Video igre – druga strana medalje

Video igre: zarazne su, čine decu debelom i polako nas pretvaraju u istrenirane ubice. Ili nam barem tako vrlo često kažu. Ipak, postavlja se pitanje da li video igre imaju neki pozitivan uticaj?

Utiču na poboljšanje motornih funkcija

Svako ko je nekada došao u kontakt sa decom predškolskog uzrasta, mogao je da zaključi da su ona poprilično dobra u postavljanju tone pitanja, kao i u hvatanju prehlade. Što se tiče hvatanja lopti – ne baš.

S druge strane, u julu prošle godine, zdravstveni istraživači na Australijskom Univerzitetu „Deakin“ izvršili su studiju i pokazali da deca koja igraju interaktivne igre, mahom one dostupne preko Wii konzole, imaju razvijenije motorne funkcije.

Rezultati studije su pokazali da su motorne funkcije potrebne za kontrolu predmeta (kao pri šutiranju, hvatanju i bacanju lopte) bile poprilično bolje kod dece koja su nekada imala dodir sa interaktivnim igrama.

Dr. Liza Barnet, glavni istraživač na ovom projektu je izjavila: „Ova studija nije dizajnirana da proveri mogućnost pozitivnog uticaja interaktivnih igara na motorne funkcije kod dece, ali su rezultati svakako zanimljivi i ukazuju na potrebu za daljim studijama kako bi se otkrila moguća veza”.

Daglas Džentil, psiholog na „Iowa State“ Univerzitetu, i Dr. Džejms Roser, šef odseka za minimalno-invazivnu hirurgiju u Bostonu, su 2007. godine objavili studiju gde su upoređivali hirurge (koji se bave laparoskopijom) koji igraju video igre sa onima koji ne igraju.

Pri laparoskopijskim procedurama, hirurzi moraju praviti izuzetno male rezove, za šta koriste male video kamere i sitan hirurški alat. Čak i kada je u obzir uzeta razlika u godinama, godine medicinske obuke i broj prethodno izvršenih laparoskopijskih operacija, studija je i dalje bila u korist hirurga koji su igrali video igre, pokazujući da su ti hirurzi 27% brži i da su pravili čak 37% manje grešaka od kolega koji nisu igrali video igre.

„Kao najbolji pokazatelj njihovih hirurških sposobnosti se pokazalo vreme koje su proveli igrajući igre u prošlosti i vreme koje provode danas (igrajući igre).” izjavio je Džentil. „To je bio bolji pokazatelj njihovih hirurških sposobnosti nego godine provedene na obuci ili broj izvršenih operacija”.

„Dolazimo do situacije da ćete u budućnosti svog hirurga prvo pitati – Koliko operacija (ovog tipa) ste već izvršili? – a zatim i – „Da li ste gejmer?“
IIqI2r7bkrpQGuAZ3synx28XWEf_81HLNfHQ7ydibEc

Mogu da poboljšalju vid

Sledeći put kada neko pokuša da iščupa kabl kompjutera kako bi zaštitio vaše oči od sporog kuvanja u paklu zračenja monitora, podsetite ih da je dokazano da video igre mogu da poboljšaju vid.

Studija izvedena u Njujorku (Univerzitet Ročester) 2007. godine, otkrila je da samo 30 sati „treninga“ na first person shooter-ima može da ima značajan uticaj na spatijalnu rezoluciju oka – sposobnost da se mali i gusto zbijeni predmeti vide savršeno jasno.

Još jedna studija iz 2009. na Univerzitetu Ročester pokazala je da ljudi koji igraju akcione video igre mogu postati i do 58% bolji u jasnom razaznavanju razlike u kontrastu.

Dafne Bevlijer, profesor neuro-kognitivnih nauka na Univerzitetu Ročester, objasnio je da je sposobnost razlikovanja različitih nijansi sive, ili senzitiveta u kontrastu, primarni limitirajući faktor pri određivanju koliko neka osoba dobro vidi.

Igranje video igara može uticati i na poboljšanje vida kod odraslih sa ambilopijom, iliti lenjim okom. Učesnici studije iz 2011. godine su iskusili značajna poboljšanja pri percipiranju 3D dubine kao i poboljšanja u oštrini njihovog vida nakon 40 sati igranja, pritom noseći povez preko „dobrog oka“.

Ambilopija se može lečiti kod dece upravo korišćenjem poveza preko zdravog oka, kako bi se mozak primorao da koristi i ojača slabije oko, ali naučnici planiraju da sprovedu pomenutu studiju i na deci, jer danas, iz nepoznatog razloga, deca smatraju da su povezi čudni, a ne naj kul stvar ikada.
4RsVxOkP80lLjFDmxc3eiKBju76ZcdaGixnIBwOKW0s

Pomažu pri donošenju brzih odluka

Krajem 2010. godine, nakon otkrića da video igre utiču na sposobnost razaznavanja više nijansi sive boje nego u određenoj knjizi koju nećemo pominjati, naučnici sa Univerziteta Ročester su takođe otkrili da igranje akcionih video igara trenira ljude da donese ispravne odluke brže.

Otkriveno je da gejmeri „razvijaju povećan senzibilitet na okolinu, te ovaj benefit ne utiče samo pri igranju igrica, već utiče na razne osobine koje pomažu pri svakodnevnim aktivnostima, kao što su multitasking, vožnja, uočavanje osoba/prijatelja u masi, navigacija“.

Ljudi donose odluke na osnovu verovatnoća koje se u glavi stalno izračunavaju i preračunavaju. Sam proces se naziva probalistička dedukcija – mozak formira male delove audio-vizuelnih informacija sve dok ne dobije dovoljno podataka da donese odluku koju ta osoba u tom trenutku smatra ispravnom.

Istraživanje je pokazalo da mozak kod ljudi koji igraju video igre znatno brže skuplja ove informacije te zbog toga lako akumulira potrebne količine informacija za donošenje ispravne odluke nego kod ljudi koji ne igraju video igre.
zDLsVDRMUFuuKDxuIDGHG_KgvAW_-CX9sp-VMZYxavg

„Borba protiv mentalnih oboljenja“

Aprila 2012. godine, naučnici sa Univerziteta Okland (Novi Zeland) su zaključili da je jedna kompjuterska igra, koja je direktno dizajnirana da izvuče tinejdžere iz depresije, „efektivna isto kao i direktno savetovanje sa psihijatrom“.

Studija, objavljena u Britanskom Medicinskom Žurnalu, je testirala 94 mlade osobe, kojima je dijagnostikovana depresija, u 3D fantasy igri SPARX.

SPARX je dizajnirana tako da pomaže mladim osobama da se kroz tehnike kognitvno bihejvioralne terapije suoče sa svojim problemima, i u mnogim slučajevima SPARX se pokazala kao veoma dobra alternativa koja je u velikoj meri redukovala simptome depresije, više nego konvencijonalni pristupi (Ipak, ukoliko ste avidan igrač, grafika ove igre može da prouzrokuje suprotan efekat i dovede vas u stanje depresije).

To nije sve. U studiji iz 2010. godine, tim sa Oksfordskog Univerziteta je došao do otkrića da igranje Tetrisa ubrzo nakon prisustvovanja nekom traumatičnom događaju može da spreči ponovno proživljavanje događaja izazvanim posttraumatskim stresom (Flashback-ovi).

Dr Emili Holms je izjavila da Tetris može da posluži kao „kognitivna vakcina za sprečavanje ponovnog proživljavanja stresnih događaja“.

Učesnici studije su gledali film sa traumatičnim scenama povreda i smrti, da bi 30 minuta kasnije bili podeljeni u tri grupe. Jedna grupa je igrala tetris, druga se podvrgla kvizu, dok treća nije radila ništa. Kasnije je odrađena još jedna, gotovo identična, studija u kojoj su učesnici imali četiri sata pauze pre nego što su podeljeni u tri grupe.

Prema nalazima, učesnici grupe (u obe studije) koji su igrali tetris doživeli su izuzetno mali broj traumatičnih podsećanja u poređenju sa učesnicima drugih grupa. Smatra se da igranje Tetrisa utiče na proces skladištenja memorije u mozgu, koji traje i do 6 sati, što utiče na mozak da teže formira i održi potpuna traumatična sećanja koja se kasnije vraćaju u vidu flashback-ova.

Sve u svemu, igrice ipak nisu toliki bauk kako ih mnogi predstavljaju, i pored svog socijalno/umetničkog aspekta, svakako donose i mogućnosti personalnog napretka, što sa kulturne, što sa strane logičkog razmišljanja.

Ako još uvek niste ubedili sebe i roditelje da je sasvim ok, pa čak se može reći i poželjno, pozabaviti se video igrama u ovim teškim ispitnim rokovima, smatramo da je krajnje vreme.

Ja ću biti u Azeroth-u, a vi?

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *