Od pisanih strana do velikog ekrana – zašto toliko mrzimo ekranizacije omiljenih knjiga?

Ako ste ikada uzeli da čitate knjigu koja je bila toliko dobra da ste na kraju „guglali” da proverite da li postoji ili će postojati filmsko ostvarenje iste, ovo je pravi članak za vas. Ne brinite, niste jedina osoba koja je apsolutno iz dubine duše mrzela interpretaciju sa velikog ekrana i svoje frustracije morala da leči ponovnim čitanjem – ima nas još.

Bilo da je u pitanju ljubavni roman, triler ili tinejdžerska knjiga, iskustvo nas je naučilo da očekujemo najgore a ovo su neki od razloga zašto je to tako.

„Pa mislim, ovaj dečko nije dovoljno dobar frajer da bi glumio Đankarla“

Jedan od prvih momenata same ekranizacije jeste taj kada se upoznajemo sa herojem, likom koji nosi radnju priče i koji hrabro prolazi kroz … čekaj, nešto ne štima. Kako će ona da se bori protiv meduze i troglavog čudovišta sa tako očigledno pogrešnom plavom kosom?

Tačan ili blisko pogođen fizički izgled likova je prvi test koji svaki film treba da prođe. Iako poprilično irelevantan za samu priču, pokazalo se da je odabir glumaca u čisto estetskom smislu često kamen spoticanja mnogih adaptacija. Jedan od skorijih primera je svakako kasting za film „50 Nijansi Sive“ i Čarli Hanam (Charlie Hunnam) koji je, zbog ogromnog nezadovoljstva i pritiska fanova knjige bio prinuđen da se povuče iz projekta.

Takođe, užasavajući kasting je bio poguban i za film „Prelepa Stvorenja“, čiji su fanovi bili naprosto šokirani videvši odabir za uloge većine likova. Naravno, to se manifestovalo u prodaji karata koja je bila, blago rečeno, katastrofalna.

„Zašto nisu ubacili onu scenu gde on naručuje burito u tržnom centru?“

Sledeći problem sa kojim se susreću čitaoci u bioskopu jeste izostavljanje određenih scena iz filma. To je jedna od stvari koja izaziva neverovatnu polemiku i negodovanje šire čitalačke javnosti. Ipak, svi smo mi kao deca želeli da vidimo čuvenu scenu sa napicima u prvom delu kultnog „Hari Potera“, iako nam ta želja nije uslišena.

Bez obzira na to koliko film bio dobro urađen, on svakako neće sadržati sve scene iz trista strana debele knjige i to će uvek predstavljati problem. Razumemo da ako se izostavi pojedina nebitna činjenica (iako će nas to peći u dubini stomaka, dok glasno diskutujemo o propuštenim delovima sa drugaricama tokom bioskopske projekcije) ali, kako uvek naše omiljene scene?

„Ova trava nije dovoljno zelena!“

Dok smo čitali prvi deo serijala „Igre Gladi“, bili smo obuzeti konceptom Arene koji je Suzan Kolins stvorila. Šume bez kraja, drveće koje se „sudara sa nebom“ – ceo spektar opisa upotrebljen je da bi se prikazao očaj ali i lepota borbenog polja kandidata.

Ali sada, dok gledamo filmsko ostvarenje Gerija Rosa, ne možemo da ne pomislimo da je drveće koje pamtimo bilo mnogo više, potok glasniji, plamen… vatreniji? Boje mora da su bile življe? Lišće žuće?

Naravno, svako ima drugačiju interpretaciju pri čitanju i u oko mu upadaju druge stvari – dok mašta ne poznaje za granice, moramo primetiti kako je filmska industrija znatno ograničenija.

Opšti utisak? Nemojte gledati film. Ili nemojte čitati knjige.

Dobro, bolje čitajte knjige. Ipak, ako morate da birate između ova dva, pri čemu se odmah zna da ćete imati dve apsolutno drugačije verzije iste priče, bolje trenirajte maštu i stvarajte svoj svet nego da slepo klimate glavom serviranoj interpretaciji – čak iako je čitanje „komplikovanije“.

Setite se, biti pametan i načitan je u modi.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *