Marina Abramović – žena koja pomera granice

Da je bila plaćena za sve nastupe u svom životu bila bi milijarder. Lady Gaga kaže da joj je ona inspiracija. Sada je kao brend – farmerke ili Coca-Cola. Kada je ljudi pitaju odakle je nikad neće reći iz Srbije. Ona uvek kaže: „Ja dolazim iz zemlje koja više ne postoji, Jugoslavije.“

Marina je jedina umetnica iz regiona koja je ušla u “Tajmsovu” anketu 100 najvažnijih umetnika na svetu, a njena je karijera u neprestanom usponu. Njena dela dostižu i do 50 000 evra, što je za savremenog umetnika veoma mnogo.

Umetnici moraju biti i ratnici

Diva performansa svojim nastupom provocira i pomera granice. Za umetnike kaže da moraju da budu ratnici, da osvajaju nove teritorije, sebe i svoje slabosti. Počela je sa slikarstvom, da bi ga zamenila umetničkom formom pod nazivom bodi art. Ona koristi svoje telo i kao subjekt i kao medijum, kao materijal za skulpturu. Istražuje fizičke i mentalne granice svog bića. Opasnost, bol, iscrpljenost u toku predstave je ustvari traganje za emocionalnom i spiritualnom transformacijom kako kod nje tako i kod publike

Na četvrtom je mestu najkontraverznijih umetnika 20. prema izboru gledalaca CNN-a.

Nos Brižit Bardo

Kada je imala 12 godina bila  je opčinjena Brižit Bardo, želela je da ima nos kao ona. Rešila je da slomi nos tako što će se okretati i pasti na ivicu kreveta . U džepovima su joj bile fotografije omiljene glumice kako bi odmah u bolnici mogla da pokaže kakav nos želi. Međutim, promašila je ivicu i zadobila veliku posekotinu od pada. Sve fotografije su se rasule po podu, njena majka je zatim ušla u sobu i opalila joj šamar. To je kako kaže bio njen prvi performans.

Marina Abramović je rođena u Beogradu 1946. godine. Ona je proizvod svih kontradikcija njene porodice. Otac joj je bio narodni heroj, a majka major armije. Od njih je nasledila kontrolu, preciznost, urednost u komunikaciji. Spiritualni element nasledila je od bake, koja je provela ceo život u crkvi. Tako je jednom prilikom kada je imala šest godina i išla sa bakom u crkvu  rešila da popije svu svetu vodu jer je mislila da će tako postati svetac, a samo je dobila stomačne probleme.

Ritmovi

Prvi profesionalni performans “Ritam 10“  izvela je na festivalu u Edinburgu 1973. To je bila predstava ruske igre sa noževima, njih dvadeset, koje je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udaraca uskladi tako da uvek unapred zna kada će nož dotaknuti njenu kožu. Svaka izvedba se snimala, i nakon što bi se posekla dvadeset puta, puštala bi snimak pokušavajući da ponovi svaku sekvencu, duplirajući greške a u isto vreme mešajući prošlost i sadašnjost.

Zatim je usledila akcija “Ritam 5″ izvedena na Aprilskim susretima u beogradskom SKC-u 1973. godine kada je zapalila vatru oko zvezde petokrake. Nakon što je spalila pramove kose i nokte, legla je u njen centar. Zamalo se nije ugušila tokom ovog  performansa, koji se, osim što je predstavljao fizičku i mentalnu purifikaciju, odnosio i na njenu političku prošlost, a publika nije odmah shvatila da ona ne glumi trans već da je zaista izgubila svest. Tada je shvatila da postoji granica fizičke izdržljivosti  i da jednom kada umetnik izgubi svest – to više nije performans.

U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramović je odlučila da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi „Ritam 0“ 1975. godine koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju sa publikom. Pre početka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima: “Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekat. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe.”

Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.

Rastanak na Kineskom zidu

U periodu napuštanja Jugoslavije, Marina upoznaje Ulaja, nemačkog umetnika, kolegu i ljubavnika koji je čudnom igrom sudbine rođen istog dana kad i ona, a sa kojim će sarađivati i putovati po svetu skoro dvanaest godina. Prvih pet godina stanovali su u automobilu a performanse, koji su im bili jedini izvori prihoda, radili su spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. putovali su zajedno, obišli su Australiju, posetili Saharu i pustinju Gobi.

Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi, bio je Kineski zid koji je za oboje predstavljao mesto apsolutne esencije i novi spiritualni svet. U performansu “Hod po velikom zidu“ iz 1988, oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli  2000km, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Susret je u isto vreme bio i rastanak ovog umetničkog i životnog dueta.

Umetnica je prisutna

U MoMA muzeju (Muzeju moderne umetnosti u Njujorku) 2010. održana je retrospektiva izložba Marininih radova pod nazivom “Umetnica je prisutna“ (Artist is present).

Taj njen performans je njujorškom muzeju doneo najrekordniju posetu – preko 850 000 posetilaca, od kojih su neki provodili po celu noć čekajući u redu da bi seli prekoputa Marine i doživeli “seansu oči u oči” sa njom.

Od sredine marta do početka juna gotovo svakoga dana je po sedam sati sedela ćutke prekoputa jednog od mnogobrojnih posetioca izložbe, koja je obuhvatila i ponovno izvođenje nekih od njenih čuvenih performansa i prezentaciju još pedesetak radova iz proteklih 40 i više godina. 

Slika 1

Među učesnicima maratonskog performansa Abramovićeve bile su i poznate ličnosti kao što su glumice Šeron Stoun, muzičar Lu Rid, bivša novinarka CNN-a Kristijan Amanpur.

Svako ko je poželeo da sedne prekoputa nje, da je posmatra i gleda u oči, ćuteći i bez kretanja, mogao je ostati koliko je želeo ili se vraćati više puta. Tako su neki sedeli samo par minuta, drugi po ceo dan, pa bi čak došli opet sutradan. Neki su bili potpuno mirni dok ih je Marina netremice posmatrala, te su joj uzvraćali na isti način. Neki su se smejali, drugi plakali. Naime, izmenjivali su se dramatični trenuci s trenucima dosade i izgubljenosti. Marina je nastavljala da nepomično sedi i onda kada u stolici preko puta nje nije bilo nikoga, mada se to retko dešavalo.

Kroz svoj umetnički rad Marina Abramović je prošla kroz dve bitne umetničke faze – prvu kao beogradski avangardni eksperimentalista, pomerajući kroz svoje nastupe granice fizičke izdržljivosti. U drugoj fazi, postala je poznata zvezda i opšte prisutna u javnosti. O Marini će se još govoriti i pisati. Ona to zaslužuje.

Njoj su svi ukazivali počasti osim zemlje iz koje je je potekla. Marina od Srbije nije dobila niti zahvalnost niti poštovanje koje joj pripada. Njena genijalnost nažalost je prihvaćena tek u inostrasntvu, što dokazuje i to da je ove godine izabrana za člana Američke nacionalne akademije umetnosti.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *