Veljko Jeremić: “Odricanje, upravo je to suština uspeha“

Diplomirao je pre roka sa prosečnom ocenom 9,09 tokom studija i ocenom 10 na diplomskom radu. Veljko Jeremić, docent Fakulteta organizacionih nauka, sa nepunih devetnaest godina obara rekord u šahu i time postaje najmlađi velemajstor. Osim što je podelio svoje iskustvo, vredan i naporan rad sa nama, svojim rečima ohrabriće svakog čitaoca da nastavi dalje ka svom cilju.

Šta je presudilo da upišete FON?

Još kao đak trećeg razreda gimnazije sam odlučio da želim da studiram informatiku i shodno tome sam izbor sveo na tri fakulteta: Matematički, ETF i FON. Sećam se da sam treći razred proveo u raspitivanju, čitanju planova i programa, posećivao sva tri fakulteta, razgovarao sa značajnim brojem profesora, sve sa namerom da donesem najbolju odluku. Svaki od ovih fakulteta je imao određene prednosti, ali i nedostatke u odnosu na druge. Ono što je definitivno izdvojilo FON je plan i program koji je koncipiran tako da diplomcu pruži najbolji mogući upliv u poslovni svet. Svaki student deli predmete na one “koji će mu trebati i one koji neće”. Mislim da FON upravo prednjači u broju predmeta koji će zaista u nekom trenutku biti izuzetno korisni u obavljanju poslovnih zadataka. Verujem da će ovo delovati prilično površno, ali tačku na izbor fakulteta sam stavio i kada sam prvi put ušao u dvorište FON-a i sebi rekao “Ovde želim da provedem sledeće četiri godine!”. Od prvog dana na fakultetu sam bio izuzetno zadovoljan izborom, do te mere da sam i odbio poziv UTD Univerziteta da od druge godine studiram u Dalasu uz šahovsku stipendiju (vrednosti oko 20 000$ godišnje). Iako je ponuda bila izuzetno primamljiva, drago mi je što sam ostao na FON-u i tako došao do pozicije na kojoj sam danas.

FON važi za jedan od najboljih fakulteta u Srbiji. Šta je po Vašem mišljenju to što nas izdvaja i šta bismo mogli da popravimo da bismo bili još bolji?

Smatram da uvek treba istaći razvoj FON-a koji je svoje funkcionisanje započeo u Rakovici, u ne tako privlačnim uslovima. Put do pozicije koju FON sada zauzima u akademskom svetu Srbije je bio mukotrpan i izuzetno zahtevan. Upravo zato moramo da shvatimo da je sada potreban značajno veći napor da i dalje ostanemo na vodećem mestu koje trenutno zauzimamo. Kao i u svakom sportu, neuporedivo je lakše popeti se na vrh nego na njemu i ostati. U suprotnom, ako ne budemo uložili dodatni trud i stalno unapređivali naš fakultet, lako možemo da se, metaforički rečeno, “vratimo u Rakovicu odakle smo i krenuli”. FON, za razliku od većine fakulteta, pruža jednu širinu u znanju i samim tim stvara kompetencije kod naših studenata koje kasnije bivaju prepoznate od strane uglednih kompanija. Svakako da i veliki broj vannastavnih aktivnosti dodatno povećavaju korpus veština koje diplomac FON-a ponese u poslovni svet. Shodno tome, potrebno je pružiti našim studentima dodatnu podršku u obavljanju ovih aktivnosti. Takođe treba istaći i funkcionisanje našeg fakulteta, koje moramo priznati značajno odskače od ostalih fakulteta Univerziteta u Beogradu. Sjajno je kada već početkom školske godine imate detaljan raspored ispita svih ispitnih rokova (čak i za oktobar mesec sledeće godine). Smatram da profesori i asistenti vrlo savesno obavljaju svoje zadatke, potpuno su posvećeni našim studentima, što svakako nije lako kada uzmete u obzir veliki broj upisanih. Njihova dostupnost i ažurnost u komunikaciji sa studentima je vrlo pohvalna. Naravno da svaki sistem možete značajno unaprediti, tako je i sa FON-om. Kao jedan od mogućih pravaca je povećavanje obima praktične nastave i rad u savremenim softverskim paketima. Takođe, jedan od mogućih načina je i povećanje broja izbornih predmeta kako bi studenti sami definisali dalji pravac svog razvoja.

Iza sebe imate dosta uspeha. Kolika su odricanja bila potrebna da bi se to sve postiglo?

Veljko1

Izabrali ste sjajan termin – odricanje, upravo je to suština uspeha. Još kao đak osnovne škole sam bio suočen sa činjenicom da ako želim da postignem odgovarajući uspeh u školi i na šahovskim takmičenjima, moram da se odreknem određenih aktivnosti u kojima su moji vršnjaci učestvovali. Svakako da ni za odraslog čoveka, a kamoli za dete, nije lako da prelomi u glavi da se svesno odriče određenih stvari da bi u drugim poljima postigao uspeh. Moram priznati da se i ja često zapitam da li sam baš morao sebi da nametnem tako žestok tempo i ostvarim rezultate za koje je u proseku drugima trebalo značajno više vremena. Međutim, sve to nekako pada u zaborav kada se osvrnete i vidite uspehe koje ste postigli.

Objavili ste veliki broj naučnih radova. Da li Vam je bilo teško da uskladite učenje i rad na fakultetu sa pisanjem naučnih radova?

S obzirom da su dve osnovne delatnosti Univerziteta nastava i naučno-istraživači rad, ja sam još kao saradnik u nastavi shvatio neophodnost objavljivanja radova u vrhunskim međunarodnim časopisima. U tom procesu mi je mnogo pomogao moj profesor i mentor na diplomskom, master radu i doktorskoj disertaciji, prof. dr Zoran Radojičić. S obzirom na njegovo impresivno iskustvo u objavljivanju radova, vrlo lako me je uputio u celokupan proces i dao neophodne informacije. Na meni je onda bilo da se intenzivno bavim istraživanjem i publikovanjem dobijenih rezultata. Kao što ste i prethodno istakli, odricanje određenog tipa je ponovo došlo na dnevni red. Pored velikog broja obaveza oko nastavnih aktivnosti na predmetima koje sluša značajan broj studenata (Teorija verovatnoće, Statistika, Simulacija u poslovnom odlučivanju, itd), morao sam da pronađem vremena i za naučni rad. Ponovo je to bilo na uštrb slobodnog vremena i vremena predviđenog za prijatelje i porodicu. Svakako da značajnu satisfakciju čine pohvale kolega i redovnih profesora na spisak referenci koje su se našle u mom referatu za docenta. Međutim, kada se setim koliko sam stresa i neverovatnog napora pretrpeo u ovom procesu, ponekad se zapitam da li sam i morao baš toliko da se preforsiram.

Važite za strogog asistenta, a ipak imate visoke ocene kada vas studenti ocenjuju. Koja je Vaša tajna?

Moja najveća želja je bila da jednog dana podučavam druge. Želeo sam da budem učitelj, nastavnik, a kao student FON-a sam sebe video u ulozi asistenta i jednog dana profesora Univerziteta. Vođen time, zaista sam se trudio da budem što bolji student i možda svojim rezultatima privučem pažnju profesora. Moram istaći sjajnog prof. Delibašića (Teorija odlučivanja, Poslovna inteligencija) koji je primetio moj potencijal i predložio me Laboratoriji za statistiku. Posle skoro godinu dana rada kao student-demonstrator, formalno sam izabran u zvanje saradnika u nastavi (20.3.2009.), što za mene predstavlja dan kada sam ostvario jednu od svojih najvećih profesionalnih želja. Smatram da je upravo ljubav prema poslu koji obavljam ključna za dobijanje visokih ocena od strane studenata. Iako mi baš i ne ide na ruku činjenica da su predmeti koje predajem poznati po ne tako sjajnoj prolaznosti, potpuna posvećenost nastavi i studentima je lako uočljiva i shodno tome adekvatno nagrađena. Izuzetno me čini srećnim da studenti dolaze u velikom broju na moje vežbe i predavanja i da im to značajno pomaže u procesu polaganja ispita. Svakako da je to moja najveća satisfakcija, uspeh mog studenta znači i moj uspeh kao predavača.  

Šta volite u radu sa studentima, a šta Vam najteže pada?

Apsolutno sve aktivnosti vezane za rad sa studentima mi uopšte ne padaju teško. Ja često ističem da bih voleo da ne izlazim iz učionice, to je mesto gde se najbolje osećam i gde osećam da dajem najveći doprinos fakultetu. Dobiti povratnu informaciju, videti da su studenti ispunili svoje ispitne obaveze uz vašu pomoć, sve to čini moj posao najlepšim na svetu. Ako bih baš morao da istaknem, posebno mi teško pada uvid u radove. To mi je sigurno najneomiljeniji deo posla. Međutim, moram priznati da su studenti u najvećoj meri upoznati sa činjenicom da sam oštar, ali pravedan u ocenjivanju, pa je broj dolazaka na uvid iz godine u godinu značajno manji. Ono što često ističem mojim studentima je da čak i u poslu koji obožavate (kao što je definitivno slučaj sa mnom), imate određene aktivnosti koje vas ne čine srećnim, ali koje morate da izvršite. Takav je i slučaj sa određenim ispitima koji vam recimo ne leže ili vas ne privlače, ali moraju da se polože kako biste bili u stanju da se posvetite stvarima koje volite. Upravo to važi i u mom slučaju. Određene birokratske procedure i slične aktivnosti prate moj posao i definitivno ne uživam u njima, ali spadaju u opis mog radnog mesta. Najlepša stvar od svega je da kada ih završite, imate vremena da se posvetite aktivnostima zbog kojih ste u startu i izabrali svoj poziv.

Imate li neku anegdotu iz dosadašnjeg iskustva sa predavanja, vežbi ili ispita?

Poznato je da se kada predajem potpuno unesem i vrlo često u objašnjavanju izgovorim rečenice koje kod studenata izazovu različite aluzije. Sve se to završava uz opšti smeh i haos u učionici, koji ima i nekoliko pozitivnih stvari. Prevashodno je bitna činjenica da studenti očigledno pažljivo slušaju to što pričam, dakle moja nastava im drži pažnju što je danas svakako poprilično zahtevno. S druge strane, ja lako “pocrvenim” pa mi treba malo vremena da vratimo čas u “normalan“ tok. Prilično je teško predstaviti rečima sve anegdote koje su mi se desile bez razumevanja samog konteksta. U svakom slučaju, naši su studenti izuzetno inteligentni i tačno znaju trenutak kada mogu da zasmeju učionicu, a sve to čini moj poziv još lepšim.

Odneli ste zlatne medalje na Menadžerijadi 2006. i 2007. godine, a u 19. godini ste postali velemajstor. Šta Vas je to privuklo kod šaha?

Šah sam naučio da igram sa četiri godine. Još kao trogodišnjak sam obožavao slagalice i lego kockice, pa se šah nekako nametnuo kao logičan nastavak. S jedne strane šah je zahtevao pažnju, fokusiranost i strpljenje, a ipak je pružao mogućnost takmičenja i napredovanja koje (tada sam mislio) nisu zahtevala fizičke, već isključivo mentalne napore. Vrlo brzo sam se uverio da pored učenja velikog broja varijanti i analiziranja hiljada partija, fizička sprema je bila od ključne važnosti za dalji napredak. Možda će nekima delovati neverovatno, ali za značajan napredak na svetskoj rang listi potrebno je dnevno posvetiti 4-6 sati šahovskoj i barem jedan sat fizičkoj spremi. Moram priznati da sam se trudio da šahovski deo radim maksimalno koliko sam mogao, dok sam na fizičkom delu zaostajao. Bilo je posebno teško uklopiti trening i stalna putovanja na šahovska takmičenja sa redovnim školskim obavezama. Odricanja su bila značajna, pogotovo u gimnaziji kada je bilo značajno teže postići sve obaveze. U svakom slučaju, mukotrpan trud se isplatio i ja sam 2004. godine, par nedelja nakon položenog prijemnog ispita, osvojio prvo mesto na međunarodnom turniru u Korintu i ostvario poslednji uslov za titulu velemajstora, koja mi je oficijelno dodeljena 30.10.2004. godine, par dana pre 19. rođendana. Moram priznati da sam vrlo ponosan na to dostignuće, biti najmlađi velemajstor u istoriji naše zemlje, nadmašiti rekorde koje su držali velikani Svetozar Gligorić i Ljubomir Ljubojević, sve to neverovatno ispunjava i čini svaki sat proveden uz šahovsku ploču vrednim. S druge strane, kao student FON-a želeo sam da doprinesem što boljem plasmanu našeg fakulteta na Menadžerijadi i kroz osvajanje prvog mesta sam upravo to i uradio. Moram priznati da takmičenja za mene nisu predstavljala težak izazov, ali ipak osećaj da ste kao student doprineli pobedi vašeg fakulteta u konačnom plasmanu je svakako lep.

U Drezdenu ste 2008. godine bili trener ženske reprezentacije u šahu. Opišite nam to iskustvo.

Poziv naše najbolje šahistkinje svih vremena i sadašnjeg Ministra u Vladi Republike Srbije, prof. dr Alise Marić, da budem trener ženske reprezentacije Srbije na Olimpijadi u Drezdenu novembra 2008. godine, u najmanju ruku me je iznenadio. Imponovalo mi je što su se, pored velikog broja stručnjaka, naše dame odlučile da izaberu mene. S jedne strane, bio sam svestan da je to potencijalno preveliki zalogaj, da je u pitanju najbitnije šahovsko takmičenje, da se neuspeh ne prašta. Međutim, želja da dam svoj maksimum i zaista učestvujem u tako bitnom takmičenju je nadvladala. Tokom leta smo se aktivno pripremali za Olimpijadu i na samom takmičenju pokazali neverovatan kvalitet. Uoči poslednjeg kola smo delili drugo i treće mesto, poslednji meč je donosio medalju. Nažalost, i pored sjajne partije naših dama izgubili smo od šampiona Gruzije predvođenih bivšom svetskom šampionskom Majom Čiburdanidze. Na kraju smo zauzeli sedmo mesto u konkurenciji 111 timova, što je najbolji rezultat naše reprezentacije od Olimpijade u Solunu 1988. godine. Svakako da ostaje žal za neosvojenom medaljom, ali naše dame su pokazale takav stepen posvećenosti i šahovskog profesionalizma koji može samo da izazove duboko poštovanje i divljenje. Iskustvo koje sam tom prilikom zadobio je neprocenjivo, ali moram priznati da ga je pratio i neverovatan fizički i mentalni napor. Nakon povratka u Beograd, čitavu sledeću nedelju nisam bio u stanju da radim ništa drugo osim da odmaram. Međutim, kada me pitaju da li bih ponovio Drezden 2008. – da, uvek!

Osim volje, vrednog i napornog rada, koje su odrednice uspeha?

Mnogo je faktora koji utiču na to da li ćete u određenim segmentima postići odgovarajući uspeh. Vi ste definitivno izdvojili najbitnije. Ono što bih ja voleo da dodam je i malo sreće da u pravom trenutku budete na pravom mestu. Definitivno je bitno okružiti se divnim ljudima, onima koji će biti tu da vam pomognu kada prvi put “udarite u zid”. 

Šta biste poručili našim studentima i mladima uopšte?

Vrlo je bitno postaviti strateške ciljeve i formulisati svoje aktivnosti u skladu sa njima. Iako je za uspeh potrebno mnogo rada i odricanja, ne treba odustajati već nastaviti dalje. Zato što kada ostvarite svoj san, možete da se okrenete i nasmejete svim stresnim situacijama koje ste u tom procesu doživeli. Naši studenti treba da definišu svoje polje interesovanja i da se pored redovne nastave, dodatno usavršavaju u tom polju. Konkurencija na tržištu rada je žestoka i poslodavac traži kandidata koji se po nekom pitanju značajno razlikuje od drugih. Treba maksimalno raditi na sebi i svom CV-ju, sve to sa ciljem da se sutra lakše probijete među “zverima” koje će vas okružiti. Naš fakultet je dobar koliko su mu dobri studenti. Povratna informacija o diplomcima koji su se sa uspehom uklopili u poslovni svet je presudna. Zato što je Vaš uspeh i naš uspeh. Srećno!

Pročitajte još:

[ratings] 

3 Comments

  1. Пуно поздрава за Вељка и наравно целу катедру за статистику 🙂 Исправио бих једино у овом тексту да је Србија пре неки дан добила најмлађег велемајстора. У питању је Александар Инђић, 17 година и 8 месеци 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *