Tajna društva

U ljudskom društvu tajna udruženja igraju važnu ulogu u svim delatnostima od postanka civilizacije naovamo. Grupe istomišljenika, često moćnih ljudi, uglavnom muškaraca, uvek će se okupljati da bi se oblačili na poseban način i zaklinjali se jedan drugom na savezništvo radi određenih idealističkih ciljeva. Ono što uznemirava većinu ljudi je pretpostavljeni uticaj na društvo koji imaju te organizacije. Da li su takve strepnje opravdane? Da li Slobodni zidari zaista vladaju svetom? Ako vladaju, kako se to uklapa u način na koji grupa Bildeberg gleda na stvari? Da li je svim tajnim društvima cilj da vladaju svetom? Ako je tako, da li se odvija skriveni, svetski rat u kome svako tajno društvo nastoji da učvrsti svoj položaj na račun drugih?

U nekoliko zemalja, tajna društva su nezakonita. Da li su Poljaci u pravu kada su ustavom zabranili tajne organizacije? Da li one zaista manipulišu medijima, kako to tvrde teoretičari zavera, i ispiraju mozak svetskoj populaciji, ili su to samo privatni klubovi u kojima se istomišljenici okupljaju?

Bildeberška grupa

Uprkos optužbama, Bildeberška grupa nije u striktnom značenju tajno društvo, ali ona zaista deluje iza zatvorenih vrata, podstičući tako mnoge teorije i rasprave. Ova grupa nema ceremonije inicijacije kao takve, ali zahteva da njeni članovi poseduju veliko iskustvo u oblasti kojim se bave – obično u trgovini, politici i bankarstvu. Za razliku od većine tajnih društava, Bildeberci iskreno tvrde da su zainteresovani za stanje u svetu, ma kakvu moć posedovali ili pod čijim uticajem delovali. Prvi sastanak Bildeberške grupe odigrao se između 29. i 31. maja 1954. u hotelu Bildeberg u holandskom gradu Osterbeku i bio je jedna od posledica posleratne transatlantske saradnje. Glavna ideja koja je tu bila izneta bila je da se budući ratovi mogu sprečiti ako se moćni berzanski posrednici okupe zajedno u neformalnom prijateljskom okruženju, daleko od očiju radoznalaca, uz pomoć holandske vlade i CIA, koja je bila tu zbog bezbednosti, ali je to bilo i više nego dovoljno da se podgreju teorije zavere.

 bilderberska grupa

Aktivista i novinar Toni Gosling smatra da je njihova tajanstvenost najveći problem.

„Kad se tako mnogo ljudi sa tako mnogo moći skupi na jednom mestu, mislim da nam duguju objašnjenje o čemu se radi“, navodi Gosling. Prema njegovim rečima „jedno od prvih mesta sa kojih sam čuo o nameri američkih snaga da napadnu Irak bila je upravo Bildeberška grupa. Radi se o informacijama koje su procurile sa njihovog sastanka 2002. godine“.

Umešanost CIA ima korene u radu doktora Jozefa Hijeronima Retingera, Poljaka koji je živeo kockarski i raskošan život i koji se uzdigao od krajnje bede do položaja u kome ga je slušao predsednik SAD. Ratinger, jedan od najtajanstvenijih ljudi XX veka, proglašen je ocem ovog društva.

Uprkos poricanju učesnika, interenstanto je primetiti da se određeni broj važnih svetskih zbivanja dogodio neposredno nakon njihovih sastanaka. Rimski ugovor, kao i Zalivski ratovi, jesu posledica tih okupljanja, a Franscuska se 60-ih žalila na mešanje Bildeberške grupe u rad njihove vlade. Isto je tako moguće da oni teže opštem dobru i da su teorije zavere koje se bave njome u najmanju ruku naivne, ali stoji činjenica da ona oblikuje javno mnjenje i da usmerava određena svetska zbivanja u pravcu za koji smatra da je pogodan. Zapisnike sa sastanaka članove Bildebera je zabranjeno objavljivati, pa su prave razmere njenog globalnog uticaja nejasne i nedokazane. 

Nema sumnje da je želja ljudi da budu članovi društvene elite. Postoji želja da se odvoji od „mase“, želja da se pripada nečem posebnom. U određenom smislu, ulazak u tajno društvo nije mnogo drugačiji od dečijih tajnih pećina ili pridruživanja uličnim bandama, koji u većini slučajeva od novih članova traže da učine nešto smelo, prođu neko krštenje da bi tako zaslužili poštovanje starijih članova. Ljudski je želeti da se bude član neke elitne grupe. Na kraju krajeva, to su i, na primer, golf klubovi. Reklamne agencije sve vreme igraju na tu kartu, nagovaraju nas da budemo deo nečeg posebnog, da budemo drugačiji i imamo nešto što niko drugi nema. A to nećemo naći nigde osim kod njih.

Iluminati

Iluminati su jedino tajno društvo koje postoji samo kao fantazija u usijanim glavama teoretičara zavere, koji ubacuju u igru svakakve likove da bi održavali u životu zastrašujuću ideju da smo svi mi pod kontrolom neke tajne elite. I ne samo to, neka još tajnija elita kontroliše one koji nas kontrolišu. Isti ti teoretičari zavere izmislili su „piramidu moći“ u kojoj su Iluminati pri samom vrhu lestvice. Navodno, iznad njih postoje tajni kontrolori u obliku „Komiteta 300“, a na vrhu piramide stoji samo znak pitanja. Prema raznim teorijama, Iluminati su se infiltrirali u sva tajna društva i stoje iza svakog rata od 1800. do danas, kontrolišući i manipulišući svetom radi ostvarivanja svojih zlokobnih ciljeva. Teoretičari zavere tvrde da su Iluminati bili u antihrišćanskoj misiji. Gledano kroz njihovu prizmu, đavo deluje kroz Iluminate i svi mi ćemo biti obeleženi sa „666“, kao biblijska zver ili označeni mikročipovima. Te ideje ostaju samo očigledno stanje paranoje u jednom delu prostog naroda. U mnogim aspektima, Iluminati predstavljaju samo korisnu izmišljotinu, savremenog bauka, stvorenog da potpomogne propagandu hrišćanskog fundamentalizma.

Prema mitu, Adam Vajshaupt, uz finansijsku pomoć kuće Rotšild, osnovao je 1776. zapadnjačku verziju muslimanskog kulta iz 16. veka „Rošanija“ ili prosvetljeni (iluminati). Vajphaut je izmislio 13 stepena inicijacije, a osnovu moći činili su gornjih devet. Navodno su od tada Iluminati počeli da se infiltriraju među masone i sve druge organizacije sa kojima su bili u dodiru. Svrha toga bila je da se uspostavi kontrola nad svetskim zbivanjima i ostvari novi svetski poredak. Interesantno je zapaziti da su od samog početka Iluminati predstavljali otelovljenje tri ključna hrišćanska strahovanja: Muslimanski kult, jevrejski novac i Đavo u obliku Dešvuda. Vajphaut je učio da sve zasnovano na broju pet, uključujući i ljudsku istoriju. Bilo je pet faza u istoriji – haos, nesloga, zbrka, birokratija i posledice zbog kojih se društvo opet vraća u stanje haosa. Njegov plan je gotovo uspeo, ali je kurira koji je nosio sudbonosni dokument o planovima da se potčine masoni i evropske vlasti, napisan šifrovanim jezikom iluminata, udario i ubio grom. Iluminati su onda, kaže legenda, bili prisiljeni da pređu u ilegalu, ali nikada nisu nestali. Svojim uticajem oni navodno okreću frakcije raznih društava jedne protiv drugih da bi ostvarili željene promene – ukidanje monarhija u pojedinim zemljama, uništenje vere u Boga, uništenje nacionalnih država i patriotizma i uništenje društvenog poretka.

Još jedna star koja se tvrdi o Iluminatima je to da se kriju naočigled svih. Tvrdi se da izraz „Novus Ordo Seclorum“ na američkim novčanicama znači „Novi svetski poredak“ i da se time otkriva uticaj Iluminata. Međutim, taj moto se može prevesti i kao „Sasvim novi početak“, u kome SAD odbacuju vlast Britanije.

Šta je to kod masona i drugih sličnih tajnih društava što izaziva gnev ljudi sa strane? Stvar je u tome što te grupe tvrde da poseduju tajno znanje koje ne poseduje niko drugi. Tvrde da poseduju neki oblik istine. Tvrde da su „odabrani“ i imaju ceremonije inicijacije, od uzvišenih do uznemiravajućih, koje omogućavaju posvećenima da se osećaju da su se upustili u nešto posebno. U tim ceremonijama postoji element pročišćenja kojim se odbacije stari svet, a ulazi u novi. U tom svetu članovi mogu postati upućeni u tajnu mudrost – jedinu takvu mudrost koju vredi znati. Kod tajnih društava uvek je prisutan faktor kontrole, a prisutna je i duboko usađena ideja o moći. Oni namerno oko sebe stvaraju auru misterije. Ako je znanje moć, onda je tajno znanje još veća moć.

Često je ta takozvana tajna mudrost samo način da se zaokupi pažnja novoprimljenih – sredstvo da se zbune čula, podstakne posvećenost i zadrži pažnja članova. Prema nekim teorijama, vitezovi templari znaju gde se nalazi blago Solomonovog hrama, a pripisivalo im se i da čuvaju tajnu Svetog Grala. Stvarnost je (verovatno) manje očaravajuća, ali je član nepoznatog ono što ta tajna društva čini psihološki privlačnim.

Klasična „tajna“ takve vrste, koja je popularnizovana u knjigama kao što su „Sveta krv, Sveti Gral“ Linkolna, Bejdženta i Lija, kao i „Da Vinčijev kod“ Den Brauna, glasi da Isus nije umro na krstu, a da se Marija Magdalena, njegova žena, koja je nosila njegovo dete, preselila na jug Francuske.

Illuminati-angelsanddemons_illuminati1

Masoni

Od svih tajnih društava, masoni su vekovima bili žrtveni jarci za svakakva bezbožnička i opaka dela. Podjednako ih je prezirala i crkva, posebno rimokatolička, i nacisti, a javnost ih i dalje posmatra sa istom količinom podozrenja, straha i histerične paranoje, videći u njima samo elitistički i patrijarhalni klub koji prezire zakone i ponaša se tajanstveno. Masoni tvrde da datiraju iz daleke prošlosti, još od Solomonovog hrama. Najveći broj stručnjaka prihvata da oni potiču iz srednjeg veka, kada su zidari bili veoma traženi radi izgradnje veličanstvenih katedrala. Neki tvrde da masoni potiču od faraona iz drevnog Egipta, drugi da nisu stariji od 18. veka, a treći da pokret potiče od Vitezova templara i Rimskog carstva. U stvarnosti niko, čak ni sami masoni, nije siguran koliko je to bratstvo staro.

 Masoni

Izraz „slobodni“, kao u sintagmi „slobodni zidari“, izvorno je korišćen u srednjem veku kao skraćenica za „slobodne zanatlije zidari“ (tj. oni koji nisu povezani sa nekim esnafom). Savremena masonerija ili „spekulativna“ masonerija, kako je ponekad nazivaju, jeste nedužna mistifikacija, koja nije povezana ni sa zidarstvom ni sa arhitekturom. Po poreklu je engleska i potiče iz 18. veka. Osnovana je da bi se upražnjavale „moralne i društvene vrline“, a motivisao ju je izražen osećaj za milosrđe i bratsku pomoć. Postoje tri glavna stupnja ili stepena – učenik, brat zanatlija i majstor zidar. Kad neki brat dosegne stepen majstora zidara, dobija sva prava i privilegije njegove lože.

Masoni veruju u Velikog Arhitektu univerzuma, dovoljno elastičan lik koji može da predstavlja bilo koje „Svevišnje Biće“ koje može da obožava svaki član bratstva. O masonima i njihovim aktivnostima je mnogo pisano. Deo te literature je umereno prosvećen, dok je mnogo toga besmislica. Masoni su optuživani za sve i svašta, od ubistva Džeka Trboseka, pa do napada na Svetski trgovinski centar. Jedna od optužbi glasi da se „masoni brinu za svoje“ i da je napredovanje u institucijama kao što su policija ili vojska nemoguće za nekoga ko nije mason. Ali, nepotizam postoji u svim institucijama (naročio u Srbiji), i ne izgleda verovatno da su tu masoni više krivi od drugih.

Najveći broj kritičara tajnih društava potiče iz religioznih krugova i oni primećuju svakakve nebožanske aktivnosti koje ugrožavaju njihovu hrišćansku ideologiju. Često se pretpostavlja da su aktivnosti koje se odvijaju unutar zidova loža, hramova i svetilišta dela Đavola ili Satane. Ali i levica ima svoj sopstveni plan, pa često optužuje masone, Bildeberšku grupu ili Boemski vrt da su nedemokratske, elitističke i suštinski desničarske organizacije koje preskaču državne zakone i teže da uspostave novi svetski poredak. Međutim, najveći broj optužbi koje se upućuju tajnim društvima su potpuno neopravdane. Nema sumnje da takve organizacije brinu o svojim članovima, ali zar se to ne čini u svim društvenim grupama? Kritičari često imaju sopstvene predrasude koje nijansiraju njihova opažanja, a napadi predstavljaju čistu paranoju ili pak ljubomoru.

Rozenkrojceri

Misterija je okruživala ovaj tajni red još otkako je prvi put objavio svoje prisustvo putem jednog pamfleta na nemačkom iz 1614. godine pod nazivom „Priča o bratstvu zaslužnog reda ružinog krsta“. U njemu su ružokrstovci tvrdili da su postojali više od sto godina pre nego što su skinuli veo sa sebe, te da su oni bratsvo koje je 1459. godine osnovao Kristijan Rozenkrojc. Kada je objavljena „Priča o bratstvu“ osim tog dela nije postojao nijedan dokaz da je nekada živeo iko ko se zvao Rozenkrojc. Izgleda da je on bio pre mitska ili alegorijska nego stvarna ličnost. Uskoro su usledili drugi dokument u kojima su ružokrstovci prikazani kao umešni u hermetičkim veštinama, uključujući transmusiju metala, moć nad elementima i poznavanje magijskih sila.

Prema legendi, mogli su da žive bez hrane i vode, a tvrdilo se da su mogli da sebe učine nevidljivim po želji. Taj red je takođe naumio da u celini reformiše umetnost i nauku tog vremena, a posebno alhemiju i medicinu. Neobično je to što su pozvali sve „proučavaoce prirode“ da im se pridruže u njihovom poslu, ali nisu ostavili nikakva uputstva gde ih ti isti mogu naći.

Uzrok uspeha tajnih društava je strah koji je duboka motivišuća sila za svako ljudsko biće. U kulturi koja se ubrzano raščlanjuje, u kojoj je na dnevnom redu nesigurnost, gde se stari poredak bori da opstane pod globalnim, ekonomskim i prirodnim pristiscima, privlačna je ideja da neki oblik stabilnosti počiva u nekakvim tajnim okvirima koji su (naizgled) upleli prste u stvarnost. U često brutalnoj i gruboj stvarnosti savremene kulture, izolovani pojednici traže utehu u višoj moći ili posebnom znanju nekog tajnog društva. Zajednički ideali omogućavaju pojedincu da se oseti kao deo grupe koja ga spremno prihvata u svoj „klan“ sve dok se drži pravila.

Tajna društva imaju onoliku moč koliku mi odlučimo da im damo, a u najvećem broju slučajeva, ona je i imaginarna. Da bi izlečio svoju paranoju, čovek mora da teži da ima šire poglede na svet. Neki teoretičari zavere tvrde da sve što mi činimo, mislimo ili vidimo kontroliše neko od tajnih društava. U zavisnosti od političkih sklonosti tih teoretičara, ta tajna društva su ili levičarsko-subverzivna ili desničarsko-globalistička, koja jedino žude za naftom. Ako neko traži đavola onda će ga i pronaći.

rozenkrojceri

Vitezovi templari

Početkom 12. veka, devet francuskih vitezova se udružilo da bi štitili hodočasnike na njihovom putu u Svetu zemlju. Oni su se nazivali templarima, zato što su svoje oružje držali u zgradi koju im je poklonio opat manastira koji se nalazio na mestu Solomonovog hrama u Jerusalimu. Nosili su upadljiv beli ogrtač na koji je kasnije dodat crveni krst na levom ramenu. Za manje od dvesta godina, postali su jedna od najmoćnijih organizacija u Evropi.

Ubrzo nakon formiranja ovog reda, jerusalimski kralj Baldvin, u strahu od napada Saracena, uvideo je da bi templari bili idealni saveznici, pa je uredio da ih prizna Sveta stolica. Veliki majstor Ig de Pajen se 31. januara 1129. pojavio na Saboru u Troju i templari su bili priznati. Međutim, čak je i tokom krstaških ratova neprijateljstvo prema njima bilo očigledno i tvrdilo se da se oni bore samo za sopstvene interese, da samo gledaju da napune sopstvene kase, a da im  zaštita hrišćana tek kasnije dolazi na listu prioriteta.

 Templari

U periodu kada su užurbano razvijali vojne baze na Srednjem Istoku, nesumljivo je da su došli u dodir sa određenim školama misterija. To će odigrati veliku ulogu u njihovom padu, pošto su njihovi islednici to „tajno znanje“ proglasili satanskim i đavolskim. Godine 1162. dobili su papsku bulu Omne Datum Optimatum, koja je učvrstila njihovu moć i zaštitila njihove tajne, ali to je samo uvećalo zavist njihovih neprijatelja.

Dva veka kasnije počeo je njihov pad. Neke od optužbi koje su bile podignute odnosile su se na njihove ceremonije inicijacije, tokom kojih su, kako se tvrdilo, govorili da Hrist nije spasitelj, već lažni prorok. Govorilo se takođe, da su se odrekli Boga i da su pljuvali i mokrili na krst, obožavali idola u obliku mačke, kao i da upražnjavaju redovnu sodomiju. Templari su porekli sve te optužbe, ali je pedeset i četiri viteza koji su branili taj red ipak spaljeno. Godine 1313. papa izdaje bulu koja izjavljuje da ovaj red zvanično prestaje da postoji. Žak de Molej, poslednji veliki majstor ovog reda, bio je osuđen na doživotnu robiju, ali su oni i jedan od njegovih najbližih saradnika, Gi od Overnja, nastavili da se bune tvrdeći da su nevini. Plašeći se da bi to moglo obnoviti simpatije naroda prema templarima, Filip Lepi ih je obojicu spalio na lomači.

Nema sumnje da su oni bili najmoćniji srednjevekovni vojni i verski red, pa nastavljaju da i dan-danas pobuđuju veliko interesovanje u najvećoj meri zbog tvrdnji da su posedovali blago Solomonovog hrama. Šta je to blago bilo, ako je ikada postojalo, svi nagađaju, ali je jedna od najpopularnijih teorija da su to rodoslovi koji su govorili o Hristovoj lozi.

Kroz istoriju su tajna društva dolazila i odlazila, htela mnogo ali i nestajala bez traga. Neki tvrde da ona predstavljaju skladište informacija koje bi crkva i država najradije stavile pod tepih. Pažljivo razmatranje tih takozvanih tajni otkriva da su, u svim slučajevima one prazne i nevažne.

Međutim, da li je tako? Zna se da oni koriste medije ne bi li ubedili masu kako zapravo nemaju nikakvu moć i težnju da vladaju svetom? Šta ako je i ovo takav slučaj?

„Ko zna kome pripada ovaj što piše ovo“, pitaš se sada ti.

„Da li je u Iluminatima? Ili u Masonima? Možda u Rozenkrojcerima?“

E pa dobro se zapitaj.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *