Istorija lepote

O lepoti ne treba raspravljati. Njen pojam i značaj menjao se kroz vekove pod uticajem socijalnih, kulturnih i istorijskih okolnosti. Ono što je danas nama lepo za nekog od pre 1000 godina bi bilo smešno.

Kult lepote bio je prvi put izražen u starom Egiptu gde su žene vodile računa o odeći, mirisima i frizurama. Šminka je bila obavezna, ali je ona imala i praktične razloge, jer je odbijala sunce i insekte. Razvijali su veštinu bojenja, šišanja, pletenja i brijanja kose. Često su stavljali i perike preko svoje kose čija je funkcija bila da se zaštite od sunca. Prema rangu bilo je dozvoljeno da žene visokog društvenog položaja imaju debele pramenove, a njihove službenice tanke. Kovrdžave perike nosile su se samo u posebnim prilikama.

Novi standardi postavljeni su u staroj Grčkoj i Rimu, gde je najomiljenija i najtraženija boja kose bila plava. Retki su bili Grci i Rimljani koji su prirodno plavi, tako da je plava kosa doživljavana kao nešto veoma lepo i egzotično.

U 16. veku velika važnost se pridavala boji kože. Na ceni je bila svetla, prozračna put. Preplanulost kože bila je nedopustiva – ukazivala je na rad u polju, što bi automatski značilo da ste iz siromašne radničke klase. Žene su mahom bile krupne, kosa je bila pokupljena, a svoje obline su krile ispod velikog broja slojeva haljine. Dekolte je jedini bio istaknut, ali nikako da se vide grudi.

Krupne žene su u 17.veku i dalje bile u modi. Razlika je samo što one, bez obzira na broj kilograma, nisu imale velike grudi. U ovom periodu je primetna pojava naglašene seksualnosti na slikama, a kao predstavnik takve umetnosti bio je flamanski slikar Rubens. Njegova strast za slikanjem punačkih žena dobila je ime rubensizam, dok su žene ovog perioda nazivane rubensovske dame.

Standarde bujne kose donosi 18.vek. Žene su u ovom periodu počele više pažnje da poklanjaju utisku koji ostavljaju. U modu su ušle žive boje, mašne kao ukrasi na glavi i bujne lokne. Struk je postao istaknut, ali ne preterano, već taman toliko da istakne lepotu ženskih oblina. Tipičan primer ovog perioda je Marija Antoaneta.

Tek u 19. veku su žene zarad lepote počele da trpe velike muke. Korseti vuku korene još iz srednjeg veka kada su nošeni ispod haljina kao potpora, ali su tek u 19. veku uzeli maha, a žene su bile primorane da od malih nogu pokušavaju da zaustave širenje svog struka. Do kraja ovog veka mlade žene su težile da imaju struk obima 40-50 cm, dok je starijima bilo “dozvoljeno” 50-65 cm.

Nakon viševekovne vladavine punijih žena, početkom 19. veka stvari počinju da se menjaju. U najrazvijenim zemljama Evrope, u visokim, elitnim krugovima, vitkost postaje novi ideal lepote. Pred naletom dijeta izazvanih novim standardima, obline Rubensovih dama polako su počele da se tope. Samo nekoliko decenija kasnije na pragu novog veka  smatra se da je debljina isto što i lenjost. Veliku ulogu u ovoj transformaciji imala je moda.

Onda nastupa period kada je došlo do najvećih modnih prevrata, a to je 20.vek. Ideal lepote se dijametralno menjao vrednost: od niskih buca do visokih mršavica za manje od 100 godina.

Prve decenije ovog veka  savršena žena bila je visoka 162 cm, a imala je 63 kilograma. Dvadesetih godina prošlog veka ideal se menja u predstavu nacrtane zene. Njeno ime je Gibson girl, a njen tvorac je Charles Dana Gibson. Njegovi crteži ove devojke su u Americi postali veoma popularni, a vremenom i u Evropi. Ona je predstavljala sve ono što žena treba da bude: lepa, otmena i odmerena. Zatim dolazi vreme kada je Coco Chanel počela da vlada modnim svetom. Pojavom prvih modnih revija, u modu počele da ulaze mršavije žene.

Pred Drugi svetski rat savršene žene su i dalje bile visoke 163 cm, ali su na tu visinu imale 53 kg. Idealan obim kukova je bio 90, obim struka 66, a obim grudi 84 cm. Sa pojavom filma, svetski ideali lepote su počeli da se menjaju velikom brzinom. Sa svakom novom prelepom glumicom, veliki broj žena je težio da izgleda kao ona. Od Marlene Ditrih, koja je negovala dečački izgled, do Ingrid Bergman koja je bila oličenje ženstvenosti i smernosti.

Nakon rata su žene sa svih strana napadale reklame za gojenje. Figura u obliku peščanog sata je postala ideal ženske lepote. Za ovo je kriva, tada veoma mlada, Marilyn Monroe.

Zatim  dolaze pedesete godine koje su izrodile najlepše žene naše istorije. Tu su bile Elizabeth Taylor, Greta Garbo, Sophia Loren itd.

Još uvek su idealnim ženama smatrane one sa istaknutim oblinama. Međutim, do kraja ovog perioda, glumice kao što su Audrey Hepburn i Grace Kelly su postale veoma poznate, pa su žene pohrlile da pokušaju da liče na jednu od njih. Ovo je začetak mode mršavica.

Šezdesetih godina je na scenu stupila Tvigi (Twiggy), najmršavija manekenka koju je svet do tada video. Ona nije morala da vežba, da ide na dijete, niti da nosi bilo kakve steznike da bi postigla izgled koji su modni kreatori želeli. Visoka 169 cm, a teška tek 41kg, ova britanska manekenka je postavila standarde koje čak ni njene koleginice nisu uspele da dosegnu. A cena nije bila mala: milioni devojaka, a sve češće i momaka sa poremećajem u ishrani. Trend je najviše pogodio populaciju mladih, koji su mršavost videli kao jedan od osnovnih zahteva društva, kao jedan od neophodnih uslova da budeš prihvaćen ili popularan. Biti debeo je bilo nepristojno. A dijete i opsednutost izgledom su postale način života.

Osamdesetih se sve vrti oko moći i napornog rada. Mršave žene su i dalje bile u modi, ali je nešto drugo postalo još važnije: jako i zdravo telo. Žene su se preznojavale vezbajući kako bi dobile jasno izdefinisane stomačne mišiće i bicepse. Ikona ovog vremena je bila Jane Fonda i njena video kaseta uz koju su žene mogle da vežbaju samostalno.

Krajem prošlog veka idealna žena izgledala kao Pamela Anderson. Veoma mršavo telo i ogromne grudi. Plastična hirurgija je u svetu poznatih postala svakodnevnica, a većina običnih smrtnika je još uvek verovala da to nije moguće, već da te žene jednostavno imaju sreće.

U novom milenijumu je mršavost po mnogima pokazatelj lepote.

Od izgleda danas sve više zavisi i uspeh u poslu. Koliko puta ste u poslednje vreme naišli na oglas za posao u kome se traži da se priloži i slika kandidata? To što nam se ovakav postupak pojedinih poslodavaca ne dopada, ne znači da ne postoji i da će ignorisanjem nestati.

Živimo u XXI veku u kojem je spoljašnji izgled skoro sve. Moderno doba je doba opsednutosti lepotom i mladošću, doba u kome se deca koja su odrasla uz Barbiku i Kena sada operišu da bi ličila na svoje igračke iz detinjstva i kada je celulit najveći neprijatelj „urbane“ devojke. Da li je ideal lepote počeo da upravlja nama ili je to oduvek postojalo, na vama je da zaključite.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *