Osam – 1. deo

Otvaram oči u nadi da ću tako prekinuti strah koji me znoji i kida dok spavam, dok nisam tu. Još jednom ostajem prevaren, prestrašeno zagledan, usamljen, sa svima u kući, sam. Dok se rastajem sa barom znoja u krevetu, polako ustajem vodeći se onim istim, znanim samo u tim trenucima, a izvan njih nepostojećim. Po prvi put ispred mene je broj osam, beli broj osam zajedno sa svim starim razmišljanjima koja me jedu i ne daju mi mira. Cela soba se ugiba u taj broj. I ne samo ta soba, već i hodnik, kupatilo, kuhinja i sve druge sobe. Osmica kao da predstavlja nekakav okvir kroz koji treba da posmatram svet. Razumem, osećam da mi je sve jasno, ali opet samo trenutno. Strah se povećava brzinom kojom me znoj obliva. To više nije onaj topao znoj zbog preteranog pokrivanja, to je sada strah koji se cedi iz mene, strah koji me steže, strah koji me davi. Oči su mi širom otvorene do krajnjih granica i kapci samo što se potpuno ne zaborave. Kao i uvek, zagledan sam u zidove dok mi misli bubre i šire lobanju iznutra. Na trenutak zid mi je preblizu, uz nos, a na trenutak je daleko, kao da je “beskonačno daleko“ tek delić ove razdaljine. Slika postaje još jezivija gledana kroz okvir. Srce mi se pretvara u čekić. Ustajem. Po prvi put ne bežim ali se i dalje trudim da ne probudim nikoga. Držim ruku preko srca u nadi da ću umanjiti zvuke udaranja čekića. Bojim se da ponovo nisam spreman. Ulazim u kupatilo. U ogledalu vidim čoveka kojeg ne poznajem. Ono je bilo staro, loše napravljeno, u nekim delovima uveličava više, u nekim manje, a tek u nekim prikazuje stvarnu sliku. Pokušavam da umivanjem rastresem san, ali delotvornost hladne vode na mom, od jastuka izbrazdanom licu, pokazuje da nije u pitanju isti. Zvuk šuštanja vode na česmi, kapljanja vode u kuhinji na drugom kraju kuće, zvuci hrkanja mog oca i mog dede, pojačani su do krajnje mere izdržljivosti mojih bubnih opni. Sve te zvuke čujem kao da su njihovi izvori tik uz moje uši. To me izluđuje i osećam da više ne mogu da izdržim. Počinjem da sebi udaram šamare i tešim se da je to rešenje prestanka mog straha. Nisam spreman, želim da se ovde stavi tačka, bar za sada! Udaram se sve jače i jače, dok čekić lupa istom merom. Ovog puta bojim se da sam otišao predaleko. Nastavljam sa šamarima. Ništa. Prestajem da ne probudim sve u kući. Sada kada znam – ne smem da im kažem, a sutra ću već sve zaboraviti. Izlazim iz kupatila. Trudim se da se ponašam što normalnije. Tačnije, trudim se da izgledam što normalnije dok u sebi vodim borbu. Ali, strah je već gotovo osvojio moj mozak. Vraćam se u krevet i okrećem na stranu, prema zidu, da me niko ne vidi. Zaklapam uši jastukom da ne čujem zvuke, ali moje misli kao da vrište…

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *