Mihailo Petrović, naš Alas

Ribar, naučnik, putnik, akademik. Ko je zapravo bio? Iza svestrane ličnosti se krilo toliko toga. Njegovo neiscrpno stvaralaštvo puni bibliografije, biografske članke i sadržaje, gradi istoriju jednog čoveka u nacionalnoj, a i svetskoj istoriji. Mihailo Petrović, narodu poznatiji kao Alas, živeo je na vodama sveta i kopnima nauke. Skromna duha, do kraja svojih dana ostaje dosledan vrednostima na kojima je odrastao, od kojih se ni na najudaljenijim tačkama planete nije udaljio. Uvek se vraća svojoj reci i matematici. Tu je sve počelo.

Ako za nekoga kažemo da je bio pisac, očekuje se da uz tu profesiju ide i odrednica kao pisac romana, eseja, pesnik, putopisac… Za njega se to ne može reći jer bi se najverovatnije nešto izostavilo. Za vreme svoje pedagoške karijere pisao je pedagoške radove namenjene osnovnim i srednjim školama. Odmah nakon svojih pustolovina, zapisivao bi utiske od kojih su nastajali romani i putopisi. Sa brojnih kongresa i seminara vraćao se sa izveštajima, novinama i referatima. Sklonost ka pisanoj reči i potrebi da svoju misao zavešta i aktualizuje nama i za nas, uvek ga je pratila. Njegova sposobnost da zapiše i opiše izjednačava poglede na matematičkom i literalnom nivou.

Pripada grupi retkih naučnika koji su zasnovali nove naučne discipline. On je radio na razvijanju matematičke fenomenologije, na intervalnoj matematici… Prema komentarima stranih i domaćih naučnika, njegova naučna dela obiluju zamislima, i originalnim matematičkim vezama. Njima je otvarao nove horizonte u nauci i ostavljao zadatak narednim generacijama, kao kostur, okvir koji treba popuniti, usavršiti.

Živeo je na obalama Save i Dunava sa skromnim ljudima i među ribarima, kao ribarski kalfa i kasnije majstor tog zanata, i u Parizu, među studentima i naučnicima, u centru naučne misli, među evropskim akademicima. Za jedne je bio Mika i Alas, a za druge Mihailo Petrović, Srbin svetske misli.

U gimnazijskim danima cveta njegova svestranost: u kući osniva hemijsku laboratoriju koja će ga preusmeriti ka matematici, uči da svira violinu, aktivan je član đačkog udruženja “Nada”. Kasnije, pored zvanja akademika i naučnika, dobija i zvanje ribarskog majstora. Pored toga što se bavio matematičkom mišlju, astronomijom, zakonom, esejima, temama iz raznih oblasti, izumeo je način na koji brod može da obiđe minsko polje, ako nekome zatreba.

Od njegovih zanimanja, teško je odabrati šta je profesija a šta hobi ili strast. Bio je profesionalni ribar. Za to je položio esnafski ispit. Do statusa priznatog naučnika stigao je radom i zalaganjem za nauku i doprinos u istoj. Sa istom lakoćom je ribario na rekama svog detinjstva, tamo gde su mu porodične uspomene, kao što je i preplovljavao daleke okeane. Kao neumorni putnik, nakon svake ekspedicije, ostavljao je po knjigu putopisa, u isto vreme i povest i naučni uvid. Davao je lekcije o dalekom, drugačijem svetu svojim sunarodnicima. Putovao je do severne i do južne polarne oblasti, kao što je prelazio sa obale na obalu naše dve reke, ili od štapa do knjige, od Akademije do ribarskog esnafa.

Upoznale su ga polarne oblasti, profesori sa Sorbone, sa Milutinom Milankovićem je tokom studentskih dana delio sobicu, Atlantskom i Indijskom okeanu je svirao violinu. Tamo na pučini, kao kod kuće, u orkestru “Suz” koji je osnovao. Kao pasioniranom naučniku, nije moglo da mu se potkrade ni naizgled skriveno pitanje, ono ispod njega, u morskim dubinama, pa se zainteresovao i za podvodni svet, za prirodne zagonetke i život jegulja. Matematički i književno, pokušava da rasvetli tajne morskog dna i iz toga nastaju, između ostalih, dela “Roman jegulje”, “Sa okeanskim ribarima”. Ono što je doživljavao i istraživao tokom tih pustolovina samo je ostvarenje onoga o čemu je kao dete maštao i onoga što je u mladosti zamišljao za vreme riboloba, pored reka. Uspeo je da doživi ono o čemu je samo čitao u omiljenoj lektiri “Pustlovine kapetana Hatera” i da u tom dalekom svetu primeni svoju naučnu misao.

Veruje se da nikada nije naučio da pliva iako ga je tome učio sam Milutin Milanković. Davio se 11 puta, a jednom čak sa princem Đorđem Karađorevićem, koji mu je bio drug iz mladosti. Zahvaljujući tom poznanstu neće biti izabran za predsednika Akademije nauka i umetnosti ali će mu kasnije, kada se nakon svog vojničkog i patriotskog podviga bude našao u logoru kao nemački zatočenik, spasiti život i poštedeti ga zarobljeništva.

O svojim ribarima je najosećajnije pisao u delu “Za čitanje i uživanje”. Takođe ih je zabeležio, na sebi svojstven način, u naučnim tekstovima o reci, ribolovu. O njegovoj privrženosti svedoči i to što je sa sobom nosio sliku trofeja, ali ne naučne nagrade ni svetska dostignuća, već sliku soma od 120 kilograma, njegovog velikog ponosa.

Naučnim skupovima je ostao poznat po diferencijalnim jednačinama, brilijantnoj misli i stvaralaštvu a običnim ljudima, kao violinista, kao izvođač narodnog melosa, kao ribar, Alas, čudo i ponos, patriota.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *