Milena Živanović: “Glumci su skloni tome da pravdaju svaki svoj lik”

Srpska glumica rođena 24. januara 1990. godine.Trenutno studira Fakultet dramskih umetnosti. Mlada, talentovana, a opet prepuna iskustva na daskama koje život znače, njena gluma se može videti u mnogim pozorištima u Beogradu. Da je reč o sjajnoj glumici  svedoče i predstave u kojima se pojavljuje. Jedna od takvih predstava je i “Otelo” koja je za kratki vremenski period postala hit, a Milena u njoj igra lik Dezdemone. Glumi i u flimu “S/kidanje” koji se trenutno pušta u bioskopima.

Kada i na koji način je gluma postala tvoj životni poziv?

Bila sam u vrtiću kada sam prvi put poželela da postanem glumica. Krenula sam u školu glume i govora u pozorištu Dadov gde sam se zaljubila u pozorište i ostala dugi niz godina do upisa Akademije. Čini mi se da se svako od nas rodi sa nekim malim kosmosom u sebi koji treba da pronađe, tako da imam osećaj da je ovaj svet bio deo mene i pre nego što sam ga otkrila.

Glumila si u dosta predstava. Koja je ostavila najjači utisak na tebe?

Svakako je to predstava “Otelo” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao moje prvo veliko iskustvo. Takođe bih izdvojila i predstavu “Hinkeman: šta mora neka bude” u režiji Andreja Nosova, koja je i moja diplomska predstava.

Bila si deo putujuće pozorišne grupe. Kakva je razlika glumiti po trgovima, parkovima i u pozorištu?

Piter Bruk kaže da je za pozorište dovoljno dve osobe “jedna stoji, druga je gleda – to je već početak”. U tom smislu je pozorište svuda oko nas, na svakom mestu. Glumcu je svakako tehnički teže da igra na otvorenom, ali i to ima svoje čari.

Na turneji sa predstavom “San letnje noći” svake večeri ste igrali predstavu pod otvorenim nebom na četiri jezika. Opiši nam to iskustvo.

Bilo je preuzbudljivo igrati sa kolegama sa drugih Akademija u Evropi, a da pritom svako od nas glumi na svom maternjem jeziku. Na svakom od izvođenja je publika drugačije reagovala, zavisno od toga u kojoj smo državi i gradu. Tokom ta dva meseca turneje bili smo jedni drugima jedina porodica. Svako je morao da radi sve, od nameštanja reflektora do šminkanja za pantomimu. Lepo je za mladog glumca da se nađe u takvim okolnostima.

Glumiš u Šekspirovom delu “Otelo” u režiji Miloša Lolića. Kako je bilo sarađivati sa starijim, iskusnijim kolegama? Kako te je publika prihvatila u ulozi Dezdemone?

Jedan od najsrećnijih trenutaka u životu mi je bio kada sam saznala da ću igrati Dezdemonu. Ekipa je bila sjajna. Opet ću iskoristiti priliku da se zahvalim starijim kolegama na nesebičnoj podršci i pomoći tokom rada na mojoj ulozi, naročito Vojinu Ćetkoviću. Bilo je divno raditi sa Lolićem, jer je reditelj koji je posvećen u potpunosti svojim glumcima i neko ko pronalazi suptilna i fina rešenja da iznese zajedničku ideju. To je vrsta pozorišta koja mi je beskrajno uzbudljiva.

Iako si na početku karijere, razmišljaš li o tome koju ulogu nikada ne bi mogla da prihvatiš?

Glumci su skloni tome da pravdaju svaki svoj lik, samim tim i da pravdaju i ubice, nasilnike i neshvatljiva ponašanja. Ne postoji konkretan lik koji ne bih prihvatila, ali ne bih učestvovala u konceptu za koji mislim da je pogrešan.

Od svih likova koje si odigrala, da li si se pronašla u nekom od njih? Da li si se sa nekim poistovetila?

Svaka od žena koje tumačim je različita i naravno ima deo mene, ali ni za jednu ne bih mogla da kažem da je u potpunosti Milena.

Koliko vremena je glumcu potrebno da spremi jednu predstavu?

Zavisi koju predstavu sprema, zavisi kojom tematikom se bavi i šta želi da kaže tom predstavom. Društvene okolnosti i današnji ubrzan način života nas često ograničava, ali predstava živi sa svakim izvođenjem, tako da se proces ne završava na dan premijere. Za sada sam radila predstave koje su u proseku imale mesec i po, dva od prve čitaće probe do premijere. Predstava “Galeb” Tomija Janežića je pripremana skoro godinu dana, što je divno, i rezultat tog rada se oseća. Tako da nema pravila.

Šta je veći izazov za glumca, pozorište ili film?

Meni je izazov i pozorište i film. Za sada sam imala više prilika da se oprobam u pozorištu. Ono je uvek živo i iznova na različite načine komunicira sa publikom. Kada se pogreši nema novog pokušaja kao na filmu, ali je upravo u tome čar. Film je univerzum za sebe, ali podjednako težak i lep.

Šta bi izdvojila kao dobre, a šta kao loše strane glumačkog života?

Glumac ima zadatak da svedoči ljude i oživljava najrazličitije likove, celog života preispituje sebe, pronalazi različite JA za koje nije ni znao da postoje. To su slatke muke, ali ta borba nikada ne prestaje.

Da se ne baviš glumom, šta bi bio tvoj životni poziv?

Ponekad pomislim šta bi se desilo sa mnom kada bi mi neko zabranio da se bavim ovim poslom i jeza mi protrči kroz celo telo. Ako nekad budem shvatila da moj kosmos nije svet glume, verovatno ću drugu sebe pronaći u radu sa decom.

Na koji način ispunjavaš slobodno vreme?

Još uvek sam student tako da mi dan često proleti u jurnjavi između proba, fakultetskih obaveza, sinhronizacije crtaća i igranja predstava. Kad se nađe malo slobodnog vremena, volim da sam u društvu najbliskijih osoba i porodice, gledam filmove i šetam svog psa Bambija.

Gde te možemo gledati ovih dana?

U predstavama “Otelo” u JDP-u, “Zoni Zamfirovoj” u pozorištu na Terazijama, “Pišonji i Žugi” u Dadovu. U filmu “S/kidanje” Koste Đorđevića igram epizodnu ulogu, od nedavno je na bioskopskim repertoarima. Krajem maja će biti premijera predstave “Zločin i kazna” u režiji Ane Tomović.

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *