Ivan Vukić – menadžer, sportista i pisac

 

Najslađe ispadnu oni uspesi koji se ne rade po receptima

Ivan Vukić je rođen u Nišu 1987. godine. Sa svojih 17 godina osniva učeničko preduzeće Colpo di fulmine i kao njegov generalni direktor dobija zlatnu medalju za uspehe kompanije. Godinu dana kasnije dobija zlatnu plaketu za kreativnost i preduzetništvo. 

Upisao je FON i tokom studija je bio aktivan u Studentskom parlamentu, AIESEC-u, Nastavno-naučnom veću. Novembra 2009. pokreće studentski časopis InterFON, gde naredne dve godine obavlja funkciju glavnog urednika. Godine 2010. postaje stipendista Coca-Cola-e, a dve godine kasnije postaje međunarodno priznati menadžer projekta i biva uvršten u IPMA bazu projektnih menadžera. Novembra 2012. diplomira na Fakultetu organizacionih nauka sa prosečnom ocenom 9,30. Studije nastavlja na prestižnom pariskom univerzitetu – Sorboni.

Autor je mnogobrojnih radova (objavljenih i neobjavljenih). Mnogi su iz oblasti upravljanja i organizacije, ali je ne mali broj i onih iz oblasti zdrave ishrane, psihologije, komunikacije, kao i literarnih. Maja 2008. godine objavljuje knjigu “Temelji zdrave ishrane” a maja 2013. objavljuje zbirku pesama “Vreme života”.

Svojevremeno je trenirao sportski ples, gde je osvajao više zlatnih i srebrnih medalja.

Šta je to čega se prvo setite kada pomislite na period odrastanja koji ste proveli u Nišu?

Setim se filma “Lajanje na zvezde”. Ceo period moje srednje škole je bio sličan tom filmu. Bili smo složno odeljenje i stalno smo pravili neke zavrzlame. Profesori su nas ipak voleli zbog naše složnosti i neiskvarenosti i mi smo imali jako dobar odnos sa njima. A naš razredni, profesor Golub, prema nama se odnosio kao otac – bili smo prava 35-točlana porodica.

Kada ste shvatili da želite da se bavite menadžmentom?

U drugoj godini srednje škole. Tada smo u okviru jednog programa koji se zove “Junior Achievement” osnovali učeničku kompaniju. Ova kompanija je bila akcionarsko društvo, a u njoj su sve poslove (od čistača do direktora) obavljali učenici. Prvih nekoliko meseci bio sam na funkciji direktora marketinga, a potom sam imenovan za generalnog direktora. Imali smo zaista velike poslovne uspehe. To je razlog zbog kojeg smo proglašeni za najbolju kompaniju učenika u zemlji, a sledeće godine smo stavljeni van konkurencije jer smo bili daleko bolji od ostalih. U tom periodu sam shvatio da želim da se bavim organizacijom i upravljanjem.

Niš je univerzitetski grad. Kako i zašto ste izabrali FON?

U Nišu ne postoji fakultet sličan FON-u. Ali i da je postojao, verovatno bih otišao da iskusim život u milionskom gradu. Inače, fakultet sam birao po nastavnom programu, tj. po onome što ću učiti na njemu. Zanimljivo je kako su mnogi bili šokirani mojom odlukom da ga upišem. Naime, FON u tom periodu nije bio toliko popularan, pogotovo na jugu Srbije gde tada gotovo niko nije čuo za njega. Kada sam rekao da ću otići na neki fakultet za čije ime nisu ni čuli, neki meni dragi ljudi su bili zabrinuti. Njihov savet je bio: „Upiši ti ekonomiju u Beogradu – ipak si ti bio đak generacije“. Danas ovo pričam kao anegdotu.

Čemu Vas je FON naučio?

Možda je pravo pitanje: Čemu sam se ja naučio na FON-u. Vidite, duboko verujem da nas drugi mogu učiti, ali da jedino mi sami možemo naučiti. Drugim rečima, onaj koji ne želi ili ne ume da uči, neće ni sa Harvarda izaći mnogo pametniji. Mislim da je FON odličan fakultet zato što ima sjajan program, ali i zato što ostavlja mogućnost studentima, i štaviše podstiče ih, da budu aktivni van nastave. I tu se uči ono što u knjigama ne piše. Tokom svog studiranja bio sam član mnogih organizacija, “muvao” sam se svugde i upoznavao različite ljude. Ovom prilikom želim da se zahvalim svima onima koji su se iskreno trudili da mi prenesu svoje znanje i iskustvo. Biće prilike da pomenem ime svakog od njih, jer smatram da su to zaslužili.

Inače, na FON-u sam naučio ono zbog čega sam ga i upisao. Naučio sam da razumem organizaciju (recimo preduzeće), da je projektujem i da njom upravljam. Takođe sam naučio kako da se odnosim prema ljudima (kolegama, podređenima, nadređenima) i da sa njima komuniciram. Ono što bih posebno želeo da istaknem jeste da sam na FON-u usvojio ispravan sistem vrednosti, koji tako nedostaje ovoj zemlji. Na to sam posebno ponosan.

Ali ono što još više želim da istaknem, pa ponavljam, jeste: Sve ovo nisam naučio samo iz knjiga! Knjige su dobre i mnogo je pametnih stvari u njima, ali bez imalo prakse mi iz njih nećemo mnogo toga istinski shvatiti. A učenje je upravo to – istinsko razumevanje, a ne bubanje podela.

Kako sa ove distance gledate na InterFON?

InterFON zauzima posebno mesto u mom razvoju kao menadžera, ali i u mom srcu. Veliki je izazov stvarati nešto što ranije nije postojalo. Sećam se opklada pojedinih asistenata koliko će brojeva izbaciti časopis pre nego što se ugasi. Oni najoptimističniji dali su nam pet brojeva.  Meni je prvenstveno bio cilj da InterFON bude kvalitetan časopis i da postoji i nakon što ja odem. Časopis se razvijao paralelno sa mnom, tj. kako sam sticao nova znanja na nastavi, tako sam ih primenjivao i učvršćivao časopis. I evo nas danas – ponosan sam.

Vidite li i dalje svoje ideje u njegovom radu?

Neke da, neke ne. To je i prirodno, jer se situacija stalno menja. Ipak, osnovna ideja je ostala ista.

Napisali ste knjigu o zdravoj ishrani. Šta vas je navelo na to?

Nedovoljna sistematičnost i “zatucanost” različitih pravaca u ishrani su me naveli da ih sve uporedim i objedinim u jedinstven sistem. Kada sam pisao knjigu, želeo sam da svako ko je pročita bude u stanju da shvati šta je to zdrava ishrana i da nauči da razmišlja, a ne da se slepo pridržava saveta koji su ili suviše opšti pa nisu primenljivi ili suviše konkretni pa nisu adekvatni za neku drugu priliku. U svakom slučaju, ne postoji idealna ishrana. Svi mi pravimo kompromise i prinuđeni smo na to. Ali ne smemo tim kompromisima da ugrozimo svoje zdravlje.

Kako ste povezali upravljanje organizacijom, psihologiju, zdravu ishranu i pisanje?

Sve je to upravljanje i organizacija. Što se pisanja tiče, upravlja se rečima i one se organizuju u jednu skladnu celinu, kako bi ostvarile neki cilj. Što se zdrave ishrane tiče, upravlja se onim što unosimo u svoj organizam, kako bismo opet ostvarili neki cilj – a to je zdravlje. Što se psihologije tiče, upravlja se mislima, emocijama i ponašanjem. A što se menadžmenta tiče, to je makar očigledno.

Šta Vas je navelo da napišete zbirku pesama?

Kada sam imao osam godina, pisao sam stihove. Imao sam sveščicu u koju sam sve to zapisivao. Ta sveščica se povlačila po budžacima sve dok je prošle godine moji roditelji nisu pronašli i poslali mi je u Beograd. Čitao sam one naivne stihove koje sam pisao kao dečak i smejući se pomislio da bih sada mogao da probam da napišem pravu pesmu. I napisao sam je. Jednu, pa drugu – pa se nakupilo. Iza svake pesme koju sam napisao, stoji priča kako sam došao na ideju za tu pesmu, odnosno odakle mi inspiracija. Ali to ćemo nekom drugom prilikom.

Ko je Vaš uzor u pisanju, a ko u poslovnom svetu i zašto?

U pisanju su to Mika Antić i Ivo Andrić. A u poslovnom svetu su to Larry Page i Sergey Brin, osnivači Googla. Zato što su genijalci. Sva četvorica.

Bavite se plesom. Da li se pored plesa bavite još nekim sportom?

Ples mi je jedan od hobija. Pored toga – trčim. Ove godine sam istrčao polumaraton. Takođe redovno vežbam u teretani. A što se ostalih sportova tiče, kada sam bio u osnovnoj školi, trenirao sam vaterpolo. Mislim da sport treba da igra važnu ulogu u životu svakog čoveka. Ali ne gledanje utakmica uz čips i pivo – to nije sport, to je zabava.

Kakav je osećaj biti student čuvene Sorbone?

Hm, to ću znati tek za nekoliko meseci. Ono što sada mogu da vam kažem jeste: Trenutak kada  čitate da ste primljeni, jedan je od onih trenutaka vrednih milion dolara.

Postoji li recept za uspeh?

Naravno da postoji. Ali najslađe ispadnu oni uspesi koji se ne rade po receptima.

Da li pored svih svojih obaveza nalazite vremena i za svoje prijatelje, porodicu i ljubavni život?

Pročitajte pesmu “Sitnice”.

U životu idemo već utvrđenim putem ili ga sami kreiramo?

Što se toga tiče, mislim da stvari nisu baš tako crno-bele, već je istina negde na sredini. Mi možemo da utičemo na svoj život, ali definitvno nismo svemogući. Mislim da život treba živeti po principu: “Do your best, and let God do the rest”.

Ima li stvari koje biste promenili kod sebe?

O, da. Ceo svoj život radim na tome, a još uvek imam utisak da sam tek na početku. Prvo što mi je trenutno palo na pamet, valjda zato što je izvan moje moći, jeste da bih voleo da sam po konstituciji mišićaviji, a ne mršavko. Mada nije strašno ni ovako, ali eto, voleo bih da imam neko kilo više (koliko god to neverovatno zvučalo).

Čemu se još uvek nadate?

S obzirom da imam tek 25 godina, nadam se mnogim stvarima. Na primer, nadam se da ću doktorirati na MIT-u.

Svakog jutra pomislite na…

Svoj životni moto: What you share with this world is what it keeps of you.

 

Sitnice

Život čine male stvari.

Velike i ne postoje.

U malom se kriju čari,

velike se brzo broje.

Život čine male stvari:

Porodica,

i drugari;

Kafe,

Ane

i kafane;

Poznati nam trotoari.

Život čine male stvari:

Baš detalji

i sitnice.

Velike su lažno važne,

samo su života skice.

Zato pazi kada malim

stvarima te život takne.

Pazi dobro

da ti s’ njima

ne prolèti,

ne pròmakne.

                                                 Ivan Vukić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *