Vranje

Raskrsnica mnogih puteva

Vranje je sedište Pčinjskog okruga. Nalazi se u Vranjskoj kotlini, na Vranjskoj reci i u blizini njenog ušća u Južnu Moravu. Prvi pisani trag o Vranju je ostavila Ana Komnina, vizantijska princeza, u XI veku.  U sastav srpske države grad je ušao 1207. kada ga je osvojio Stefan Prvovenčani, a pre njega ga je preoteo veliki vlaški župan Stefan Nemanja. Posle raspada srpske srednjovekovne države, Vranje postaje samostalna oblast pod upravom kesara Uglješe. Posle Kosovske bitke ulazi u sastav države Stefana Lazarevića. Pod Turcima je bio od 1455. do 1878. U to vreme je imao važan položaj i privukao je mnoge bogate Turke. Tada je Vranje postalo raskrsnica puteva ka Makedoniji i Bugarskoj. Magistralni put i železnička pruga na sever vode ka Leskovcu, Nišu, Beogradu, a na jug ka Kumanovu, Skoplju i Solunu. Vranje je oslobođeno od Turaka 31. januara 1878. godine, na Svetog Antanasa.

U novijoj istoriji Vranje je bilo česta meta Bugara, koji su činili krvave zločine. U Prvom svetskom ratu su okupirali Vranje. Tada je sloboda plaćena sa 514 života na frontu i 335 streljanih. U Drugom svetskom ratu, nakon što su grad osvojili Nemci, a zatim ga predali Bugarima, za četiri godine je streljano 700, a internirano 4000 rodoljuba. Sedmog  septembra 1944. godine grad je napušten od strane Bugara.

Jug, južno, još južnije

Tu odmah ispod Plačkovice, Pržara, sa druge strane Besne kobile, malo dalje vidi se vrh Šar planine. Tamo dole, južno. Južnom prugom, gde će se voz zaustaviti, gde ćete istovariti svoj prtljag, a sva žurba, briga i haos će ostati u vozu. Osmeh Vranjanaca će vas potapšati po ramenu i to će biti znak da je vreme za pauzu. Da, da, za pauzu! Nema žurbe, nema haosa, nema gradske gužve i nervoze. Pa sve je tu iza ćoška.

Eh, ti Vranjanci

Vranjanci. Uvek će vas dočekati, čak i kad mislite da nema ko da vas dočeka. Ne poznajete grad? Pa kako u obilazak praznog stomaka? Jedna domaća, podrazumeva se, za početak. Šljiva, kruška, jabuka, dunja, brlja, ma svejedno, Vranjanska rakija. Onda sledi sve ostalo, naravno domaće, ali bez “gravče na tavče”, samse, propeći, paprike u svakom obliku, nema jela. A šta je jelo bez vina? A gde ćeš lepšeg vina od onog što stoji u podrumu godinama? E pa ako je sve to ispoštovano, obilazak grada može da počne.

Kao što je red, obilazak će početi od centra grada i odakle god da ste krenuli centar je blizu. Domaćin koji vam pokazuje grad će sigurno usput pozdravljati komšije, rodbinu, dalju, bližu, poznanike, nepoznanike i sa njima razmenjivati šale. A šale, to je humor za sebe. Na to se ne ostaje ravnodušan, zrači i mami osmeh, mnogo osmeha, čak i onda kada šalu niste shvatili. Od Gornje čaršije do Donje Vranje. Polako. Daleko od toga da je mirno. Pa poznato je da su južnjaci temperamentan narod. Ali ako ste navikli na velegradske gužve i nervozu, onda polako. Dok upijate okolinu, koja je jednostavna, vazduh drugačije miriše, nije tako gust, asfalt nije tako vreo,  a i ta galama nije tako bučna, u vidiku će vam se stvoriti neko šarenilo. Tada znate da ste stigli u Gornju čaršiju. Tu se kriju svi oni trubački talenti. Spomenik koji je tu postavljen je spomenik jednom od najvećih talenata, Bakiju Bakiću. Možda ste čuli i za orkestar Milana Mladenovića. To je onaj orkestar koji je nagrađivan na Saboru trubača u Guči, a prva truba Milan Mladenović. To mesto, to je neka vrsta Trga za Romsku populaciju koja tu živi, njihov ponos.

Dok idete niz ulicu, možda se setite Bore Stankovića, Nečiste krvi, Koštane. Bora Stanković, Vranjanac na koga su Vranjanci posebno ponosni. Pominjao je on u svojim knjigama neko Tursko kupatilo, Amam i, možda je nećete prepoznati iz knjiga, ali tu uz put, ta niska građevina od kamena, to je Amam, koji su Turci sagradili 1690. godine. Nije to jedino što su Turci sagradili u Vranju. Njihovih ruku delo je i simbol grada, iznad čaršije, Beli most. A Krstatu džamiju su pretvorili u džamiju, dok je posle oslobođenja opet postala crkva.

Još malo i tu je centar. Zgrada opštine, Hotel Vranje, niže park, puno kafića, gradsko šetalište i znaćete da ste tu. Velika staklena zgrada i fontana ispred nje, miris kokica koji se odatle širi. Ta lepa zgrada je pošta. A odmah pored nje velika crkva Svete Trojice. Ako se malo okrenete, videćete staru kuću. To je kuća muzej Bore Stankovića, u ulici koja je dobila ime po njegovoj baki, baba Zlatina ulica.

Zatim je vreme za predah. Što ne biste popili jednu kafu u nekom od brojnih kafića? Gde god da sednete, vaš domaćin će poznavati sve ostale goste, konobara, gazdu, meni. Preko stola će se dogovarati kada večeras počinje provod, a kako drugačije dočekati gosta u gradu? Možda će izbor za odmor pasti na dom nekoga od rodbine koja živi blizu. Ne, nema potrebe da pozovete pet dana ranije, najavite se, potvrdite dogovor, kupite bocu vina, keks, kafu. Potrebno je samo da pokucate na vrata i kafa će zamirisati. Kad razgovor krene svojim tokom i vi budete pitali još nešto o Vranju, malo je verovatno da nećete čuti priču o francuskom vojniku koji je krajem Prvog svetskog rata prolazio pored kuće u kojoj je baka sređivala cveće i pozdravio je sa “Bonžur” (fr. Bon Jour), baka je shvatila “Božur” i rekla: “Nije, sine, to božur, to je žuto cveće”. Kroz tu priču ćete saznati i da je žuto cveće simbol Vranja. Saznaćete i za još jedno utvrđenje u Vranju, Markovo Kale, tvrđavu koju je Kraljević Marko gradio, i o tome da je on iz Makedonije na svom konju doneo vruć kačamak, tako da su se radnici opekli. Da postoje pekare koje u okolini tvrđave peku “Markov vruć hleb”, kao i da na jednom od kamena postoje tragovi kopita njegovog konja koji je preskakao reku sa jedne strane na drugu. Sigurno ćete čuti i o Simpu, kao i o Jumku, Koštani, o propalim firmama u kojima je celo Vranje radilo. Ali nećete čuti Vranjanca koji uprkos tome neće reći “Kude da ideš dom pa će se vrneš”.

Kada vas isprate, napolju se već smrkava. To je idealan trenutak da se ode do Pržara. Par minuta vijugave vožnje, a činiće vam se kao da gledate Vranje iz aviona. Dok se utisci budu slagali u vama, vaše oči će uživati u slici koju će svetla malog grada praviti i dok se sve polako stišava, ostaćete nemi.

Veče? Provod u Vranju? Naravno.

San na seoskom vazduhu. To je ono što je potrebno posle takvog dana. Sela oko Vranja ne manjka. Shvatićete šta znači spavati “kao top”. Probudićete se uz petlove, popićete čašu svežeg mleka. Odmorićete dušu i umoriti telo. Poljoprivreda, stočarstvo, vinogradarstvo, voćarstvo, zavisi koje je doba godine, zavisi šta je na redu. Sve uz smeh, pesmu, uz društvo, bez ustezanja, svi zajedno.

Da, kao da ste otišli daleko, i u vremenu i u prostoru. Pozitivno daleko. Negde gde se i dalje poštuju tradicionalne norme, gde se zna ko je glava porodice, gde se zna uloga pojedinca. Poštovanje, vreme pod Turcima ili nešto drugo. Kao da je vreme stalo. Možda taj kontekst ne deluje primamljivo, ali videćete da li će vam taj osećaj nedostajati kada se vratite u svoju stvarnost.

[nggallery id=14]

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *