ni da kažemo kako se zovemo niti bilo šta drugo da razmenimo rečima, a opet da tako uživamo u zajedničkom plesu. To je samo jedan od načina na koji je tango neverovatan: možete da ga plešete s nekim s kime ne možete da razmenite ni jednu reč verbalno, a opet da toliko toga kažete kroz ples.

Ovo ide dalje od kultura iz inostranstva – ili možda bolje reći bliže. Jer, najčešći izazovi su oni svakodnevni, to jest kako se razumeti i otvoriti ka nekome u neposrednoj okolini ko se jako razlikuje od nas. Na tango plesne večeri u Beogradu dolazi najšareniji spektar ljudi – od mladih do starih, bogatih i siromašnih, fensera i metalaca, tihih i glasnih. Svi se oni tu mešaju i trenje je često neizbežno. Međutim, ta magija otvaranja se dešava upravo kroz deljenje plesa, kroz taj susret u zagrljaju u kojoj obe strane preuzimaju odgovornost za sebe i na neki način kažu: “Ok, verovatno nikada ne bismo seli na kafu niti se složili o bilo čemu bitnom u životu, ali hajde da probamo da se zajedno izrazimo u ovom plesu”. Smatrao sam se oduvek otvorenim ka drugim kulturama, ali sam ubrzo uvideo da ću zapravo imati izazove u ovom otvaranju ka upravo navedenim “lokalnim” različitostima. Jer, nije teško biti fin i otvoren prema gostu kojeg vidiš jednom godišnje, već treba naučiti živeti sa komšijom.

U svojim izlaganjima često ističete mogućnost greške. Koje su najveće profesionalne greške koje ste do sada napravili?

Što nisam uvek bio dovoljno fokusiran u projektima i pričama u kojima sam učestvovao – nisao umeo uvek da razaznam šta je bitno, nisam umeo da kažem “Ne” manje bitnim stvarima, nisam umeo da budem uporan koliko je trebalo (ili sam bio vrlo uporan, ali na skroz pogrešnu stranu). Isto tako, nije mi bilo teško nešto da započnem, ali u početku svog rada nisam verovatno ni trećinu tih stvari izgurao do nekog nivoa gde bi to postalo održivo. Zbog toga, na primer, jezičke radionice (učenje engleskog kroz glumu i simulaciju svakodnevnih situacija, koje sam radio pre 3-4 godine), koje su pokazale ogroman potencijal i čak su i prepoznate kao prava stvar od strane nekoliko eksperata za obrazovanje, nikad nisu odmakle dalje od 3-4 organizovane radionice. U trenutku kada je trebalo da izaberem da li da nastavim da se bavim njima ili da se više uključim u studentske proteste, izabrao sam ovo drugo i ubrzo sam skroz prestao sa tim radionicama. Izvučene su iz tog izbora dobre lekcije, ali tada je propuštena mnogo lepa prilika da se napravi jedna baš velika, uspešna priča. Ona nije zatvorena i voleo bih da joj se posevetim jednog dana, ali uvek bismo voleli raznim stvarima da se posvetimo, a dan ima 24 sata.

Sve se bolje nosim sa ovakvim greškama, ali sam vrlo svestan koliko bi mnogi moji projekti brže napredovali i više postigli da sam u njima imao veći fokus: npr. razvoj Škole aktivizma u kojoj sam u više navrata želeo da postignemo previše stvari odjednom, zbog čega je potrošena velika količina energije bez da se bilo gde odmaklo, umesto da se fokusiramo na jedan do dva projekta koji bi nam svojim razvojem ukazali gde dalje treba da idemo. Isto tako, razvoj prezentacijskih veština kao biznisa ide jako lepo, ali još uvek ne nalazim vremena da uradim website i neke druge osnovne i zaista prioritetne stvari. Gotovo svaki put kad sam pisao za jedan od svojih blogova, to bi unelo nešto pozitivno u moj život, ali u poslednje vreme većina postova je na temu zašto ne pišem dovoljno redovno – ne mogu ni da zamislim koliko dobroga bi mi se desilo kada bih redovno pisao za njih.

Da li imate neke nove projekte u planu i koji su to projekti?

Ironično je da pričam o novim projektima nakon toliko priče o važnosti fokusa, tako da bih pre govorio o nekoj strategiji razvoja. Želja mi je da u narednom periodu što više “zaokružimo” sistem rada sa ljudima koji koristimo u okviru Tango Naturala, Škole aktivizma i prezentacijskih veština. Darko i Sonja, moji učitelji tanga, razvili su sistem rada sa ljudima koji daje vanredne rezultate i oni su imali najveći direktan uticaj na razvoj mog ličnog pristupa podučavanju. Konstantno zajedno testiramo i unapređujemo kako da što bolje motivišemo, inspirišemo i obučimo ljude da se izraze, bilo kroz ples, javni nastup ili projekte i mislim da je došlo vreme da nekako sistematizujemo sve to što smo u poslednje tri godine otkrili, probali, iskusili.

Poruka za naše čitaoce.

Pitanje koje često čujem je “Šta da radim nakon fakulteta? Kako da dođem do posla?” i pretpostavljam da se mnogi vaši čitaoci to isto pitaju. Pokušaću da odgovorim sa onime što smatram da je najbitnije, jer na ovu temu može mnogo da se priča. Razmislite da li imate neku osnovnu veštinu u kojoj ste dobri i koju volite da radite. Uopšte nije bitno šta je to – fotografija, matematika, crtanje, neki instrument, stolarija. Bitan je pristup. Ako redovno i posvećeno vežbate i ako nalazite užitak u tome, onda ćete gotovo izvesno pre ili kasnije uz pomoć toga doći do nekakvog posla. Čak i ako vam to ne postane posao, rad na svojoj veštini će vas naučiti mnogo čemu, povezati vas sa brojnim sve kvalitetnijim ljudima koji će itekako ceniti vaš trud i usmeriti vas kuda dalje da se razvijate. Svaka veština vam otvara vrata gotovo isto koliko i da naučite novi strani jezik. Jer, svaka veština je zapravo jedno novo sredstvo za komunikaciju sa ostatkom sveta. Ako trenutno ne radite ni na jednoj veštini i niste sigurni šta da izaberete, izaberite bukvalno bilo šta. Ako vam se posle par meseci uopšte ne sviđa, onda barem znate šta ne želite da radite.

I da, opet, fokus, fokus, fokus. Budite iskreni sa sobom da li za svoju veštinu, za sebe i nešto svoje, odvajate svaki dan vremena. Budite hrabri. Cimajte se, grešite, cimajte druge, grešite, zapitkujte, grešite, istražujte, grešite. Uživajte u procesu i ne zaboravite da dišete. Jurnjava za ciljem vodi u zadihanost i pogrešan cilj. Možete pretpostaviti da se u ovim rečenicama obraćam i sebi koliko i vama.

Aleksandra Grbić

Gordana Bojanić

Fotografija: Ana Vukašinović