Intervju: Mila Petrović

Mila Petrović (Beograd  7.3.1992.) predstavnica je Srbije u umetničkom klizanju. Dugogodišnji je član KKK Mladost, gde sada prenosi znanje i najmladjim članicama kao pomoćni trener. Mila je trostruki učesnik juniorskih Svetskih prvenstava, a boje naše zastave branila je i na serijama Junior Grand Prix takmicenja. Višestruka je prvakinja naše zemlje u raznim kategorijama. Završila je Srednju školu pri ambasadi Rusije u Republici Srbiji, a trenutno je student treće godine FON-a,  smer Upravljanje kvalitetom. Komunikativna, otvorena za saradnju, ambiciozna, a pre svega veliki borac; voli da čita, piše i učestvuje u raznim projektima od društvenog značaja, a njene piruete se mogu gledati u Hali Pionir.

Kada si počela da se baviš klizanjem i koja je tvoja disciplina?

Na ovo pitanje imam već ustaljen odgovor – klizam „od kad znam za sebe“. I zaista jeste tako. Klizanje sam „nasledila“ od mame, koja je bila u sastavu juniorske reprezentacije SSSR, a sada je trener klizačkog kluba Mladost. Jako mala sam stala na led, mada nisam uvek bila zainteresovana. Jednostavno, mama me je posle vrtića vodila kod sebe na posao. Na početku sam provodila više vremena na klupici pored leda nego na samom ledu, čak sam imala i velikog plišanog medu sa obuvenim klizaljkama kojeg sam gurala, da mi bude zanimljivije. Sa nekih sedam, osam godina donela sam prilično neuobičajenu odluku za jedno dete i počela ozbiljnije da treniram. Taj isti meda je sada u mojoj sobi, naslonjen na zid gde su zakačene moje medalje. Takmičim se u pojedinačnoj konkurenciji, sada u kategoriji seniorki. Osim toga, dok je postojao tim u sinhronom klizanju, nastupala sam i u ovoj disciplini. Bila sam u sastavu tima kada smo prvi put u istoriji sporta predstavili Srbiju na Svetskom prvenstvu, na šta sam jako ponosna, jer je malo zemalja koje su uopšte ikada uspele da izvedu tim na ovo takmičenje.

Ljudi u Srbiji relativno malo znaju o klizanju. Kako se si ti pronašla u tom sportu?

Nažalost, umetničko klizanje je sport o kojem se zaista jako malo zna. Dosta ljudi se začudi kada čuje da uopšte postoje ljudi u Srbiji koji se time bave. Kada je u pitanju sport za koji su uslovi za treniranje izuzetno loši, mislim da se pronalaženje ne sastoji samo u početku, već u istrajnosti i ostajanju uprkos problemima. Činjenica je da je klizanje izuzetno atraktivan vid sporta. I mene su, kao i sve devojčice, privukle haljinice, šljokice, muzika, šminka, sport koji je za prave male princeze. Gledala sam reakcije klizačica na velikim takmičenjima kada vide ocene, i oduvek želela da i ja budem „kao one sa televizije“. U nekom trenutku sam shvatila da za to mora mnogo da se radi, da boli kad padneš, da nije lako ustajati u pola šest, i da zaista postoje neopisive upale mišića. Imala sam priliku da putujem na razna takmičenja i pripreme i ugledam se na sportiste iz inostranstva. Sport te natera da brzo odrasteš, nauči te da postavljaš ciljeve i prioritete. Zato mislim da se pronalaženje ne sastoji u izboru sporta, nego u odluci da se dušom i srcem posvetiš onome što izabereš.

Ko je najviše uticao na tvoju karijeru?

Pre svega, to je bez sumnje mama, koja je i mama, i trener, i prijatelj. Mogućnost da rešim probleme i na ledu i kod kuće, činjenica da je i ona isto tako trenirala kao i ja i da me u potpunosti razume. Činjenica da su svi uspesi zajednički. Jako sam srećna što sam uspela da nastavim ono što je mama započela i što sada zajedno radimo sa decom, a takođe je i divno znati da u porodici imam jednog vrhunskog sportistu i profesionalca od kojeg sam imala priliku da učim. I naravno, za uspehe je zaslužna cela moja porodica, koja je uvek imala razumevanja za sve što mora da trpi zbog sporta.

Osim mame i porodice, na moju karijeru je definitivno uticaja imala i drugarica koja u istoj disciplini predstavlja Sloveniju. Upoznale smo se kada smo obe prvi put učestvovale na Svetskom juniorskom prvenstvu gde smo obe bile kao „pale s marsa“. Ona je neko koga sam pratila u treniranju i koja me je uvek na neki spontan način motivisala da budem bolja. Dve godine kasnije, obe smo se ponovo izborile da učestvujemo na istom takmičenju, gde smo ujedno proslavile moj 18. rođendan i obe postigle sjajne rezultate. Bila je to naša prava mala Olimpijada, a meni je uvek mnogo značilo da je uz mene neko ko je meni ravan, a opet na koga se ugledam.

Da li mogu visoki ljudi da se bave klizanjem?

Zavisi koliko visoki. Šalu na stranu, klizanjem se uglavnom bave niži ljudi, jer imaju bolje fizičke predispozicije. Za više ljude je najbolja disciplina plesnih parova. Mada, zaista nema pravila. Ako je neko visok, a ima dobre predispozicije u vidu visokog odraza, velike brzine i dobre koordinacije – onda je visina samo plus koji mnogo znači vizuelno. Pravilo je da nema pravila.

Koliko često treniraju profesionalni klizači?

Profesionalni klizači treniraju i po šest sati dnevno. To su obično dva ili tri treninga na ledu, i jedan ili dva van leda. Naravno, u Srbiji nemamo dovoljno mogućnosti za ovako intenzivno treniranje. Ja treniram šest dana u nedelji, od toga se trudim da stižem na treninge dva puta dnevno bar četiri dana u nedelji. Ipak, uslovi su dosta loši – jutarnji treninzi počinju u 6:30 ujutru, na ledu trenira mnogo klizača zajedno, i odrasli i manji, i treninzi ne traju dovoljno dugo. Sama klizačka sezona traje od septembra do aprila, dok u inostranstvu traje deset, jedanaest meseci godišnje. Ovo je ogroman problem na čijem se rešenju radi već godinama, ali bez uspeha. Profesionalni klizači u drugim državama zaista posvećuju ceo svoj život tome, i to ne samo oni u vrhu, već i klizači koji su rangirani u najboljih dvadeset na jakim takmičenjima. To su porodične selidbe, preletanja preko okeana, pripreme, ogromna finansijska ulaganja, potpuno žrtvovanje škole i obrazovanja kao takvog, ekipe trenera, koreografa, psihologa, fizioterapeuta, kondicionih trenera. Nama ostaje da maksimalno iskoristimo ono što imamo, i da se bavimo profesionalno i stajemo rame uz rame sa njima, sa uslovima koji nažalost nisu baš sjajni.

U kom klubu treniraš? Šta tebi znači sportski kolektiv?

Klizačko koturaljkaški klub Mladost je prošle godine proslavio šezdeset godina postojanja. Pre svega, veliki uspeh kluba je baš to što se održao toliko godina, prošao kroz razne promene i teške periode, i još uvek je mesto gde deca razvijaju najbolje navike i rastu u zdravom, sportskom kolektivu. Za mene je ovaj klub sve – moje detinjstvo, moja sadašnjost, mesto gde sam naučila da se borim sa sobom i sa drugima, gde sam naučila da pravilno rasporedim svoje vreme, da podnesem poraz, da umem da ustanem kada padnem, i da krenem dalje. To su sva prijateljstva stečena pre deset godina koja još traju, to su naša zajednička putovanja, pripreme i takmičenja, zajedničke proslave uspeha. Recimo, devojke koje su nekada, sa pet godina, počele da treniraju klizanje u našem klubu i zajedno prošle mnogo toga, danas su kume jedna drugoj na venčanju. Svi se družimo i posle deset, petnaest godina od kako smo se upoznali. Naš klub je učinio da sport postane prelep deo naših života, i zaista smatram da su te stvari danas i važnije od sportskih uspeha.

Tvoj najveći uspeh na ledu? A van njega?

Moj najveći uspeh na ledu je rezultat postignut na Svetskom juniorskom prvenstvu 2010. godine u Hagu. Te godine su se održale i Zimske Olimpijske Igre u Vankuveru, a ja sam na ovom prvenstvu pobedila najbolje juniorke zemalja koje su imale predstavnice na Olimpijadi. To je značilo – zašto da ne, za četiri godine, Olimpijada. Ovim rezultatom sam oborila svoj lični rekord u osvojenim poenima, a ujedno je bio i jedan od, ako ne i najboljih, plasmana srpske klizačice za dugi niz godina na ovakvom tipu takmičenja. Nikada neću zaboraviti osećaj koji sam imala kada sam videla rezultat ispod svog imena i slike. Kao mala, uvek sam želela da i ja jednog dana šaljem poljupce i grlim se sa trenerima kada čujem ocene, kao što to vidimo na televiziji. Mislila sam da se to sprema, glumi. Onda sam to i sama doživela, tu spontanu reakciju, neočekivano dobar rezultat. Sećam se i da su mi posle toga stizale poruke, kako od ljudi iz Beograda koji su pratili online, tako i iz okolnih država – Hrvatske, Slovenije, sa čestitkama. Definitivno ovo Svetsko prvenstvo predstavlja najlepših pet dana u mom životu.

Ne mogu, a da ne pomenem i drugi veliki uspeh na ledu, koji je možda i važniji od bilo kakvog rezultata. Sa mamom treniram devojčice u školi klizanja KKK Mladost. Obično ja počinjem rad sa devojčicama od četiri godine koje po prvi put staju na led. Na početku je teško, zove se mama, led je strašan dok se prvi put ne padne, a pusti se i po neka suza. Međutim, one ostaju. Shvate da je led samo hladan, ali da ipak nije toliko strašan. I moj veliki uspeh je što te devojčice kod kuće pričaju kako jedva čekaju sledeći trening. Što u vrtiću crtaju mene kako se takmičim, a na pitanje šta će biti kada porastu odgovaraju “Pa isto vaspitačica za klizanje.” Onda za prvi pismeni zadatak iz srpskog jezika na temu “Osoba na koju se ugledam”, pišu o meni. I tu dobiju prvu peticu i donesu rad da mi pročitaju. Ništa mi nije draže nego kada roditelji dece koju treniram kažu kako im je drago što za njihovo dete u meni vide zdrav uzor.

Moj najveći uspeh van leda je, zapravo, ipak delom vezan za led. Mislim da veoma uspešno održavam balans između sporta i fakulteta, a to je jako bitno. Ne treba, a pre svega ja i ne želim, da zapostavim jedno zbog drugog, a postizati oba je izuzetno teško na nivou na kojem ja želim da bude. Ići u halu dva puta dnevno, studirati i baviti se i drugim vannastavnim aktivnostima u isto vreme zahteva posvećenost, dobru organizaciju, disciplinu koju sama sebi postavljam. Imam svoje treninge, treniram decu u klubu, nisam do sada prenela nijedan ispit, član sam AIESEC-a, ove godine sam zadužena i za organizaciju BBICC-a na FON-u, a ne zaboravljam ni na društvo. I moj dan takođe traje 24h. Mislim da je jako važno znati da sebi postaviš onaj ili ovaj prioritet u određenom trenutku, i da će mi to kasnije mnogo značiti u životu.

Koja su najveća imena umetničkog klizanja  koje si upoznala?

Imala sam sreću da upoznam zaista velika imena umetničkog klizanja. Među njima kao najveća imena mogu da navedem Karolinu Kostner, petostruku evropsku prvakinju, olimpijskog šampiona Jevgenija Plušenka, sedmostruku evropsku i dvostruku svetsku prvakinju Irinu Slutskuju, a tu su i mnogi drugi klizači koji su osvajali medalje na svetskim i evropskim prvenstvima. Ovo su neka veoma zvučna imena, iskusni i poznati sportisti. Klizači koji sada nastupaju na svetskim i evropskim prvenstvima i koji su u samom vrhu su moja generacija i moje društvo sa juniorskih takmičenja i priprema. Nekako smo zajedno odrasli i rasuti smo po svetu, kada bih nabrajala sve, zaista bi mi trebalo puno prostora. Takođe, jako mi je važno što sam imala priliku i da radim sa trenerom dvostruke svetske prvakinje. I na kraju, tu su i neke starije generacije, klizači koji su svojevremeno trenirali sa mojom mamom, tako da imam sreće da poznajem zaista dosta velikih imena.

Koliko se dugo sprema jedna koreografija i kako se bira melodija uz koju ćeš igrati?

Melodija se bira za svakoga posebno, u zavisnosti od toga šta kome “leži”. Svi se razlikujemo, nekome više odgovara nežna i spora melodija, nekome temperamentna i brza. Takođe, zavisi i od toga da li se muzika bira za kratki (“Short program”) ili dugi, odnosno slobodni program (“Free program”). Muzika za dugi program bi trebalo da ima promene ritma, i brže i sporije delove, zbog raznovrsnosti ali i da bi klizač imao kada da se odmori. Program se smišlja sa koreografom i trenerom, za samu postavku je potrebno nekoliko treninga u par dana. Na početku se postavlja baza, zatim se dodaje više i više pokreta ruku i tela generalno. Za “uklizavanje” je, zatim, potrebno okvirno dve nedelje.

Da li si nekad pala na takmičenju? Šta se dešava tad?

Naravno da jesam. Normalno je pasti, dešava se i najboljima. Tada ne razmišljaš, prosto mahinalno ustaješ i nastavljaš dalje. Telo je mehanizam, mišići imaju svoje pamćenje. Ideš dalje, ne znajući ni šta si prilikom pada udario, ne shvatajući da li te nešto od toga boli ili ne.

Koji je najteži potez u umetničkom klizanju?

Opšte je mišljenje da su najteži elementi u umetničkom klizanju skokovi. Postoje jednostruki, dvostruki, trostruki i četvorostruki skokovi. Razlika je u broju okreta u vazduhu, za sada četvorostruke skokove skaču samo muškarci, i to ne sve. Pojavi se u ponekoj generaciji među  svima na svetu i neka ženska klizačica koja proba. Klizanje je poseban vid sporta upravo zbog toga što nema kraja, nikada nisi sve naučio i uvek može da se ide dalje. Petostruke skokove, jednostavno, niko još nije izveo, što ne znači da su nemogući.

Da li imaš neki hobi?

Ne znam šta mogu da nazovem hobijem, s obzirom na to da je sve što radim u neku ruku profesija, a opet sve radim sa uživanjem. Pored klizanja i dve vannastavne aktivnosti – AIESEC-a i BBICC-a, ne ostaje mi mnogo vremena da se zanimam klasičnim hobijima. Slobodno vreme najviše posvećujem prijateljima. Naravno da i ja volim da pogledam dobar film, seriju, da pročitam knjigu koja mi se dopadne. Opet, često za to nemam vremena, ali ne žalim se jer zaista sve što radim – radim sa ogromnim uživanjem, i ne mogu da izdvojim šta je od toga hobi a šta prava obaveza. “Choose a job you love, and you will never have to work a day in your life.”

Kakvi su tvoji planovi za budućnost?

Sledeći veliki cilj, što se tiče klizanja, je zimska Univerzijada koja se održava u decembru ove godine. Jako bih volela da imam priliku da učestvujem, jer posle Olimpijade to predstavlja prvo veliko takmičenje koje spaja sportiste svih disciplina iz celog sveta. Učešćem na Univerzijadi bih spojila sport, kao najlepši i glavni deo mog života, sa studiranjem i svime što nosi studentski život, a čemu sam takođe posvećena. FONovci su tradicionalno i dobri sportisti, pa se iskreno nadam da ću i ja uskoro moći sve da nas obradujem lepim vestima o učešću.

Šta bi poručila svojim kolegama sa FON-a?

Osvrnite se oko sebe i dobro iskoristite mogućnosti koje vam studiranje na FON-u pruža. Radite ono što vas čini srećnim. Okružite se ljudima koji će vas učiniti boljim osobama. I ne dozvolite da vam neko kaže da nešto ne možete – vredite, i možete, više nego što i sami pretpostavljate.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *