Tamara Živković – Život u ritmu violine

Tamara Živković je violinistkinja u Beogradskoj filharmoniji. Rođena je u Kraljevu. Sa 13 godina napustila je porodicu i otišla u Ćupriju u muzičku školu. Školovanje je nastavila na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu, gde je diplomirala u 21. godini. Muzika ispunjava njen život. Svaki nastup čeka sa osmehom.

Odvojiti se od porodice sa 13 godina nije bilo jednostavno. O čemu ste tada maštali?

Kada si tako malo dete sa 13 godina nemaš baš neku predstavu šta bi tačno želela. Ja sam pozvana da dođem u tu školu, jer su me na nekim takmičenjima zapazili profesori violine koji su radili u Ćupriji a na takmičenju su bili u žiriju. Pošto je to najbolja škola za muzičare na našim prostorima, meni je bila čast i neizmerno sam se radovala zbog odlaska tamo, jer sam znala da je to najbolje moguće obrazovanje za violinistu. Može se reći da sam pomalo maštala da budem na velikim svetskim scenama, što se posle i obistinilo.

Da li je violina bila Vaš jedini izbor ili ste se premišljali još oko nekog instrumenta?

Kada sam upisivala muzičku školu, na pitanje koji instrument bih volela da sviram, moj odgovor je bio prvo flauta! Međutim, pošto sam imala sedam godina bila sam previše mala za to. Na duvačke instrumente se deca upisuju malo kasnije. Tako su oni meni ponudili violinu kao sledeću opciju.Tada nisam ni slutila da su u stvari potpuno pogodili. Nisam se nikada kasnije pitala da li sam pogrešila, odmah sam zavolela violinu i potpuno me je obuzela ta ljubav. Reći ću vam i jedan simpatičan detalj. Pre tri godine sam ispunila sebi staru želju i naučila da sviram i flautu. To uopšte nije uobičajeno u kasnijim godinama, ali imala sam veliku podršku mojih koleginica flautistkinja iz Beogradske filharmonije i uz njihovu pomoć sam savladala taj predivan instrument. Eto, to je pravi primer da nikad nije kasno da se čovek posveti nečemu što voli.

Da li danas za Vas muzika ima isto značenje koje je imala i kada ste imali 13 godina?

Da. Isto uzbuđenje je u pitanju, ista zainteresovanost, ali se sa godinama ta dečja ljubav i fascinacija samo produbila i dobila ozbiljniji izraz. Ja sada mnogo bolje razumem ono što sviram i slušam, pa je zato to sada jedna višeslojna zabava.

TZ 1

Studirali ste u Novom Sadu. Šta Vas je navelo da dođete u Beograd?

Na predlog mojih prijateljica sa fakulteta prijavila sam se na dve audicije koje su se održavale u isto vreme u Beogradu. To su bili orkestar Beogradske filharmonije i Simfonijski orkestar RTS-a. Nisam imala preteranu želju da napustim Novi Sad, ali sam znala da Beograd nudi mnogo više mogućnosti za klasične muzičare i želela sam da pokušam. Kada sam dobila obaveštenje da sam položila obe audicije i da me oba orkestra čekaju da im se pridružim, to sam shvatila kao neki znak da su mi se vrata nekog novog života otvorila i da je zaista vreme da se preselim u Beograd. Izabrala sam Filharmoniju jer mi se učinilo da mi nude više mogućnosti da napredujem i da prolazim obiman program sa najboljim dirigentima, što je meni bilo jako važno. I nisam se prevarila.

Proputovali ste ceo svet sa orkestrom. Koja putovanja biste izdvojili kao najuzbudljivija?

Jedna od najlepših strana ove profesije su putovanja. Orkestri idu na turneje, gostovanja, nekad duža nekad kraća, ali to je retka privilegija nas muzičara da upoznajemo nove zemlje, neka mesta i predele koje nema mnogo ljudi priliku da vidi. Ja bih izdvojila svakako Kinu, Maltu, Ameriku i jednu veoma neobičnu zemlju koju nikada neću zaboraviti, Island. Inače svaka zemlja je interesantna na svoj način. Ja se mogu pohvaliti da u Evropi ima možda dve ili tri zemlje u kojima nisam bila. U neke sam odlazila više puta i zaista je to uvek novi doživljaj.

Ko je Vaš uzor u muzici, a ko u životu?

I u muzici i u životu su mi uzori svi dobri, pametni ljudi koji pokušavaju da daju najbolje od sebe svima. Bilo da nam sviraju, bilo da komponuju, razgovaraju ili pišu. Ima jedna osobina koju posebno cenim, a koja se u poslednje vreme izgovara u negativnom kontekstu i koja nije mnogo poželjna, a to je skromnost. Iz mog muzičkog iskustva sa stotinama dirigenata i svirača, mogu da tvrdim jednu stvar, ono što osrednje izdvaja od velikih i što krasi svaku živu legendu koju sam srela je upravo to – skromnost. Neverovatno je koliko su najveći ljudi prirodni i pristupačni, koliko su jednostavni i koliko je lako komunicirati sa njima.

Koji je to dirigent sa kojim je bilo najprijatnije, sa kojim najzahtevnije, a sa kojim najzanimljivije raditi?

To je naravno Zubin Mehta, jedan i jedini! Sećam se dobro kad sam slušala ploče sa njegovim snimcima u ćuprijskoj školi i mislila, Bože, da li će se ikada desiti da ga samo vidim, a nisam mogla ni da sanjam da ću svirati sa njim. To je zaista jedno filmsko ispunjenje dečjeg sna. Imala sam čast i radost da sviram sa njim četiri puta, jer je on prijatelj Beogradske filharmonije i naša Fondacija nosi njegovo ime. On je jako zahtevan, ali koliko traži od orkestra, toliko nam i da. I još mnogo više. Svirati sa njim ispred sebe je osećaj kao da izlaziš brodom na mirnu pučinu, nebo je plavo, sunce je blago i ti lepo znaš da će sve biti u redu. Sve što treba da uradiš je da uživaš u putovanju. Neprocenjivo iskustvo, zaista.

TZ 2

Ima li treme pred nastup i posle toliko godina iskustva?

Trema ne postoji već dugo. Sviranje je jedan mnogo puta uvežbavan proces koji je već postao potpuno normalan. Ja iskreno ne znam šta bih bez publike i koncerata. Meni je prirodno stanje kad na Kolarcu sviram svakog petka, tako da treme apsolutno nema. Ima jednog uzbuđenja koje je uvek pozitivno. To je malo lupanje srca pred izlazak na scenu, koje znači da mi je stalo da bude sve u redu i da se strašno radujem što će uskoro da počne koncert.

Koga biste želeli da vidite u publici?

Sad će ovo zvučati kao fraza, ali zaista je tako – ja se radujem svakoj osobi u publici. Iako već 16 godina sviram svakog petka i dalje svaki put gledam koga ima, kako su raspoloženi, koliko su uzbuđeni i kako reaguju na ono što sviramo. Za nas na sceni publika nije samo bezlična masa. Budite sigurni da vas mi vidimo, da se radujemo što ste tu i što delite to sa nama. Mi smo već odavno počeli da pamtimo lica ljudi u publici, pa se malo i zabrinemo kad nam neki stalni gost izostane. Sviranje je interakcija pre svega ostalog i muzičari vole da uđu u taj duet sa publikom.

TZ 3.

U čemu nalazite inspiraciju?

Inspiraciju nalazim u kompozicijama koje sviram. Tokom školovanja i tokom karijere sam svirala u svim mogućim sastavima i kombinacijama. Solistička dela za violinu, dela za dva instrumenta, sve vrste kamernih sastava, duete, tria, kvartete, svirala sam dela za gudačke orkestre i naravno dela za orkestar. Čak su tu bila dela za neke neobične instrumente i orkestar, kao usna harmonika, alpski rog, neki od narodnih instrumenata, gajde, sargija, gusle. Uvek me inspiriše imaginacija kojim je kompozitor uspeo da prenese svoj osećaj i svoju ideju. Genijalnost komponovanja me svaki put dotakne i podstakne da dam najbolje od sebe i tako se zahvalim za mogućnost da učestvujem u stvaranju muzike.

 Pomislite li nekad da je život mogao da Vas odvuče u neku drugu profesiju?

Zbog toga što sam od malena znala da je ovo moja profesija i moj izraz nisam nikada zamišljala da bih mogla nečim drugim da se bavim. Jedino što bi možda dolazilo u obzir je bavljenje nekim jezicima, prevođenje, jer je to ono što mi lako ide i za šta je potreban sluh. I muzika je jedna vrsta jezika, zar ne?

Šta ispunjava Vaše slobodno vreme?

Ja sam pasionirani čitač, gutam knjige i uživam u njima. Moje sfere interesovanja su psihologija i religija, o tome učim u slobodno vreme, gasim svoju žeđ za znanjem kroz čitanje. A onda pokušavam to da primenim i u stvarnom životu, negujem svoja prijateljstva i svoje ljubavi. Volim da vozim bicikl na Adi, volim da igram društvene igre sa prijateljima uz dobru klopu i u lepom raspoloženju. Sledeći projekat mi je da naučim da vozim kola, pa ako sam mogla flautu da naučim kad joj vreme nije, valjda ću uspeti i ovo.

Ima li prečice do cilja?

Ima, ali sve zavisi od toga šta ti je važno u životu. Ako ne prezaš ni od čega da bi se domogao cilja, onda slobodno iskoristi sve prečice. Jedino što onda moraš znati je da ćeš propustiti lepotu putovanja, neke sporedne ulice mogu malo da produže put, ali mogu da donesu nešto novo i ko zna kakve ćes sve zanimljive putnike namernike sresti. Oni te mogu naučiti nečemu, mogu ti posvetiti svoje vreme, pa ćeš biti bogatiji za jedno iskustvo. Može se desiti da prvi stigneš na cilj i onda shvatiš da si potpuno sam. Ovi što uživaju u samom putovanju, možda stignu malo kasnije, ali sigurno u dobrom društvu.

[ratings]

1 Comment

  1. Odličan intervju. Drago mi je da vidim da ipak postoji mesto u medijima i za ovakve ljude.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *