Nenad Jezdić: "Zadnje je vreme došlo da se naš narod probudi, da se trgne!"

“O svemu možemo da pričamo i ja kao roditelj imam potrebu da potrošim mnogo reči sa vama. Moja deca su još isuviše mala da bih sa njima mogao ovakav razgovor da vodim, ali baš imam želju da nešto što je moje iskustvo, što je mene koštalo, imam želju da ne košta nikad nikog više. Da ono što su bile pozicije i mesta gde sam ja patio, ja želim da niko više ne pati, zato što tako činim dobro za svoj narod, za svoje ljude.Ovako počinje razgovor Nenad Jezdić, čovek koji je dobitnik nagrade “Zoran Radmilović”, što dovoljno govori o njemu kao glumcu. A ovaj intervju dovoljno govori o njemu kao čoveku.

Po čemu pamtite studentske dane?

Krizi, stambenom problemu, devastiranom studentskom domu, po sukobima koji su se potom ispostavili kao potpuno uzaludni, besmisleni. Zapravo svaki sukob je u suštini svojoj uzaludan i besmislen, ali u tim danima i u tim godinama, sa tim spoznajama životnim i nazorima životnim i ne znaš da je to tako. Po sticanju novih prijatelja, večitih prijateljstava. Po samospoznaji, i onoj najdragocenijoj samospoznaji da sada konačno znam koliko ne znam, a to je nešto što sam shvatio već na prvoj godini na akademiji.

Ali, uprkos svemu tome, život i radost, radost i osećanje da radiš i da se školuješ za nešto što voliš, opet nekako potire sve to što su teskobna osećanja u tim trenucima. Život je uprkos svemu lep i dragocen i bitan.

Treba u toj nekoj studentskoj dobi prihvatiti da ne znaš sve, da nisi Bogom dan i da nikad ne zaboraviš zašto si došao na neki fakultet. Ako već hoćeš da ga završiš. Ako već hoćeš da si ozbiljan u tome. Treba da zakucaš, da napišeš sebi tablicu jednu na svom radnom stolu, nikad ne zaboravi zašto si upisao taj fakultet. I svemu tome dodati još nešto što Italijani imaju kao neku životnu sentencu: “Sve logične stvari koje treba da se dese – desiće se”.

Omiljena anegdota iz studentskih dana, nešto što pamtite kao posebno drago?

Omiljena anegdota…Zaista ih je mnogo na Fakultetu dramskih umetnosti, svaki dan je anegdota, i sada već dvadeset i jednu godinu od kad sam ja bio brucoš tako sporadično se javi nešto pa me seti kako je ipak lepo bilo, kako je brzo prošlo i kako je još brže došlo ovo što je sad. Mislim da je jako bitno osvestiti svaki sat, svaki sekund edukacije i studentskog života i tog nekog stasavanja i formiranja ličnosti i znanja i iskustva i svega ostalog, jako je bitno ne dangubiti, ne prepustiti životu da te potroši, da te iživi, već da ti njega i živiš. A opet paralelno i da uspeš da stekneš edukaciju, ne statirati u tim danima bez obzira što je negde sve vrlo statično, monotono, fakultet, predavanja, vežbe, ne statirati.

Kako se borite protiv te neke rutine u životu, u ljubavi, u poslu ako ima rutine uopšte?

Nema rutine u ljubavi, to je prvo što mi pada na pamet sad da ti izgovorim, i zaista ne postoji rutina. Ljubav te uvek iskušava, ljubav je uvek pod velikim znakom pitanja, ljubav je uvek na ispitu, ljubav uvek traži od tebe podvig, traži od tebe da si prisutan. I naravno, ljubav je permanentno osećanje. Sve što čovek čini, čini iz ljubavi, ljubav pokreće sve. To sad tako otrcano zvuči, ali zaista je tako. Ljubav se samo manifestuje u različitim pravcima i u nekom trenutku je to ljubav ka spoznaji, ljubav ka partneru, kasnije kad se učovečiš, kad ti se život nametne u svoj punoći i u svoj veličanstvenosti i u svom svom stradanju, onda je to ljubav prema porodici, pa čak i ljubav prema žrtvi (koju čovek mora da podnese)… Ljubav te tera na pravu stvar, ako si pravi čovek i ako prave vrednosti imaš u sebi.

Koliko god to otrcano zvučalo, ljubav je sveprisutna. Ja stalno volim da podsećam sebe i ljude oko sebe na reči Ace Popovića koji u jednom svom komadu kaže: “Potreban mi je neko ko će mi reći koliko sam važan i nasušan i potreban i pravedan i čak i onda kada mi svi ospore pravo na disanje.”

Ko su ljudi koji su uticali najviše na vas da se formirate na taj način na koji ste se formirali, da li možete da izdvojite nekog?

Mogu, imam konkretno dvoje ljudi. Jedan čovek koji predstavlja jednu od najvažnijih pojava u mom životu je profesor moje glume, Predrag Bajčetić. On mi je puno pomogao da se razvijem i kao glumac i kao čovek.

I mislim da su autoriteti jako bitni u životu. Autoritet na fakultetu je jako bitan. Jako je lepo slušati pametne ljude, jako je lepo slušati iskustvene ljude, imati iskustva sa njihovim životima, sa njihovim nazorima, pogotovo ako je to u isto vreme i autoritet, onda prosto nekako lakše formirate neke stavove, lakše se odlučite oko toga šta je dobro za vas, šta nije dobro za vas. Meni je jako bilo potrebno da mi neko kaže koliko zapravo nemam pojma. Meni je jako bilo potrebno da me neko uputi na to da su moja saznanja o glumi, moja shvatanja o glumi, možda bila i površna.

Druga ličnost je tu, naravno, moj životni partner, koliko god to opet otrcano zvučalo.

Ona je Vaš najveći kritičar?

Ne samo najveći kritičar. Ona je meni sve. Ona, naša deca, naša porodica… Ja mislim da čoveku zapravo više i ne treba. To je nešto što je zapravo i najveličanstvenije, i najlakše i najteže opet u isto vreme. Znate, ljudi danas olako prosipaju obećanja, ljudi se danas olako obećavaju drugim ljudima. Ne shvataju koliki je put potrebno preći. Ogroman se put prevaljuje. Ja sad evo već imam 16 godina bračnog iskustva i život je sve lepši i lepši, sve je smisleniji i smisleniji i sve je teži i teži.

Znači, radujete se životu u svakom obliku u kome Vam on dolazi?

Apsolutno. Ja kada bih mogao, živeo bih u večnosti. Ja, eto, verujem u večnost. Verujem u carsko nebesko. U večnost u ljubavi, u zajednici sa najbližima, sa najdražima, sa prijateljima, sa svim ljudima, sa svim svim svim, baš svim. I sa žutima i sa crnima i sa prljavima i sa čistima… Eto, prosto nadam se. Pogledam i verujem u carstvo nebesko. To je idealan smisao. A opet je to sve idealna ljubav. Opet se vraćamo na ljubav. Kako god da okreneš.

Kako Vi doživljavate posao umetnika? Imate li neke posebno drage trenutke?

Imam. Imam, to su ti poslovi, to su ti zadaci kada ti se nešto lepo i emotivno desi, i kada ti osetiš to nešto što su unutrašnji damari (životna snaga) kad si bezrezervno predan emociji, i kad si bezrezervno otvoren za publiku i kad si bezrezervno opušten na sceni, gde prosto pustiš kroz sebe, izmetabolišeš na jedan doziran način nešto što su stvarno onako suštinske emocije ljudske, koje su u isto vreme pohvale i ludosti i duhovitosti i gluposti i emotivnosti i trivijalnosti.

Međutim, i ja sа̀m umem da odstupim od toga nečeg što je umetnički kodeks, koji prestavlja žrtvu misaonu, emoncionalnu… Ja tačno znam kad nešto olako radim; kad je nešto jeftino, a kad me nešto košta. Kad god uzrastam kroz nešto kao glumac kad god dobijam neku dimenziju neke nove spoznaje, ja znam da sam na pravom putu. A kad tako nešto rutinski radiš, kad tako nešto tek tako potrošiš, izgovoriš, onako odigraš samo da bi ga odigrao, onda to prestaje da bude umetnost.  Eto, u tom smislu možda “najumetničkiji” period u mojoj glumi, period u kome sam najviše uživao, su možda upravo bile te 4 godine akademije i još nekoliko predstava potom. Međutim, stalno imam tu potrebu da potenciram, možda zbog neke slabosti moje, ali stalno imam želju da javno kažem da ja još uvek čekam svoju ulogu. Tek treba da odigram to nešto. Zato što ga svaki dan igram, svaki dan je u meni, sveprisutno je u meni samo moram da vidim koja je forma, koji je način da se to iskaže, da zaživi, da nastane.

Da li je, do sada, najteža predstava u kojoj ste Vi igrali bila „Džepovi puni kamenja“?

U fizičkom smislu, u smislu nekog treninga, kondicije glumačke, jeste najteža. Mi smo to godinu dana pripremali. Mnogo truda je tu uloženo. Ima situacija kada uloženi trud ne prati odgovarajući učinak. Radiš, ali prosto materijal je prejak da bi ga obradio i onda te rad pojede, iznuri te, umori te, a učinak nikakav. Ali ovde se rad onako baš baš baš ispaltio. To je zaista naše, apsolutno naše delo.

Vi ste poznati po tome što proizvodite rakiju, je l´ tako? Dobili ste tri zlatne medalje na Novosadskom sajmu.

Još nisam poznat, tek ću biti poznat kad ta rakija zapravo stvarno zaživi na tržištu. Sad se vrlo bojažljivo tu nešto kreće po nekim restoranima, ali to je nešto što mi tek predstoji, kad budem istinski ušao u stvarnu promociju; ne onu klasičnu, marketinšku. Ne. Nego kad stvarno budem imao sve razloge, sve moguće povode u istini, sve moguće povode u pravednosti tog proizvoda, u prirodnosti tog proizvoda, kad budem imao sve te atribute, kad budem uspeo da ih saberem u jednu tačku, e onda ću stvarno onako iz srca da posvedočim šta imam o tom proizvodu, i verujem da će to da naiđe na svoje konzumente.

Šta je to u stvari rakija, i šta za Vas ona predstavlja?

Imam utisak da se dosta banalizuje to što je rakija zapravo. Ja sam, baveći se ovim poslom, došao do jedne spoznaje da je jezivo koliko se naši ljudi zanose da nešto znaju o rakijama. A to je taj ego trip kojima su Srbi skloni. Jak ego, jak ego je nas i doveo u ovu situaciju u kojoj smo sada. Previše sam se namučio da objasnim seljacima da mora da se otkotiči voće. Ja se stalno družim sa ljudima koji su na poljoprivrednom fakultetu, konsultujem se sa ljudima koji su doktorirali na rakijama, ne stidim se da pitam nešto što ne znam. Kako ćeš drugačije? Ali, naši seljaci imaju svoje teorije. Teško im je objasniti…

Rakija je izuzetno kompleksno piće, rakija ima svoju tajnu, rakija ima svoju dušu, rakija ima svoj smisao. Rakija uopšte nije besmisleno, tek tako, alkoholno piće. Možda sada rizikujem da budem prokazan od strane vinara, ali za bocu vina se u startu potoši kilogram grožđa, a za bocu rakije se potorši 12 kilograma nečega. Ako se pravi prava rakija. Postupak je jednako kompleksan.

Ja evo za ovo iskustva rakijaškog imam utisak da kad probam rakiju koju je neko pekao tačno mogu da napravim i nešto što se može nazvati analiza njegovog karaktera. Tačno znaš da ako je rakija puna kiselina, ako joj ima puno onih patočnih mirisa, tačno znaš da je neko škrtac. Nije hteo da prekine na vreme destilaciju. Znaš, ako se nekome rakija ukiselila, ako ima loše primese, tačno znaš da je neko bio lenj, mrzelo ga je da potapa onu kominu i da vraća u onaj kljuk. Rakija odaje čoveka. Naravno, odaje ga i u pijanstvu, ali ga pre svega odaje u kvalitetu. A mene interesuje kvalitet rakije. Mene ne interesuje da se napijem rakijom, mene interesuje da se dođe do stvarnog ukusa, do stvarnog mirisa, do onog stvarnog, do sve kompleknosti koje rakija ima.

Otkud Vi u poslu sa rakijom?

Sve ovo je krenulo iz nekog hobija, a sad, eto, zalazi u neke profesionalne vode. Meni nije bilo dovoljno da se samo bavim pozorištem, da sam u pozorištu, da očekujem od drugih da me trpe, da ja trpim druge. Gluma ti se desi. To je nešto što te pobedi, što te savlada u životu, i čime na kraju krajeva nešto i nisi sposoban preterano da vladaš. Ali, pored toga što nosi veliku radost, pozorište te paralelno čini često nezadovoljnim, često te učini neispunjenim. Često postavljaš ona egzistencijalna pitanja: ima li smisla, čemu ovo, zašto ovo, zbog čega ono… A ja sam nakako uvek imao osećaj da je jako lepo raditi nešto stvarno konkretno, znaš, napraviti nešto, gajiti nešto, proizvoditi nešto.

Meni je tolika uteha i radost bila kada sam čuo da je naš blaženo počivši patrijarh Pavle, stalno govorio da ljudi moraju znati da rade mnogo poslova, da se čovek, po prirodi svojoj, ne može zadržati u samo jednom poslu.

Mora da se radi. Ako ne shvatimo mi kao narod, ako ne budemo prihvatili to da moramo da radimo, da moramo da stvaramo – od nas nema ništa. Meni su jeziva istraživanja koja govore da bi masa dece volela da budu pevačice i glumci… Čemu ta ekspozicija? Zašto je ljudima potrebno da se pokazuju? To je opet nedostatak ljubavi, to znači da si neispunjen. A mi moramo naći te puteve koji će nas ispuniti, ali paralelno sa radom. Ne da se nešto čeka, ne da se sanja neki nepostojeći svet, neki nemogući svet, nego da se preduzme što pre inicijativa! Inicijativa, sad i odmah!

To bih pogotovu posavetovao nekog ko je mlađi od mene. Ja sam napunio 40 godina, i ja stalno imam osećaj da mi nedostaje deset godina. Pored toga što ti u budžetu uvek nedostaju novci za nešto, stalno imam osećaj nedostatka deset godina. Sad jurite tih deset godina, jer će vam biti kasno ako ih sad ne jurite. Sad definišite kako treba da izgledaju tih narednih deset godina, kako treba da se odvijaju, šta su prioriteti u tih deset godina.

Da li je to možda recept za čitavu naciju? Da li smo se previše olenjili?

Mi stalno, kao narod, volimo da se bavimo nekim razlozima za svoj neuspeh. Nema tu “neuspeh”. Stvarajte uspeh.

Mora da se radi, nikakve preterano politikanske nauke, nikakve diplomatske varijante, postoje ljudi koji se rode za to i koji to mogu da rade, ali mislim da onaj većinski deo naše populacije mora početi da radi, inače ćemo da izumremo kao ljudi.

Znate, od svih stvari koje je Karađorđe uradio, jedna me je posebno fascinirala: kada se nije bavio državničkim poslovima, on je krčio šume. Znate šta je bilo tad izvaditi panj jedan bez mehanike, bez hidraulike?!

U čemu naša zemlja treba da traži svoju budućnost?

Ja stvarno mislim da mi suštinski snage i kapacitete treba da fokusiramo pogotovo na poljoprivredu. Imam ogromnu želju da se pojavi neka sila, neka snaga, neka reč, neka pouka koja će nas fokusirati na ono što jesu stvarni stvari stvarni stvarni naši kapaciteti. Siguran sam da prvi čovek u ovoj zemlji koji bude mirio ljude, prvi čovek koj bude shvatio da nas je toliko malo da bismo se delili, prvi čovek koji bude shvatio da je život toliko brz i kratak i toliko zapravo banalan ako se provede u nekim sukobima, prvi čovek koji bude shvatio da samo produktivnošću ljudskom, životnom, ekonomskom, emocionalnom, duhovnom, ćemo da vratimo sve što smo izgubili, i da zadobijemo još više i da budemo sa onima sa kojima se čini da nikada više ne možemo biti zajedno.

Naravno, umetnost nas ne može zaobići, mi kao narod crpimo inspiraciju jednu iz stradanja, iz patnji, iz muke, mi ćemo u tom umetničkom jednom smislu, uvek imati prostor da budemo emotivni, da budemo tačni, da lepo artikulišemo ono što su naša emocionalna stanja i osećanja.

Nenad Jezdić je potom rekao nešto što bi mogla biti lekciju svim našim političarima. Ali i svakom od nas ponaosob. Zemlja se ne brani rečima, zemlja se brani delima…

U vreme izbora prošle godine, neki političari su me kontaktirali i ja sam na kraju morao da kažem: „Ljudi, evo sam upravo na traktoru, ako mi verujete. Upravo sam na traktoru, jeziva je suša i upravo zalivam voće i verujte mi bliži sam Evropi u Srbiji i Srbiji u Evropi i bliži sam Kosovu nego što je iko trenuto od vas političara, u ovoj situaciji.” Ja doslovce Kosovo srpsko branim u svojim zasadima voća. To doslovce i bukvalno. Samo ekonomski jaka Srbija može biti Srbija koja će da privoli i neke ljude (u svoju korist). Naravno, nešto što je sad postulat evropske civilizacije, svetske civilizacije, i to je nešto što i mi zaključujemo: više ne postoje idealna prijateljstva, postoje idealni interesi. Ali, ja ipak mislim, s obzirom na to da sam ipak čovekoljubac, da je istinski interes ljudski da se bude zajedno, da se bude u slozi sa nekim.

Znate, svi naši interesi zapravo se brane u našoj produktivnosti. U našoj sposobnosti da radimo, da stvaramo, da drugima pomognemo da žive i da rade i da stvaraju paralelno pored nas.

Mi ne smemo statirati naše živote! Ne smemo dozvoliti da nam živote režiraju neki ljudi od vani. Znaš, ja ću biti presrećan ako uspem da u mom selu napravim nešto što je selo iz ovog veka, što je selo iz ovog vremena sada. Jer, sela umiru. Ljudi odlaze sa sela. Bagrem raste. Trnje. Divlja kupina. Potpuno neartikulisano. Zemalja rascepkana na sitne parcele… Znaš kakva je iz aviona? Kad pogledam dole, izgleda k’o šareni ćilim. Nema krupnih poseda. Nema koncepta, šta se radi, kako se radi… Naravno, u ovim gore severnim predelima ove zemlje, u Vojvodini, to se zna, ljudi obrađuju i po 60 hiljada hektara, ali pričam o ostatku Srbije. Jako je, jako je važno što pre se probuditi, što pre postati pozoran. Zadnja su vremena došla.

Ovo je možda najbitniji intervju koji ja imam u životu. Sad, dok odmiče ovaj razgovor, ja sam zaključio da je to možda najbitniji intervju zato što će stvarno možda neko nešto dobro zaključiti iz ovoga. Nije meni potrebno da tamo neke klinke i neki ljudi znaju šta sam ja rekao. Ovo je super, neko će možda to pročitati, neki će studenti stvarno to dobiti jer jako je bitan taj period. Ja kad sam upisao akademiju meni se život okrenuo “na tumbe”, svima se vama život okreće “na tumbe”, na ovaj ili na onaj način. Ovu utakmicu sad morate da odigrate jako dobro. I zato je bitno sad imati pravu pouku, pravog trenera.

Šta savetujete nama studentima?

Nemojte misliti da ćete večito biti mladi, nemojte sebi dozvoliti taj luksuz da mislite da će se nešto u životu desiti mimo plana, mimo sistema. Ništa ne mož’ da se desi! Jednostavne su stvari zapravo.Jednostavno je spremiti ispit. Kada bi znao kolko je to samo trunčica jedna u trudu koji vas čeka, svi biste imali prosek 10. Ja to sad smem da ti potpišem. Znaš, kada biste znali koliko vas iskušenja očekuje, koliko vas problema očekuje, desetke biste te davali i pre roka. To sam siguran.

Ali naravno, svako vreme nosi svoje breme. Pa eto tako, moraš malo i da se izluduješ, i da odeš i na žurku, i da se vidiš sa drugarima, i da popiješ 2 piva, i da odeš negde u prirodu na neki roštilj, i da dođeš do načina da nekoga osvojiš, da te neko osvoji. Sve su to ljudske stvari, ali ni časa časiti. Biti energičan. Biti budan. Biti uvek u onom niskom startu. Uvek biti spreman. U emotivnom smislu, u fizičkom smislu. Biti spreman. Ja nedostojan to kažem. Biti spreman da ćeš imati takva iskušenja koja mogu da te sklone za navek sa ovog sveta, u najgorem, u najvećem problemu. Ali, biti spreman. Ako se desi iskušenje, treba da ga prepoznaš i da kažeš: „Ok, to je to. Ovo je prepreka koju moram da savladam. Sad guram dalje, idem dalje.“

I nikad ništa na prevaru, al stvarno nikad na prevaru. U redu je postići nešto uz mudrost, uz neku sistematičnost logičku, i tako dalje, ali nikad na prevaru.

Malo ste me uvredili malopre kad ste me sačekali pre predstave sa pričom da ste zvali nekog, pa taj neko nije obavestio mene za ovaj intervju…To nisu organizatorske sposobnosti, to je “trange-frange” varijanta. Nemojte se ljutiti; čak bi dobro bilo, bili biste veliki kada biste i to u intervju-u napisali: da ste vi probali da mene uradite na foru. To je pošteno. To je ljudski. To onda ima smisla, onda ćete vi iz ove situacije izaći veći.

 

Vladan Vukić i Nenad Drobnjak 

1 Comment

  1. Svaka čast na incijativi. Odličan intervju sa odličnom porukom. Čestitam autorima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *