Zemlja, raj i mi

,,Slušao sam priče o Zemlji. Bila je raj, dok je nismo uništili.’’ Tako počinje novi, visokobudžetni film postapokaliptične sadržine. Jedan je od ostvarenja koja obrađuju ovu temu – mi kroz par vekova. Gde ćemo biti, kako ćemo živeti, hoćemo li uopšte postojati? Odgovori su diskutabilni i još uvek u domenu raznih scenarija. Ali, s obzirom na to koliko smo bahati i rasipni, koliko nepažnje posvećujemo mestu od kojeg smo dobili sve, okvirni ishod se sam nameće.

Prodisali smo sa ovom planetom, sa njom se rodili, na njoj se razvili. Nismo je mi stvorili, ona je nas. To je bitna činjenica. Da smo ranije to shvatili, možda bi drugačije na njoj živeli i malo duže disali. Stvoreni smo kao još jedna vrsta, još jedan oblik postojanja, koji je igrom evolutivnog slučaja, najsloženiji. Svoju superiornost namećemo kao uzrok i rešenje. Dičimo se onim što nam je podareno, onim čime možemo da napredujemo, ali ne i da surovo gospodarimo. Nakon sposobnosti uspravnog hoda, govora, javljaju se oblici svesti i savesti koji prevazilaze mogućnosti drugih živih organizama. Tu nastaju problemi. Čovek počinje da misli da može da lovi, ubuja, krči, seče, uništava bez posledica. U neprekidnoj potrazi za zadovoljenjem svoje pohlepe, preterane gladi za kapitalom i posedovanjem, svemu je odredio cenu, nalepio etiketu. Stvoren je novac i sve je kroz njega proračunato. Hiljade hektara šuma je posečeno i pretočeno na neki račun u banci. A koliko košta dovoljno čistog vazduha? I gde se to kupuje?

Postojanje čoveka na (ovoj) planeti meri se u milijardama godina. U celokupnom životu našeg sistema, od pradavnina kada je sve ovo bila užareni komad metala i neznatna masa okružena vasionskim haosom, mi smo sićušni. Možda i manji od zrna peska u pustinji. Ako sagledamo život našeg Mlečnog puta kao trajanja od 24 sata, mi smo ovde 2 sekunde. Svi ljudi, sa svih strana planete, svih rasa, polova, veroispovesti, opredeljenja i orijentacija, samo su prašina kosmičkog trajanja. Ali, ovde gde smo prepušteni sami sebi, svojim hirovima, manama, pohlepama, tako smo veliki. Veliki smo kada obaramo stablo po stablo, trujemo reku po reku, istrebljujemo vrste. Uništavamo prvo njihova staništa ili prvo njih, to zavisi šta ima veću, naravno novčanu, vrednost.

Naše kapitalističko društvo ne preza ni od čega. Ali taj tvrdoglavi bezobrazluk ide do te mere da se seče grana na kojoj se stoji. Uništava se kuća u kojoj se živi, prodaje se crep po crep. Na kraju ostaje da posledice odrade svoje. A koje bi to bile? Pa, kao prvo, neizbežno je primetiti da se svakodnevno žale sa svih strana na temperaturu, sve je viša i sve nepodnošljivija. Meteoropate sve češće pate usled promena vremena. Čudimo se visokim temperaturama na Aljasci, našem izostanku zime,… A ne čudimo se onoj deponiji odmah iza rečne obale, ili gomili smeća pored naselja? To je samo jedan od činilaca. Sve što se stvori i proizvede mora da se razgradi, ne može da nestane. Osnovni zakon o kruženju materije ne dozvoljava deponijama da ispare u zaborav. Ali, sa plastikom, raznim legurama, limenkama, gumom, to će ići malo teže. Ili će ostati tu gde je. Korak po korak do samouništenja.

U poslednje vreme, usled političkih previranja, dosta je reči o promenama, o rešavanju. Ali, reči ostaju reči, dalje od toga se ne ide. Pune se novine, tačke dnevnog reda, zasedaju sednice s ciljem da se raspravlja o globalnom zagrevanju, zagađenju, rupama u omotaču, topljenju lednika. Do odgovarajućeg delanja možda i nikada neće doći. Lednici neće sami da se otope niti će smeće samo da se očisti. Sve je to u domenu rasprave, priče, zasedanja, pasivnosti. Možda je odavno bilo vreme da se počne sa preduzimanjem. Nivo mora raste. Ozonska rupa se širi. Preti da nas sve proguta. Vrste nestaju. Samo je ljudi sve više i populacija raste. Vode se zagađuju, a one čiste je sve manje.

Imamo najnovije telefone, ekrane na dodir, ogromne televizore za što bolji doživljaj, sve savršeniju tehniku. Možemo da pričamo sa ljudima na drugom kraju sveta. Možemo da vidimo i čujemo sve što nas u bilo kom trenutku zanima. Sve informacije su nam servirane. Samo je problem što sve to ne koristimao na pravi način. Vijuge se olenjile, digitron je zamenio par centara u mozgu, čula bivaju zavarana raznim digitalnim sadržajima. Pasivnost se nameće. Nema želje da se nešto preduzme kada je sve tu, nacrtano i obojeno, u tom digitalnom obliku, tako lepo i stvarno. Tako je lepo dok se ne sagleda ono od čega je postalo, ona priroda koja je nekada bila lepša od bilo kakve slike, stvarnija i živopisnija od 3D projekcije. Elektronska slika se ne diše, ne jede, ne može da se sa njom i u njoj živi. I šta će nam pejzaži kada imamo sve te naučne kanale na kablovskoj na kojima je sve tako šareno i lepo? Živa slika je nezamenljiva. Diše isti ovaj iskrivljeni vazduh kao i ti, pod istim nebom živi. Digitalizacija stvarnosti je tu da nas zavara, da stvori utisak da možemo sve da znamo, da nam je sve pruženo i dostupno. Zapravo, nemamo ništa. Industrijski vazduh i posivelo nebo nisu bogatstva. Hologramsko društo je korak pred samouništenje.

Nepisano pravilo je da društvo koje dostigne svoj vrhunac mora da padne. To važi za pojedinačna društva, kao za veliki Rim, Egipat, ili za sve nas, za celokupnu populaciju. Napredujemo, dok sami sebe ne spotaknemo i napravimo kardinalnu grešku koja vodi ka dole. Pad zapravo počinje kad i napredak. Dekadencija prati svako poboljšanje. Gušimo se polako u prašini sopstvenog nemorala i smeća. Teorije o apokalipsi su razne i svaka neverovatnija od prethodne. Ali propast je neizvesna. To ne bi bila ni teorija zavere, ni još jedan SF scenario. To je samo logičan sled događaja. Oduvek hoćemo još i više, mi superiorna i nepobediva, a zapravo tako slabašna bića. Nadmoćni smo nad sopstvenim uništenjem. Haos svetskog poretka i globalna iskrivljenost vrednosti će nas ugušiti. Možda nije kasno za čišćenje, za reciklažu morala i smeća, za obnovu savesti i planete. Nemarno bacanje otpada opasno je koliko i sečenje cele jedne šume. Oba vode ka globalnom gušenju. Setite se toga pre no što opet bacite papir na ulicu.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *