Održana promocija knjige „Peščana hronika“ Pavla Zelića

U punoj Sali kluba “Magistrala” u Domu kulture Studentski grad, u okviru ciklusa „Savremena srpska proza“, održana je promocija romana „Peščana hronika“ mladog autora Pavla Zelića. O njegovom prvencu ovaj put su govorili pisac Vladimir Kecmanović i urednik romana Dejan Mihailović, dok je razgovor i promociju vodila urednica književnog programa DKSG Tamara Mitrović. Ona je sa gostima književne večeri govorila, između ostalog, i o odnosu glavnih junaka, oca i sina, i naglasila da je autor verno dočarao atmosferu radnih akcija na izgradnji Novog Beograda. Značaj mesta odigravanja ove promocije je utoliko bio veći jer se održao na mestu koju su podizali omladinci na radnim akcijama, što je glavna tema romana.

Na završetku zanimljive večeri, postavili smo Pavlu par pitanja.

Odakle potiče inspiracija za ovaj roman?

Inspiracija za roman je došla od priča moje bake, koja je učestvovala na prvim radnim akcijama na pruzi Šamac-Sarajevo čak pre izgradnje Novog Beograda. Ona mi je pričala te divne priče o njihovim iskustvima, entuzijazmu, poletu tih mladih graditelja, klinaca koji su došli iz cele zemlje da učestvuju na radnim akcijama. Ja sam i pored toga želeo da imam jedan određeni, naravno, kritički ton, da sagledam sa svih aspekata tu pojavu i želeo sam da je predstavim jer, evo kako smo mogli da čujemo i večeras na promociji, ova tema u srpskoj književnosti maltene i nije obrađena. Želeo sam da odam počast tome što se dešavalo, da rekonstruišem epohu i predstavim ideju i nameru prilikom tih radnih akcija u kojima su učestvovali stotine hiljada omladinaca iz cele Jugoslavije. Glavna tema je istorija Novog Beograda koja je naravno metafora ne samo za Novi Beograd, nego i uopšteno za jedan opšti princip koji postoji da mi stalno prelazimo preko istorije koja je mučna, onda opet zidamo dalje kao da ništa nije ni bilo, a ti duhovi prošlosti se vraćaju da nas opsedaju.

Kako je bilo intervjuisati i raditi sa pojedincima koji su učestvovali na radnim akcijama i koji su vam zapravo pričali te priče ?

Da, to je bilo jedno neverovatno iskustvo, počevši od priča moje bake ,a onda sam prešao na te neke zaista bitne aktere ovih radnih akcija. Slobodan Bosiljčić, koji je nedavno preminuo, bio je komandant radnih akcija ‘48 godine, te je mogao da mi kaže puno detalja vezanih za samu organizaciju, puno anegdota koje su bile vezane za svakodnevni život i funkcionisanje u okviru tih radnih akcija. Bilo je izuzetno korisno čuti sve to od živog čoveka i nadograditi postojeće materijale koje sam imao iz istorijskih radnji, koji su bili suvoparni. Ti detalji su činili priču stvarnom i utemeljenom na način na koji nikad nije mogla biti samo zato što sam se bazirao na onome što sam pročitao. Ti moji sagovornici nisu bili vezani samo za istorijsku rekonstrukciju, već i za karakterizaciju glavnog junaka su mi mnogo pomogli da to ne bude neka priča koja podseća na nešto što ste već čitali ili gledali. Trudio sam se da element uticaja onoga što sam ja pročitao i pogledao bude minimiziran, znači da se baziramo samo na faktografiji i iskustvima ljudi.

Poredeći  život tih godina i sadašnji život, kada se bolje živelo?

Naravno, to su bila jako teška vremena koje ja opisujem, konkretno ‘48 godina je bila godina kada se zemlja oporavljala od razarajućeg Svetskog rata, a i građanskog rata. Ta ideja vezana za radne akcije je jako važna, jer je postojala da se ponovo ujedini jedna država u kojoj su ratovali jedna strana protiv druge, a vi sad treba da od njih ponovo skrpite ponovo državu zvana Jugolavija. Tad su one odlično poslužile, za te omladince, decu, koji dolaze na radnu akciju i uživaju u tome, provode se, rade, uče, obilaze muzeje, pozorišta. To je bilo obaveza za sve njih, ne samo da kopaju i zidaju, nego i da nešto nauče. Zato mislim da su moji junaci na neki način bolje živeli nego u stvarnom životu, jednoj velikoj nemaštini u slučajevima kad nije bilo dovoljno hrane, ali su ipak nekako uspevali i da zahvaljujući tim radnim iskustvima dožive nešto više, jedan život koji ima određenu dozu nevinosti koja danas nama nedostaje. Druga epoha koju opisujem jeste period krajem devedesetih godina, neposredno pre i za vreme bombardovanja, koji je takođe još jedan strašan period u našoj istoriji. Na neki način počinjemo sa izradnjom Novog Beograda ’48 godine, a onda dolazimo do ‘98 kada su konkretno hotel Jugoslaviju, CK i još neke od simbola Novog Beograda počeli da ruše, tako da je to metaforično zidanje i rušenje ovog dela grada u tih 50 godina. Tako da mi danas živimo znatno bolje nego moji junaci u bilo kojim periodima koje ja opisujem.

Pošto  su glavni akteri delom otac i sin, da li ste odnos sa vašim ocem projektovali u odnos ova dva lika?

Pa sigurno na jednom nesvesnom nivou. Zanimljivo je to, jer vi kada pišete ne razmišljate aktivno o tome, dakle to je samo jedan kreativan proces koji izvlači neke detalje iz jednog nesvesnog dela vaše ličnosti i dok pišete već rukovodite pravilima priče. Ja uvek imam priču kao dominantan motiv i nešto što mene vodi kroz bilo koju kratku priču ili roman. Uvek imam taj elemenat kao najbitniji, da li to služi priči koju ja želim da ispričam i onda se svi ostali elementi uklapaju. U ovom slučaju je, zahvaljujući tome što je u pitanju roman, dat prostor što se tiče kategorizacije likova i konačno sam mogao da se posvetim junaku. Čitajući naknadno tekst koji sam napisao, recimo jedno celo poglavlje, imao sam neke detalje da taj otac progovara jezikom mog oca i tako koristi neke izraze, neke pošalice, uzrečice, koje koristi moj otac ili koje ja koristim, a o tome nisam razmišljao dok sam pisao jednog lika koja je čista fikcija i kojeg nisam bazirao ni na kome. Međutim,  taj odnos konkretno koji postoji i ti neki detalji su zaista potekli iz nekog mog iskustva, ne samo iz odnosa sa mojim ocem, nego i odnosa nekih drugih ljudi koje ja poznajem. Ja želim da stvaram potpuno nove likove a onda vam nekako ipak pobegne ma koliko se trudili da se to ne desi.

Da li više za sebe kažete da ste pisac stripova ili romana?

Ja kažem da sam pisac priča. Najviše, pošto kad bih skupio sve priče na gomilu to bi bilo otprilike tri knjige, a roman je jedan i strip je za sada jedan, ali sve je to pisanje. U ovom slučaju kažem – sve je to pisanje, da li je u formi romana, priča ili stripa, možda i filma, na kraju krajeva je nebitno. Bitno je da vi želite da ispričate priču i to je po mom mišljenju najvrednije za pisca. On treba da bude pripovedač, da ima neku priču koju treba da ispriča. Ja uvek kažem da je priča dominatna bilo da je u filmskom, stripskom ili pisanom obliku. Ako priča ne valja, ne mogu je izvući ni najbolji likovi na svetu. Priča je ta koja mora da nosi, koja mora da vozi čitaoca. Zato sam se ja u romanu, i pored tih likova i vernih i uverljivih istraživanja, uvek vraćao tom zapletu, koji je morao da bude sa puno preokreta. Ja se mučim celo veče da ne otkrijem šta se dešava u romanu jer na svakih 20, 30 strana imate veliki preokret i desi se nešto potpuno neočekivano i onda je stvarno grehota da čitaocu pokvarite taj ugođaj svih tih preokreta i onda o čemu da pričamo. Možemo da pričamo o prvih pet strana, sve ostalo je spoiler. To je za mene najbolja književnost koja stalno drži čitaoca na ivici i to je po mom mišljenju ono što je velika vrednost mog romana. Srećom, nije toliko obiman roman. Moji uzori King, Simons imaju 800 ili 1000 strana, ovo se ipak može pročitati u neko dogledno vreme, tako da nećete mnogo žrtvovati ako se posvetite mom romanu, ali definitnivno nije nešto što se lako može ispustiti iz ruku .

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *