Branislav Nušić

– Dobro je, dobro je ovo Aleksandre, lep je ovaj tekst, ja Vam čak i čestitam na njemu, ali… Ali ipak vi to zadržite za sebe, jer zaista nisam rad da ovo predstavim našim čitaocima. Znate, nemaju oni vremena da analiziraju svaki tekst do tančina, da razdvajaju Vaše misli od Nušićevih, da provere verodostojnost svih ovih Nušićevih anegdota, kamoli smisao. Činjenice, sušte činjenice, to ovde fali. Zar ne osećate? Pa pobogu, vi ovde nemate ni datum njegovog rođenja.

– Ali zaboga, objavljujemo tekst na njegov rođendan, koliko puta se to mora napomenuti? Da ne potežemo priču da se godinama nije znalo kada je on tačno rođen, što dan, što godina. Pa ko ovde ne poš-…

– Eto vidite, opet vi izbegavate odgovor, je l’ Vi to imate neki problem sa vremenom?

– Gospodine Đokiću, nadam se da se šalite, pa Vi ste dobro upoznati sa mojim nepoštovanjem rokova… A i o ovome diskutujemo ne u minut do dvanaest, nego u dvanaest do pet, izjutra, jelte.

– Konačno neke cifre! Dobro, manimo se toga. Nego šta Vam je ovo za njegovo detinjstvo, te tri osobe koje iz jedne duše kreću u vrli novi svet, te jedan nasmejan, drugi zaplakan a treći namrgođen? Lepa je to metafora, ali zašto toliko teatralno?

– Ali tu je metaforu sam Nušić, Nušić – pisac romana, komedija, eseja, drama, upotrebio u autobiografiji, o čemu mi pričamo? Pa valjda je on sebe najbolje poznavao, te i opisao…

„A kad je prošlo šest punih decenija, – vele to je prosečan čovečji vek – sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:

– Izmorio sam mozak i izlomio dušu brinući ljudske brige!
– A jesi li ih bar zbrinuo, te olakšao čovečanstvu?
– Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
– A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
– Ne, jer od brige nisam mogao dići glavu.

Uze reč, zatim, onaj što je plakao:

– Iscedio sam ženice plačući, istočio sam dušu jadajući nad ljudskim bolovima!
– A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
– Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
– A jesi li bar poznao i video život taj?
– Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Uze reč i onaj treći što se smejao:

– Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu, prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.“

– Pa ako ćete tako Aleksandre, zašto uopšte i pišemo o njemu, zašto samo ne postavimo njegovu autobiografiju, zašto da Vi tu sada pravite neku kompilaciju njegovih sećanja i misli, kada imamo sve lepo sređeno, pečatirano, arhivirano?

– E vidite, to se i ja pitam, ali sada razmišljam, zar ne rekoste Vi da je vreme čitalaca od krucijalne važnosti?

– Dobro, dobro, okrenite moje tvrdnje protiv mene. Tačno je, njihovo vreme je važno, a ni mi ne smemo da ga traćimo ovako. Šta je sledeće, da vidimo… „Dva raba“ – eee to. Sa tim su ljudi već upoznati. Makar su gledali film. Ma ljudi vole Čkalju. Šta je ovo, samo jedna strofa?

– Pa ako su ljudi već upoznati, velim da je bolje da upotpunim sa kraljevim rečima, da će to dodatno objasniti ne samo tu, već i situaciju u državi, u narodu.

Srpska deco, što čitati znate,
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take:

Babe slave, preziru junake;

Stoga I vi ne muč’te se džabe:

Srpska deco, postanite babe.

„Prilikom pomilovanja, kada je Nušić morao da se zahvali kralju Milanu, kralj mu između ostalog reče: – I vi treba da znate da niste tako strogo osuđeni zato što bi takvu kaznu veličina uvrede zahtevala, već zato što vas je trebalo, odmah na početku vašeg rada, udariti po čelu. Zar vi tek juče izišli iz škole, tek prvi korak u život učinili, pa ne potegoste ni na pandura ni na ministra, već pravo na kralja! Zar ništa manje? Pa po kome ćete vi docnije u životu udarati, kad ste s kraljem počeli?

– Baš je bio posebna sorta taj Nušić; ’ajde što je izazivao halabuku u svoje doba, nego i sada, toliko generacija kasnije. Znate li šta se zbilo u ’apsi, ne piše Vam ovde?

– Pa znate kako gospodine Đokiću, kada piscu uskrate hartiju i papir, kada nema šta da pročita, sa nekim da porazgovara, a on se lati kafe i duvana. Možda razvije i neki hobi – u ovom slučaju pisac postade švalja.

– Ma šta kažete?

– Ma kad vam kažem. Ali ne bi Nuške bio Branislav da nije sebi obezbedio penkalo, a i malo hartije. Beše tu jedan Ilija Vlah, tada načelnik, prava režimska zverka. Razume se da je takav čovek, kada je video zbog čega je Nušić osuđen, morao iz sopstvene inicijative primeniti svu strogost zatvora. I tako, malo su se ćerali, onda dođe promena vlasti, dođe određeni Giga Geršić, kojeg Nušić proglasi za ujaka. Mislim, i bio mu je ujak, u neku baš široku ruku, boksersku, ali i ne baš, ako me razumete. I onda pismo, malo žaljenja na uslove, malo ideja za poboljšanje, malo pozdrava ujna Marini, i eto promene. Načelnik je svako pismo presretao, karta na koju je Nušić i igrao, i posle čitanja mu ne beše svejedno.

„Pa kada bih ja znao da ti ne bi pisao političke stvari i, onako, dopise i članke. Pa onda, znaš, kad bih ja znao da ne bi pisao ni pesme.Tu se njih dvojica zbližiše, popiše i kafu, sveže mlevenu, obeća načelnik i još dve cepanice za peć, i zamoli da se ujka Gigi pošalje malo drugačije pismo. – Piši mu onako familijarno. Kaži mu: dobro mi je ovde, o meni vode računa – i tako. Ta ti to već umeš, kad si zbog pisanja i ’apse dopao. Dabome, to mu iši, a za pisanje imaš već moju dozvolu pa ti nije potrebna nikakva protekcija.“

Ta reč, protekcija, krenu da zvoni Nušiću u ušima, te od reči Ilije Vlaha nastade prava pozorišna drama.

– Vlah kažete? Uh, a možda da to ipak izostavite… Da se to ipak nekako preskoči.

– Kako da se izostavi pominjanje Vlaha, ajde Ilije, to i nekako, ali naroda? Pa sam Nušić je bio Cincar, Vlah. To je činjenica. Vi rekoste da fale činjenice.

– Ju, naopako! I on Vlah… – tu se gospodin Đokić unervozi, te proveri da li ih neko prisluškuje kroz blago odškrinuta vrata. – Slušajte Aleksandre, – zalupi vrata – pa znate li ko su oni? Pa znate li Vi šta oni mogu da urade? Pa za ime Boga, da li ćete još i to da nam natovarite na leđa? Nisu bila dovoljna ona Vaša kašnjenja, neki Vaši tekstovi za diktatore, nego je morala i Vlaška magija. E neka vam je alal.

– Vlaška magija? Ma, dajte, molim Vas, pa molim Vas druže, ovaj, gospodine Đokiću. Pa zar Vi zaista verujete u te gluposti?

– Ma ćuti čoveče, nemoj da te je neko čuo. Pa je l’ si video ti da su oni zaposeli i one kutije đavolske, kako ih Vi mladi zovete, televizori. Oni na njemu, a narod se smeje kao da puši one šašave cigare.

– Kako ne, pa Manojlović i Kojo su majstori svoga zanata, kako se ne smejati?

– A ti ih još i pominješ, pa mislim stvarno, čoveče. Omađijan je narod, omađijan, ali šta ja tebi pričam…

– Pa ja mislim da su Alkibijad i njegovo cincarsko poreklo nerazdvojna stvar, jednostavno ne mogu jedno bez drugog.

– Ko je sad Alkibijad?

– Pa Nušić.

– Kako sada Nušić?

– Pa promenio je ime.

– Gospode, ovome nema kraja. Samo Vi to izbacite, nemamo više vremena, ljudi čekaju. Šta ste napisali sledeće, šta je ovo, „osvojio prva tri mesta na istom konkursu“, pa kako je to moguće?

– Čovek je voleo da piše, voleo je i pseudonime, pa je to samo povezao. Lepo, konkurs narodnog pozorišta, prijavi se sa komadom „Tako je moralo biti“. Ali kako nije verovao u dobro raspoloženje žirija prema njemu, on napisa i drugo, pa i treće delo kako bi prikrio da je on tvorac onog prvog. Tako nastadoše „Ljiljan i omorika“, napisa ih „Običan čovek“ – izgleda, „Tako je moralo biti“.

– Vidim, vidim. Sve je to lepo, ali pogledajte ovo – gospodin Đokić uze kažiprstom da lupka po papiru, – šta Vam znači ovo za ljude van kolotečine? Je l’ Vi to hoćete da krišom ubacite neku vašu misao? I nemojte da se pravite sada, znam ja Vaš stav na tu temu, nemojte.

– Znate moj stav, ali očigledno ne i stav gospodina Nušića.

Da se neko digne ili spusti iznad linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestit, plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao.Ti ljudi koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života imaju i velikih zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbuđenja i velikih emocija. U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše – pa bilo iznad ili ispod linije – dramatičar rado zalazi, jer će tu uvek naći duboke izvore iz kojih može zahvatiti bogat i obilan materijal.

Sa druge strane, u onim malim sredinama, koje se ne odvajaju od ravne linije života, nema događaja, emocija, senzacija: „Jana čika-Milanova napustila muža!“ – „Ju, ju, ju!“ – eto to je za tu sredinu događaj, i svi se tada užurbaju, kreću, vilene. Tako i nastade „Gospođa Ministarka“. I tako, iz te sredine je ovaj naš Nušić uzeo za ruku jednu dobru ženu i domaćicu, Živku Popović, i naglo, neočekivano, povukao iznad njene linije života.

– Pa mogli ste lepo tako da napišete, ne sve ovako umuvano, ni tamo ni ovamo, lepo brate mili staviš podnaslov „Gospođa Ministarka“, i mirna Bačka.

– I Bosna.

– Ma kakva Bosna, kada su pa oni bili mirni. I čekajte, gde vam je ostatak? – okrenu papir, jednom, dvaput, kao da se nadao onoj vlaškoj magiji. – Pa zašto tekst staje kod ženidbe? A posle? Pa aman Aleksandre, pa nemojte sada da zaradimo i tužbu o narušavanju ženskih prava, da nas proglase za diskriminišuće nevernike, koji pišu protiv društva, vlasti, i to u ovo doba, pa stani čoveče Božiji, daj stani i pogledaj šta činiš.

– Dragi gospodine Đokiću, ja zaista ne želim nikoga da uvredim, prozovem, upozorim, produhovim. Pa ako sam Nušić nije našao za shodno da u autobiografiji pomene period nakon ženidbe, pa ko sam onda ja da se tu nađem pametan i krenem da pišem „te ovako je bilo drugovi, te onako je bilo drugovi“, Bože, drugovi, mislim, čitaoci. Evo, citiram:

Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (sa mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako otprilike kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko Poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period sa mnogo potperioda. Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period “od doseljenja do propasti”. Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period “robovanja i patnji”.

Stoga sam se ja i zadržao samo na prvome periodu: od doseljenja do propasti. Dalji opis moga života poverio sam jednome svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, već je uvek dopunjuje, namešta i zamazuje, ne bi li je ulepšao.“

Koliko god da bih ja voleo da sam taj prijatelj, što talentovan, što otmen, moram priznati da nisam uspeo da pronađem tu tajnu života zbog koje bih mogao da živim sto, dvesta godina, što god, pa da sada iz prve ruke prenesem svoja sećanja na papir – da se tako, duhovito izrazim. Ne, ovde se samo radi o obeležavanju rođendana našeg začetnika retorike, književnika, čak i fotografa amatera, na neki način koji bi on, nadam se, cenio. Eto, Vi baš i niste za ovakav tekst, ovakav način, pa mogu reći da smo na pravom putu.

– Tako znači.

– Tako.

– Pa hvala Vam, Aleksandre, baš Vam hvala. Hvala Vam za ove reči hvale. Recite mi samo, pre nego što Vam se ja zahvalim na Vašem trudu i doprinosu, i nažalost odbijem Vaš tekst na ovaj značajan dan, recite mi, mislite li da je meni lako? Mislite da ja želim da potpisujem i garantujem za prepisane tekstove, koji ne pozivaju ni na šta, ne rade se o ničemu, ne dodiruju nikoga? Mislite da ja sada ne bih glat menjao ovu moju staru fotelju za Vašu pripravničku i rasklimanu stolicu? Nije sve tako crno i belo, kako to izgleda iz vašeg ugla. Ima tu puno sivila, i crvenila, malo žutoga, a bogme i plavoga. Pa vi bi to najbolje trebalo znati, s obzirom da ste toliko proučavali Nušketa našeg.

– Kako to mislite?

– Pa možda i krucijalna anegdota, kada pisac i upravnik postaju jedna osoba, kada se Nušić suoči sa svojim „demonima prošlosti“, znate o čemu pričam?

– Pa, pa… Pa, sada, pa, nisam siguran, ne znam… Možda… Mada ne, to je drugo… Ne znam, odista.

– Ah, pa da, Vi ste se bavili njime do ženidbe, ovo se zbilo nešto kasnije. Pa da i ja vas nešto naučim o Alkibijadu. Naime, kada je on 1900. postao upravnik Narodnog pozorišta, u želji da osveži repertoar, ne prezajući i od nekih smelijih drama, on se seti jednog svog spisa, davno zaključanog u fioci, misleći:

„Ako ikad, dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da Sumnjivo lice vidi sveta.“

I uze on da ga čita, prvo kod kuće, jednom, drugi put, veli, to je to. Dođe on u kancelariju, veliki upravničko sto, prostran, iza njega kraljeva slika u bogatome ramu. I tako čitajući, naiđe on na reč „dinastija”, pa još jednom, i još jednom. Bogme, kao upravniku, učini mu se komad sada sasvim drugačijim no kako mu se činio kada ga je čitao kod kuće, kao pisac. Kada ga je pročitao još jednom, desilo se ono što se moralo desiti. „Tako je moralo biti“. Ustade sa fotelje, diže rukopis sa stola i vraća ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam to sve ovim mudrim rečima:

„Dragi moj gospodine Nušiću, nosite Vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja Vam čak i čestitam na njemu, ali nosite Vi to kući, jer ne bih bio rad bio da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci.“

Sve je to tako, ja Vam ovo pričam kao iskren prijatelj, u interesu Vaše budućnosti. Nadam se da me razumete.

– Da, da, mislim da da.. – reče Aleksandar dok je napuštao kancelariju.

– Doviđenja, gospodine Aleksandre! – reče gospodin Đokić i zalupi vratima.

– NEMOJ TI MENI DOVIĐENJA!

Htede Aleksandar da razvali vrata, da uskoči nazad i saspe mu sve u brk, da uleti i povede još jednu borbu za svoje ideje, za svoja načela. Htede, ali dok mu se pesnica nezaustavljivo približavala vratima od hrastovog drveta, on shvati da unutra ne beše nikog.

Na vratima je pisalo – „STAN BR. 15 – ALEKSANDAR ĐOKIĆ“.

3 Comments

  1. Феноменалан текст, Нушић ми је један од омиљених писаца, не само домаћих.

  2. Puno poskocica, leprsava igra reci, lagani prelazi dvo-licnosti… Neobicna zamisao pisca teskta tera na razmisljanje, kako bi se shvatila ieja i namera. Jako, jako originalno…

  3. Odavno nisam naišao na ovakav originalni,zanimljiv i duhovit tekst.
    Bravo za pisca.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *