Bolnički korzo

Desno od velikog sata je hodnik iznad kojeg piše „Specijalističke i subspecijalističke ambulantne službe sa otorinolaringologiju i cervikofacijalnu hirurgiju“. Taj natpis namerno, sa uživanjem, plaši “Čekače”, koji s vremena na vreme bace pogled na natpis, namršte se i pomisle „neće valjda ovaj moj/ova moja tamo.“

Kola hitne pomoći naglo koče ispred ulaza u, ove noći dežurnu, Zemunsku bolnicu. Na sve već oguglali lekar, uz pomoć vozača, iznosi bledog čoveka iz prašnjave utrobe mašine i stavlja ga na, sa dve fleke ukrašeni, krevet sa točkićima. Sestre pacijenta uvoze u bolnicu pored šaltera iza kojeg Mica Ubica sa telefonskom slušalicom na uvetu i turpijom u ruci ne diže pogled. Napolju oguglali lekar dlanom briše čelo i skida rukavice, a vozač se vraća za volan i uredno stavlja ruke na „deset do dva“. Krevet prolazi pored čekaonice i ulazi u sobu za hitan prijem. Zidovi su žuti, plafon beo. U ćošku je velika fleka od vlage. Desetak kreveta sa izgužvanom posteljinom i zastarelim mašinama pored sebe, uredno čeka Sledećeg. Sa malog tranzistora u ćošku prostorije se čuje „usne vrele kao žar, da li je to s neba dar…“. Beli mantili obigravaju po sobi i igraju po taktovima sitne žene sa velikom šnalom. Bledoliki je parkiran na njegovo mesto i odmah mu je prikačena infuzija. Njegova žena, koja je došla peške jer nije bilo mesta u hitnoj, se bojažljivo ušunjala u salu.

 „Šta mu se desilo?“ upita sitna doktorka komadant.

„Bilo mu je muka, povratio je par puta, žalio se na bol u stomaku i onda se samo odjednom onesvestio“ reče žena. „Jedva smo ga probudili.“

„Da li je u toku dana imao krv u stolici?“

„Ne, ne.“

„Da li vas boli ovo?“ upita Komadant Bledolikog, sastavi ruke kao Mič Bjukenon u akciji i pritisnu stomak na mestu gde se nalazi želudac, nakon čega je pacijent klimnuo glavom. Isti pokret ponavlja na nekoliko mesta.

„Možete da izađete“, okrenu se ka njegovoj ženi. „Sve je pod kontrolom“.

Opet je namestila ruke kao Mič samo što ovaj put pipa predeo gde se spajaju stomak i desna noga.

„Desna je tu“, promrmlja sebi u bradu i pređe na levu nogu. „Leve nema. Ne, ne, ne, nemoj to da mi radiš. Ne mogu da napipam levu!“

Desetak belih mantila je stalo u mestu i okrenulo poglede ka njoj. Tišina.

Dvadeset kapljica

Ispred, u čekaonici, četvoro ljudi se naizmenično menja u sedećem i stajaćem položaju. Žena hoda napred-nazad sa rukama na leđima. Otkucaji velikog sata na jednom kraju čekaonice, daju joj ritam. Sa leve strane sata nalaze se dva lifta, jedan mali, običan, samo za ljude i jedan veći, predviđen i za stolove sa pacijentima. Desno je hodnik iznad kojeg piše „Specijalističke i subspecijalističke ambulantne službe sa otorinolaringologiju i cervikofacijalnu hirurgiju“. Taj natpis namerno, sa uživanjem, plaši Čekače, koji s vremena na vreme bace pogled na natpis, namršte se i pomisle „neće valjda ovaj moj/ova moja tamo.“ Na suprotnom kraju su bankomat i bespotrebni automat za kafu. Fantastičnoj četvorci ove noći neće biti potreban nikakav napitak da bi ostali budni.

Žena bledolikog pacijenta mirno sedi sa glavom u rukama. Na sebi ima drugački crni kaput sa žutim dugmadima i na desnoj nozi malo pocepane farmerke. Na stolici pored nje je gomila papira, nalazi njenog muža od prethodnih poseta lekaru. Ispred nje, u kolicima, sedi dečko od dvadesetak godina sa hirurškom maskom preko lica i jednom obrvom. Pored kolica stoji njegova mlađa sestra, a njihova majka šeta po korzou od vrata sobe za hitan prijem, gde svaki put, iako njen sin nije tamo, načulji uši ne bi li čula šta se dešava, do strašnog natpisa na drugom kraju. Polovina tog korzoa ukrašena je sasušenim kapljicama krvi, koje izviru ispod vrata hitnog prijema i kreću se ka izlaznim vratima. Jedina stvar koja je ostala od nekog nesretnika, tih dvadeset kapljica, pomisliće kakav pesimista. Ili mu je samo krenula krv iz nosa, kada je pušten kući sa hitnog prijema? Ti odluči, pošteni čitaoče, nek’ od tvog raspoloženja zavisi.

„Odguraj me malo napred da podignem noge na ovu stolicu“, sa bolnim uzdahom reče brat mlađoj sestri i ona brže bolje učini to. Teška srca je podigao noge i potpuno se oklembesio u kolicima.

Majka seda pored njegovih nogu, nasuprot supruge koja podiže glavu sa ruku. Gleda ih i saoseća se, onako kako valjda samo majka sa majkom može.

„Kako mu je?“

„Ma već sedam dana ne možemo da mu skinemo temperaturu. Ne znam šta da radim, sve smo pokušali. Na kraju smo morali da dođemo ovde. Pregledali su ga pre sat i po. Evo, još čekamo. Valjda nije ništa hitno, čim čekamo toliko“.

„Popa!“ viknu Oklembešeni iz kolica. „Popa!“

Njegovo kukanje poput Rahele Ferari u „Tesnoj koži“  je izvuklo osmeh sa kraja usana do tada snuždene žene od preko puta.

„Popa! Sutra ću, kad dođem kući, lepo da se najedem poslednji put, pa da pišem testament“, reče mučnim glasom i ponovo se oklembesi.

Vrata sobe za hitan prijem su se u tom trenutku otvorila i iz njih je izašla sestra sa konstitucijom dizačice tegova.

„Rajn?“

„Da, ja sam. Je l’ s njim sve u redu?“

Zlato i Holivud

„Dobro je, nemojte da brinete. Doktorka je pomislila da mu je pukao čir, ali tu opciju smo isključili. Pomislila je da mu je pukla aneurizma, tako da je na par sekundi njegovo stanje izledalo mnogo ozbiljnije nego što jeste. Znojio se sve vreme i da nije imao prikačenu infuziju, verovatno bi se opet desilo to što se desilo. Dobro je što ste došli. Pretpostavljamo da je imao epileptični napad ali ništa ne može da se utvrdi bez detaljnih analiza“ reče sestra.

„Znači on je sada dobro?“

„Jeste, jeste, eno ga, smeje se. Kao nov je. Sačekaćemo još malo da vidimo kako će biti pa može da ide kući.“

U tom trenutku velika scena Zemunske bolnice je na repertoaru dobila još dve životne predstave. Crvenokosa sestra gura krevet na kom se nalazi glavni lik, deda, još bleđi nego što je Bledoliki bio, praćen sa tri sporedne uloge, uplakanom unukom, njenim starijim bratom i njihovim ocem. Iza starca su se zatvorila vrata. Porodica seda levo od dvadeset kapljica. Zagrlili su se, devojka je jače zaplakala i svi su odmah skrenuli pogled, neprijatno im je. Nakon njih na scenu ulazi čitava jedna šestočlana romska porodica. Iza babe koja u kolicima sve vreme jauče (ali (još) ne zove popa) što zbog straha, što zbog bola, ide ćerka sa velikim lancem oko vrata, zlatnom narukvicom i tri zlatna prstena kojima pravi useke u majčinim rukama koliko je jako stegla, dok unuk sa adidas trenerkom sa dve pruge i kožnom jaknom ide pored njih. Tri preostala člana u tišini jedu svoje šiš-ćevape u pozadini i dižu pogled jedino kad neobično nafrakana sestra protutnja pored njih.

Veliki sat je otkucao četiri. Jedan pospani lekar u majici sa velikim izrezom i „džemperom“ ispod, u bučnim klompama ide ka aparatu za kafu, ne bi li kapci dobili malo na snazi i pregurali noć.

Mršava sestra izleće iz lifta i prvi put za čitavu noć podseti na holivudske serije u kojima bolničko osoblje stalno negde juri. Pretrčala je prostoriju do vrata na kojima piše „Toalet za zaposlene“, utrčala unutra i raspršila sve holivudske iluzije.

Vrata sobe za hitan prijem su se opet otvorila i pogled svih Čekača se usmerio ka njima. Izašao je krevet sa pre par minuta uvedenim dedom i sestrom Dizačicom Tegova.

„Vodimo ga u bolnicu Sveti Sava, mi ovde ništa ne možemo da učinimo“, reče porodici i nastavi polako ka kolima hitne pomoći.

Porodica je panično pokupila jakne i krenula za njima.

„Koga odvedu u Svetog Savu, uglavnom izvedu sa nogama napred“, tiho reče žena novoj prijateljici stečenoj u čekaonici.

Cigara

Napolju, narandžasto nebo okolinu čini manje sumornom nego što jeste. Ljudima koji su unutra to ništa ne znači. Vrata su se opet otvorila.

„Milanović?“

„Mi smo“, sa olakšanjem na licu skoči majka Oklembešenog.

„Vaš sin ima grip i blažu upalu pluća. Moramo ga poslati na infenktivno, mi ovde ništa ne možemo da učinimo.“

„Dobro, dobro. Hvala.“

Iz sobe u pratnji doktorke izlazi Bledoliki.

„Njegovo stanje je sada stabilno“, obrati se doktorka njegovoj ženi. „Međutim, morate ići na dalja ispitivanja, zamislite šta bi se desilo da je bio sam kod kuće.“

„Bili smo već, rekli su da nije ništa. Nije se ovo prvi put desilo.“

„Ne znam, morate ovo izgurati do kraja“, reče Komadant i vrati se u svoj štab.

Žena sa olakšanjem na licu obuče kaput, pokupi stvari, uhvati muža pod ruku, i krenu ka izlazu.

„Kako si? Je l’ te boli nešto?

„Nešto sam umoran, inače sam dobro. Nego, ‘si mi ponela cigare?“

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *