Najkontroverzniji eksperimenti u istoriji psihologije – TOP 10

Ljudska radoznalost je beskonačna. Naša žeđ za znanjem i razumevanjem sveta oko nas dovela je do mnogih čuvenih otkrića koji su oblikovali naš način življenja. Da bi prodrli u srž mnogih fenomena naše planete i naše ljudske prirode naučnici su bili spremni da se žrtvuju i svome radu posvete i čitav svoj život i da se koriste svim mogućim načinima kako bi došli do svojih otkrića.  Međutim, postoji li ipak granica?

U nekim naukama, posebno onim koji se bave čovekom samim, kao što je psihologija, ispitivati određene pojave nije nimalo lako – zato što su objekti ispitivanja upravo sami ljudi.

No, istorija obiluje naučnicima koji nisu toliko prezali da, sa pomalo zastrašujućom hladnokrvnošću, koriste ljude baš kao ‘laboratorijske pacove’, sve u cilju nekih viših naučnih ciljeva. Smemo li da idemo toliko daleko?

Napravili listu u kojoj smo pomenuli deset eksperimenata koji danas ne bi smeli da se sprovedu.

Najkontroverzniji eksperimenti u istoriji psihologije:

Slučaj malog Alberta

Ovaj eksperiment danas se nalazi u gotovo svim udžbenicima psihologije, kao izvanredan primer emocionalnog uslovljavanja. Naime, psiholog Džon Votson je hteo da dokaže da se iracionalni strahovi kod deteta mogu proizvesti emocionalnim uslovljavanjem – pa je našao za shodno da to proveri na devetomesečnoj bebi.

Mali Albert doveden je iz sirotišta, i nad njime su vršeni sledeći ogledi: pred njega je stavljen beli miš kojeg se dečak nije plašio. Međutim, kada bi Albert dotakao miša, Votson je pravio buku udarajući metalnu šipku. Ubrzo je dete razvilo strah od same pojave miša, ali i ostalih belih stvari.

Teorija je uspešno dokazana, ali Albert je zbog eksperimenata koje je trpeo verovatno u daljem životu imao ozbiljne psihičke probleme.

Ašov eksperiment konformizma

Solomon Aš je psiholog koji je želeo da ispita koliko stavovi i odluke grupe utiču na stavove i odluke pojedinca.

Tako je u jednu prostoriju doveo svoje kolege istraživače i jednu osobu koja je zapravo bila glavni objekat eksperimenta, i koja nije znala da ostali u prostoriji samo glume da učestvuju u njemu. Zatim im je pokazao jedan papir sa tri linije, i jedan papir na kome je bila jedna ‘uporedna’ linija, i njihov zadatak je bio da porede dužine tri linije sa dužinom one uporedne. ‘Lažni’ ispitanici su namerno davali netačne odgovore, da bi utvrdili u kojoj meri će se osoba da se složi sa njihovim odgovorima.

Od 50 učesnika, čak 37 je svoje odgovore prilagodilo odgovorima većine. Iako je ov vrlo koristan ogled, koji dosta govori o ljudskoj prirodi, danas ne bi smeo da se izvrši iz razloga što se, po zakonu, osobi mora staviti do znanja da učestvuje u eksperimentu.

Efekat posmatrača

Godine 1964. dogodilo se zastašujuće ubistvo Kiti Đenoveze, devojke iz Njujorka koja je izbodena na ulici dok je sa prozora tu stravičnu scenu posmatralo njenih 38 komšija.

To je podstaklo mnoge psihologe da pokušaju da objasne zašto niko nije pritekao u pomoć. Razvijena je teorija ‘efekta posmatrača’ koja je potvrđena eksperimentom iz 1968. godine – ispitanici, neki sami a neki u grupama, ostavljeni su u sobama koje bi se odjednom počele puniti dimom. Pokazalo se da će oni koji su sami brže prijaviti dim nego oni koji su bili u grupama.

Dakle, kada je prisutno više ljudi, uvek se očekuje da će neko drugi priteći u pomoć pa se stoga često ne čini ništa.

Milgramov eksperiment

Psiholog Stenli Milgram je proučavao koliko autoritet može da utiče na naše lične stavove i vrednosti. Bio je inspirisan izjavama mnogih nacističkih vojnika koji su pravdali svoje užasne postupke time što su jednostavno ‘sledili naređenja’.

Eksperiment je osmislio tako što je ispitanike podelio u parove učitelja i učenika. Oni su mislili da učestvuju u testiranju memorije. Učitelji su ispitivali svoje učenike i imali su pravo da ih za netačne odgovore ‘kažnjavaju’ elektrošokovima. Rezulati su bili zastrašujući – uprkos navodnom bolu koju su ‘učenici’ prilikom šokova osećali, ‘učitelji’ su nastavljali da ih kažnjavaju, samo zato što im je Milgram to dozvoljavao.

Sprovesti ovako nešto danas je takođe nemoguće, jer se ispitanici moraju obavestiti o čemu je eksperiment.

Harlouvljevi majmuni

Ovaj eksperiment je izazvao bes kod boraca za prava životinja – jer je Hari Harlou koristio bebe majmuna kako bi pokazao kolika je zavisnost odojčadi od majke.

On je dva mladučenta odvojio od biloške majke i ostavio ih sa dve lutke. Jedna je bila sačinjena od žica i metala, i imala je na sebi flašicu s mlekom, dok je druga bila sačinjena od mekih materijala, ali nije imala hranu.

Iako se očekivalo suprotno, majmunčići su više vremena provodili sa mekanom lutkom što je zapravo i pokazalo da je nežnost i te kako značajna u razvoju odojčadi.

Eksperiment naučene bespomoćnosti

Još jedan eksperiment koji je vršen nad životinjama, ali ovoga puta nad psima.

Seligman, psiholog koji ga je spoveo, postavio je psa u kutiju podeljenu na dva dela, i davao mu elektrošokove kad god bi bio u jednom delu, pri čemu je pas skakao u drugi deo kutije. Međutim, nakon toga je davao psu šokove bez obzira u kom delu kutije bio. To je uzrokovalo da pas, kada je sledećeg dana stavljen u istu kutuju, pri šoku nije ni pokušavao da pređe iz jednog dela u drugi, već je samo bespomoćno cvileo.

Tako je dokazana naučena bespomoćnost, ali danas ovakvo zlostavljanje životinja ne bi bilo odobreno.

Robert Kejv eksperiment

Robert Kejv je ime parka u koji su naučnici odveli dve grupe dečaka i smestili ih da provedu neko vreme odvojeno.

Kada su ponovo spojili grupe, prilikom određenih takmičenja, dečaci su pokazivali otvorenu negativnost i odbojnost prema grupi kojoj nisu pripadali. Čak nisu hteli da večeraju u istoj prostoriji. Međutim, naučnici su im ubrzo dali zadatke koje su morali da reše obe grupe zajedno.

Dečaci su postepeno izgladili svoje odnose, što je pokazalo da rešavanje konflikata može biti uspešno kroz zajedničku saradnju.

Čudovišna studija

Ovaj ogled nazvan je ‘čudovišnim’ jer je bio izrazito neetičan, pa je čak i Univerzitet u Ajovi, gde je eksperiment sproveden, uputio zvanično izvinjenje učesnicima.

A učesnici su bila deca iz sirotišta, njih 22, od kojih je 12 imalo problema sa mucanjem. Eksperiment je tekao tako što je nad decom koja su mucala sprovođena ‘pozitivna kampanja’, dakle nije im se ukazivalo da imaju bilo kakav problem u govoru, dok je nad decom koja nisu mucala sprovođena ‘negativna kampanja’, i kritikovana su često i za najmanju sitnicu.

To je dovelo do toga da deca koja su kritikovana stvore poteškoće u govoru koje su ih pratile čitavog života.

Plavooki protiv smeđookih

Džejn Eliot bila je učiteljica koja je svom razredu htela da pokaže negativne posledice i besmislenost rasizma.

Stoga ih je podelila u dve grupe u zavisnosti od boje očiju. Tako je one sa plavim očima proglasila superiornim, dala im veća prava, a one sa smeđim je proglasila za manjinsku grupu i onemogućila je komunikaciju među učenicima. Ubrzo se i ponašanje dece promenilo u skladu sa grupom – plavooki su postali uspešniji u zadacima i agresivniji prema smeđookima. Ali, narednog dana ona je zamenila uloge.

Tako su deca na kraju vežbe zaključila da ljude definitino ne treba procenjivati na osnovu fizičkih karakteristika.

Stenfordski eksperiment

Ovo je jedan od najčuvenijih eksperimenata svih vremena, istovremeno i najkontroverzniji. Sproveo ga je Filip Zimbardo 1971. godine.

On je hteo da proučava uticaj usvojenih uloga na ponašanje ljudi. Izgradio je lažni zatvor i tu doveo nasumično odabrane ispitanike, koje je, takođe nasumice podelio u grupu zatvorenika i grupu čuvara. Posle kratkog vremena, čuvari su se toliko poistovetili sa svojim ulogama da su počeli agresivno da se ponašaju prema zatvorenicima, čak su ih počeli i mučiti. Zato je eksperiment prekinut nakon samo 6 dana, a trebalo je da traje 2 nedelje.

Ovaj eksperiment je i tema odličnog nemačkog filma Das Experiment, koji je dobra preporuka ukolilo želite više da saznate o ovome.

 

 [ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *