Zašto dan traje samo 24h?!

Pitanje koje većina svestranih, uposlenih i aktivnih žitelja tzv. „savremenog doba“ postavi sebi barem dva puta dnevno. Možda dok pokušavaju da u hodu, uguravajući stvari jednom rukom u već prepunu torbu poduprenu kolenom, nosem pritisnu taster za poziv lifta, držeći fasciklu u zubima i ključeve u drugoj ruci – slikovit primer, što se mene tiče možemo reći i lični. „U redu, sastanak se malo odužio, ali nema veze. Ako sada potrčim i stignem za tri minuta na stanicu, i ako autobusu treba okvirno 25 minuta do centra, a, daće Bog, doći će čim stupim na stanicu, mogu da stignem tačno na vreme na posao. Ne zaboravi da pošalješ Marku poruku da pokupi poklon za Tijanu, a Katarinu podseti da ti donese novac već jednom, još samo ona nije dala.. Zašto se uvek trpam da sve organizujem? Stvarno sebi nisam jasan. No, dobro. I zovi opet one idiote u servisu, valjda će se iz stotog pokušaja javiti pa da vidiš da li mogu i za koliko da ti poprave ovaj bag u telefonu. Jao, jao, jao!!! Nisam otišao po opravdanje, a doktor je danas tu do 3. Na poslu sam do 9. Nema šanse da to pokupim danas. Aj barem na pauzi vidi i kupi onaj praktikum, kažu da ga ima u onoj maloj knjižari dve ulice ispod. Zašto su izmestili banku u Stojičinoj da mi je samo znati, gde ću sada da podignem pare? Nema veze, snaći ću se. Zovi Dejanu da zamenite smenu za sredu da bi mogao da ideš na konferenciju, a kad smo već kod toga uradi i onu prezentaciju za Darka, već te i predugo davi, trebalo je da mu pošaljem to za vikend. Dobro. Rekao bih da je to sve, ajde sad samo da ukucam u telefon kad uletim u bas da ne zaboravim šta treba. Mislim da bi to bilo to, ali svakako potrudi se da uzmeš i učiš malo, barem večeras ili u pauzama, neće se ispiti sami spremiti. Trčanje! Uveče kad se vratiš kući pod obavezno. Gmazino. Samo sediš na dupetu i pravdaš se izgovorima. Bio bi red da se učlanim u onu teretanu pa bar jednom nedeljno da je posećujem. Jao, ne, crveno svetlo, eno ga bas! Trči, trči, trči. Trči…“.

Jedan od (kraćih) solilokvija NN protagoniste u nenapisanoj, ali svakodnevno igranoj drami „Moderan čovek i cenkanje s vremenom“. Svi likovi su fiktivni (osim onih koji to nisu), i tekst je pisan svakako po uzoru na istinit događaj (bar nekog od vas koji čitate). Da li se iko pronašao bar u nekoj od rečenica?

Ako do sada niste naučili na fakultetu, ili niste imali dodira sa predmetima iz menadžerskog polja delovanja, svakako ste naučili kroz životno iskustvo da su planiranje i organizovanje dva suštinska i nezaobilazna segmenta svakodnevnog funkcionisanja (pored, udžbeničkog, upravljanja, koordinacije i kontrole, kod kojih ako govorimo o usmeravanju sopstvenih aktivnosti dodajemo prefiks „samo“). Ali tog „samo(g)“ je nekako danas i previše. Ponekad (u onim retkim trenucima kada imam mogućnost da stanem i retrospektivno prođem kroz dan, ili možda neki duži vremenski period) uviđam koliko smo u svojim dnevnim obavezama (koje se katkad pretvaraju u noćne) postali previše samostalni, izolovani od drugih ljudi, pokušavajući da postignemo sve što smo sebi zacrtali. Ne mislim pritom na samodovoljnost u pogledu izvršavanja nekog posla, jer komuniciramo mi (da se primetiti iz primernog monologa) što s kolegama, nadređenima, podređenima (itd.) i sve to u svrhu (naj)optimalnijeg rešenja i što kraćeg roka izvršavanja. Ipak smatram da je ta komunikacija ograničena, budući da posredujuća instanca koja treba da se izvrši što pre onemogućava da se razgovor razvije, ako već sa saradnikom imamo više od samo formalnog odnosa. Drugi ljudi postaju samo sredstvo da se posao završi. Mnogo se žuri, a kad se sve sabere i oduzme, nekako je zalud ako ga stavimo uz oportunitetni troškak i izvršimo poređenje. Apsolutno prva stvar na gubitku, na koju ja lično pomislim kada se osetim pod pritiskom obaveza je koliko mi nedostaju ljudi, i koliko mizerno malo imam priliku da im se posvetim. Uspe se nekako; pokoja kafa ako se žrtvuje naizgled nepotrebno predavanje, ili pozna večernja šetnja od sat-dva, koja uvek počinje sa isto toliko zakašnjenja od vremena kada je inicijano dogovorena. Imamo takođe i sva ta mnogobrojna sredstva savremene komunikacije, koja iako ne pružaju potpun užitak kao lično viđenje s osobom, opet daju mogućnost održavanja kontakta. Ali da li je to dovoljno? Koliko puta u toku dana stignete da obavite smislen i prijatan razgovor sa nekom bliskom osobom? Znate… s nekom od onih osoba s kojima ni ceo dan zajedno nije dovoljan. Za koju se uvek nakon rastanka setite još neke stvari o kojoj ste zaboravili da prodiskutujete. Poželite li da im se date više, a da ne budu samo svetla tačka dnevnog reda u jednom od predugačkog niza dana? Da li vam je porodica postala samo skup ljudi s kojima delite prenoćište? Govorite li im da ih volite, i ako da, koliko? Strašno je koliko stavljamo „na čekanje“. Što ljude, što sopstvene želje i težnje zarad nekolicine povlašćenih, udaljenijih aspiracija. Čekamo i bivamo čekani. A čekajući te uzvišene ciljeve i krećući se u njihovom smeru, pokušavamo da bar malko ušuškamo sebe u privid da ipak možemo naći nekog vremena za svoje prohteve na kraće staze. Ali žrtvovanje je neophodno ako želite da uspete. Zapitajte se imate li zaista vremena za sebe? Ponekad čak zapadamo duboko u kolotečinu izvršavanja samo zarad izvršavanja, iz neke navike valjda, gubeći i taj postavljeni cilj iz vidnog polja i postajući robovi sopstvenih nameta kojima nikad kraja. Vrzino kolo koje god da odaberete. Ali može li se iz kola? Na um mi pada ona šaljiva narodna – „Dala baba banku da uđe u kolo. Dala bi i dve, samo da izaći može“. I zaista, poželite li nekada da odustanete od svega, da kažete – dosta je više – i učinite sve ono što iz dana u dan priželjkujete. Kako bi bilo da ljudi ne moraju više da vas čekaju? Da ne morate da kasnite nikad više, sem ako se vama to ne prohte? Zamislite sve te knjige koje samo čekaju da budu pročitane; filmove, koji se samo nižu na onoj imaginarnoj listi filmskih ostvarenja koja treba pogledati, a koja se nekako jedino puni, a preretko prazni. Polako, imaće šta i u penziji da se radi i gleda, tada će biti kultni filmovi – klasici. Koliko muzike treba preslušati, ili pozorišta, koncerata, svirki, muzeja, kafića, klubova i ostalih sličnih institucija kulturnog i nekulturnog uzdizanja posetiti? Zamislite sva ona putovanja koja se i dalje ostvaruju samo u vašim maštanjima. Koliko vam hobiji ispaštaju, a tek možda linija? Simpatična mi je podvojenost u mišljenju ljudi oko mene, prema kojima sam ili naglo smršao i takoreći „usukao se“, ili se ugojio. Stres i napor verujem dovode do toga da se nakuplja tamo gde ne treba, a da se na licu ocrtava umor i ispijenost, a snage ili vremena za fizičku aktivnost nigde. Tj. obično, ako jednog ima, od drugog ni traga. Kada smo već kod umora, koliko spavate? Nikola Tesla je kako se priča spavao samo 3 sata dnevno, jeste li i vi postali pristalica njegove metode? San je nekako stvar koja najviše trpi i koju najčešće žrtvujemo u svom pohodu da strpamo sve obaveze, ali i potrebe, u taj tesni i nedovoljni period od prekratkih 24 časa (Kako li nam se onda dešava da nekada sat nikako da prođe, a kamoli dan?). „Mnogo je trećina dana da ode na spavanje…“, zar ne? To opet dovodi do promena u ponašanju, mrzovolje i opšteg nedostatka elana. Mozak radi neprestano, svake sekunde obradi bezbroj slika, misli i ideja… Taj s vremena na vreme destruktivan mlin se posebno aktivira pred spavanje, kada se udobno ušuškate u svome krevetu. I tada počinje bujica misli. Razmišljanja o nedovršenim zadacima i poslovima, finansijskim problemima, odlaganjima, svakodnevnim sitnim neprijatnostima, gužvama, jurnjavama i problemima, i što više mislite to se oni većima i mučnijima čine. „Aman, mozgu, dani dušom, pusti me da spavam kad sam već našao nešto vremena“, ali jok, on samo analizira i analizira preuveličavajući negativne posledice. Greške, propusti i prepreke se skupljaju, množe i šire kao pošast. Zabrinutost raste, što dovodi do anksioznosti. Preterana očekivanja mogu dovesti do depresije, a stalna težnja perfekcionizmu izaziva onu prethodno pomenutu iscrpljenost i stres. Sve zbog nedostatka vremena. Čudno je kako jedna tako neopipljiva i apstraktna stvar ima presudan uticaj na svaki aspekt naših života. Trkamo se s vremenom, pokušavamo da ga pronađemo, prikrijemo, zavaramo, izmerimo, kupimo, kontrolišemo, ali nekako sve što je u našoj moći je da mu se samo povinujemo i prilagodimo. U ovom prebrzom i ludom dobu na neki način smo zaboravili da uživamo u trenutku, a trenuci su sve što nam preostaje, i to ne samo metaforički u smislu sećanja, već što je najcrnje sada i bukvalno; samo trenuci od hrpe obligacija koje nam ovaj period ljudske ekspanzije nameće. Mada, možda smo i sami krivi. Stani, slobodno. Možeš kad hoćeš. Ali pripremi se da te pregaze. Hoćeš više vremena za sebe? U redu, nemoj učiti ili raditi, nisi u obavezi. Ali nemoj posle da tražiš veliku platu (ma platu uopšte) ili očekuješ dobro plaćen posao bez podložnosti kičmenim tegobama u kasnijim godinama. Želiš da spavaš? Samo napred, ali nemoj posle da se žališ kad ne izvršiš sve što si isplanirao. Naravoučenije je da smo slobodni da radimo šta god želimo i koliko želimo, mada, nekako se previše to „ali“ provlači kroz svaki mogući izbor. Ipak, gledajte da isfiltrirate sva ta „ali“ i ostavite samo ona najveća da vas delimično koče i čuvaju od skretanja, držeći vas na pravom putu. A pravi put birate vi.

Moj savet, koji se trudim i da lično primenim, jeste da nikada ne izgubite koji je vaš cilj i šta želite da uradite svakim postupkom kojeg se latite. Ne radite zalud i razmišljajte o posledicama (samo ne pred spavanje). Držite fokus i budite sigurni u ishod kome težite. Nađite vremena, pa makar i petnaestak minuta, svakog dana, da učinite nešto što vam pričinjava zadovoljstvo, po mogućstvu smestite ga na  završetku vašeg radnog dana, tako da kada god se osetite obeshrabrenim i kao da sve što radite nema svrhu, imaćete tu jednu stvar koja će biti vrhunac vašeg dana, i svaki put kada pomislite na nju, izmamiće vam se, nesvesno, sitan osmejak na licu. Malo je, znam, ali verujte mi, i malo je nekada više nego dovoljno.

Takođe, jedna od stvari koje smo svi svesni, a opet radimo suprotno, jeste da ne iskazujemo dovoljno privrženost prema dragima i bližnjima, a vreme koje provodimo s njima je danas, više nego ikad, svedeno na minimum. Udaljavamo se od ljudi i uzimamo ih zdravo za gotovo, i iako znamo da vremena nema, uveravamo sebe da nema potrebe išta reći ili pokazati i da je sve jasno… Grešimo. Zagrljaj, SMS emotikon, jedno u brzini i u prolazu izrečeno, ali ništa manje iskreno „Volim te“. To su sitni znakovi pažnje, ali umeju da pruže snagu, osećaj sigurnosti i neizmernu volju za savladavanjem svih prepreka na putu, dvadesetčetvoročasovnim ili dugotrajnijim – svejedno. Udelite i vratiće vam se trostruko. Ako dosad niste shvatili, vremena nema. Pokušajte da se setite nekoga koga niste skorije sreli, ili s kim se dugo niste čuli. Javite mu se, ili njoj. Lakše ćete prebroditi dan, a i ta osoba kojoj posvetite trenutak pažnje.

Još jedan savet, za sve dinamične i užurbane – radite u hodu. Neke stvari se lako mogu izvršavati uporedo, i prava je olakšica uvideti kada se to može učiniti. Samo imajte na umu, ili barem zapisano negde sve što treba da uradite tog dana. Ne mora to da bude detaljan opis ili agenda u nekom planeru ili notesu, već samo, koliko jedna reč, koja će vas podsetiti na svaki od zadataka koje treba izvršiti. Ako su vam podsetnici pri ruci, ili u glavi, lako ćete da nađete to „multipraktično“ vreme. Mnogo je tih sitnih mehanizama i prečica koje će vam pomoći da ako ništa bar sustignete neuhvatljivo vreme. I Pepeljuga se trkala s vremenom, izgubila, pa je opet imala svoj „hepi end“. Niko nije rekao da je poštena igra, i uvek možete naći neki svoj način da smanjite taj jaz koji će postojati dok god ne pređemo na neku drugu planetu, ili se Zemlja umori pa uspori i ona. Dotad, prisvojite i nosite ponosno ulogu NN protagoniste. Vi ste on. U toj nenapisanoj, a igranoj drami, i to u najboljoj varijaciji izvedbe – SVOJOJ!                                                                    

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *