Žena koja zaslužuje da bude voljena

Muškarac i žena, bilo da su stvoreni za 7 dana ili prema Darvinovom principu, dve su jedinke iste vrste kojima je dodeljena zajednička uloga, da postoje u istom vremenu i prostoru, da grade suživot i produžavaju vrstu. Sve naknadne podele, klasiranja, potčinjavanja, rangiranja na osnovu staleža, pola, rase, puke anatomije, kreacija su i izmišljotina čoveka i njegove težnje da primeni životinjsko načelo o pravu jačega. Žena, prvobitno klasno jednaka, rođena na istom svetu, koja diše isti vazduh, ima iste potrebe i sposobnosti kao muškarac, biva jednostavno rečeno, diskriminisana. Ona je u patrijarhalnoj porodici majka, domaćica, često lišena prava da misli i odlučuje, da bira i odbija. Istorija fizičkog, seksualnog, psihičkog izrabljivanja i zlostavljanja proteže se paralelno sa razvojem civilizacije. U savremenom dobu, ona je jedinka koja teži bar prividnoj ravnopravnosti, da se čuje njen glas, da može da oseti i spozna svoju slobodu kao žene i kao čoveka.

Postavlja se pitanje: Kada je i kako počela ta nejednakost? Kako je došlo do toga da se uopšte pomisli da je Žena neko ko treba da se izbori za svoje mesto, jer ga kao takva ne zaslužuje? Šta se promenilo od matrijarhata, kada su one bile glave porodice jer produžavaju vrstu, donose novi život? Jesu li one zaista toliko drugačije? Da li zaslužuju išta od onoga što njihov rod vekovima prati? Ova i mnoga druga pitanja zanimaju nas kao mlade, i možda za ovakvu temu, nezrele pripadnice prisilno slabijeg pola.

sve-rijadU različitim društvima, različit je i njen status. Zemlje Zapada su po tom pitanju dosta napredovale i tamo su žene maksimalno izjednačene i zaštićene, pravno i materijalno, dok, na primer, u Saudijskoj Arabiji tek dobijaju pravo glasa. Lista zločina nad njom, kao nad ljudskim bićem, duga je. Treba ih pripisati čoveku, kao jedinki, koja umesto da se vodi svešću, jednake unižava kad god može da ispolji svoje životinjsko. A šta je drugo sakaćenje, genitalno unakažavanje, kamenovanje, no životinjski nagon zavijen u norme i religijski privid? Da shvata da je pogrešno i nedopustivo, čovek to drugom čoveku ne bi radio. Neki od primera su: Avganistan, Pakistan, Somalija, Kongo, koji imaju najveću stopu ubistava iz časti, preveliki procenat žena je nepismeno, preživljavaju genitalno sakaćenje, nasilje u porodici, kamenovanje u slučaju prevare, hiljade njih je silovano svakog dana, a ne može se potpisati nijedan pravni dokument bez dozvole muža. U Pakistanu postoji običaj da muž u slučaju neposlušnosti, prevare, odbijanja, lošeg ponašanja žene, može i sme da je polije kiselinom, da je unakazi. Jednostavna i radikalna kazna. Pravda je spora, vlasti ne reaguju jer je zasnovana na istim principima kao i porodica, muškarac je glava, vlast je u pravim rukama.

Tačno je da su to marginalizovani slučajevi, delovi sveta u kojima je nepismenost najrasprostranjenija, da je na snazi šerijatski zakon, ali ljudi bi trebalo da su ljudi. Zdrav razum iznad pravila bilo koje vrste. Zemlje Trećeg sveta se bore za mnoge činioce napetka do kojih je ostatak sveta odavno došao. Položaj žene se retko i teško pravno razmatra.

Usled represije, nastaje feminizam. Razvijao se u dvadesetom veku a sada ima više oblika, grana, vrsta, ciljeva. Nastao je na temeljima dva cilja: pravo glasa i pravo na istu visinu zarade, pa i da se obrazuju, nasleđuju imovinu… Među prvima, istakla se Olimpia de Guž koja, uočivši nepravdu koju je Napoleon naneo ženskom rodu ne uključivši ga u delo i pravni akt ,,Deklaracija o pravima  građana’’, piše delo ,,Deklaracija o pravima žene i građanke’’. I naravno, biva kažnjena smrću. Danas, ovaj pokret ide do ekstremnih granica i delom se zalaže i protiv braka i materinstva kao institucija koje ženi nameću uloge, oduzimaju slobodu, potčinjavaju je, drže je vezanu za mušku glavu porodice. Fundamentalizam, sa druge strane, za cilj ima vraćanje žene na njeno tradicionalno mesto, u jezgro društva i patrijarhalnog sistema, u kuću, sa porodicom. Jednostavnije, polemika se vodi oko onog starog: mesto joj je kod šporeta; majka treba da brine o deci, i onog surovog: Žensko je, šta ona zna? Ako se zanemari pol i u obzir uzme samo ljudsko, ima li to smisla? Jednakost ili bar njen prihvatljiv stepen, cilj je feminističkih pokreta. Ne prevlast nad muškim glavama, ne osveta. Svrha feminizma leži u ostvarivanju mogućnosti da žena sama shvati i odredi gde joj je mesto, što se kosi sa patrijarhalnim kalupom. Mogućnost izbora je cilj.

Termin feminizam nikako ne treba mešati sa ženskim šovinizmom. Feministkinje ne mrze muškarce. One pre svega vole sebe i svoja prava. Ona se svode na pravo na ravnopravnost. Ne treba ih smatrati mrziteljkama (neologizmi ženskog roda priliče priči o bovoarisartrfeminizmu). Neke od najvećih teoretičarki bile su udate i to za velike umove. Dobar primer za to je Simon de Bovoar, čiji je životni saputnik bio Žan-Pol Sartr. One mogu da budu i elegantne, prefinjene a ne samo zapuštene i muškobanjaste. Ne teže da liče na muškarce, protiv čije samosvesti se toliko zalažu, već da ubiju i otklone seksističke stereotipe koji se isključivo pripisuju ženama. Naučnice, teoretičarke, političarke, doktorke koje brane svoj ženski stav i pritom nose dva prezimena, dokaz su da vole muškarce, vole sebe, svoja prava, vole da budu voljene i poštovane, ali samo ako to ide jedno sa drugim.

Reč diskriminacija opisuje ono sa čim žene žive, na ovaj ili onaj način, nekad i sad. A šta ona znači? Označava izopštavanje jedinke iz određenih sfera života, zanemarivanje na rasnoj, polnoj, verskoj osnovi. Od pola se ne može pobeći. Od sebe i ne treba bežati samo zato što je nečija svest suviše sužena površnostima i latentnom krizom ličnosti. Možda je to razlog? Poznato je da je to problem, na primer, u određenim zemljama. Ženama u Saudijskoj Arabiji nikada nije bilo dozvoljeno da voze, osim ako ne idu u pustinju ili se kreću u privatnom posedu. To će umesto njih raditi vozač ili muški član porodice da one ne bi nepotrebno napuštale kuću, ostvarile kontakt sa muškarcima sa kojima nisu u srodstvu, da ne bi došle u situaciju da otkriju lice. Razlog se krije u skoro patološkoj nesigurnosti i posesivnosti u kojoj je žena objekat koji se sebično čuva i ne izlaže svetskom suncu ni pogledima.

Krivica je ljudska, problem je globalan. U savremenom društvu, njen položaj je na zavidnijem nivou nego nekada, ali i dalje ima stvari koje valja doraditi. Nije sve ni u povlačenju stolice ni u otvaranju vrata. Šaka jednakosti za kojom se već dugo hrli, smirila bi izmorenu žensku svest. Površno je smatrati da je ,,lepši i nežniji’’ pol nesposoban za mnoge poslove kojima su samo oni snažniji skloni. Dajte joj priliku. Ipak, nosila vas je ispod srca 9 meseci, dala vam život. Samo treba da bude shvaćena i prihvaćena kao takva: posebna, drugačija, spretna i neophodna.

 

2 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *