Realnost

Veštice. Čarobnjaci. Patuljci. Vitezovi. Vilenjaci. Princeze. Zmajevi. Zamkovi. Magija. Kako to može da bude realno, šta bulazni ovaj. Oni koji nisu ljubitelji, recimo, epske fantastike, kao razlog za to navode da „nije realna“. Jer, realnost je od pamtiveka jedan od najvažnijih kriterijuma za procenjivanje kako književnih, tako i filmskih dela.

Ono što je bitno, jeste da se radnja dešava u našem dobu, plus minus pet godina, da se poštuju svi prirodni zakoni (nema letenja) i da su samo ljudi likovi tog dela (nema drveća koje govore i slično). Glupo je da tamo neki zec koji stalno gleda na sat i plaši se da će zakasniti negde, odvuče plavokosu devojčicu u svet gde mačkova savetodavajuća glava lebdi i gde živi neki ludi šeširdžija. Baš je glupo. Kad smo već kod mačaka, mnogo je glupo da jedan crni mačak bude pomoćnik jednom Luciferu i tamo pravi dar-mar po Moskvi. Mnogo je glupo. Nije realno.

A da jednu običnu devojku iz susedstva primeti najveći džek iz srednje, pozove je na matursko veče, gde ona bude najlepša i najbolja uprkos spletkarenju glavne zlice u školi koja pokušava da je uništi? Ili da četvoročlana porodica potroši svu ušteđevinu na kupovinu kuće u predgađu, u kojoj živi demon, koji, zamislite, nije naročito oran za druženje, ali oni, naravno, ne pobegnu glavom bez obzira nego ostanu u kući i dobiju neopisivu želju da svako malo posećuju podrum. Na takve priče ljudi uglavnom ne gledaju kao na nerealne, jer, šta, to može da se desi, a zmajevi su nerealni. Može da se desi da jedan običan bibliotekar, recimo, bude uvučen u avanturu u kojoj će obići pola planete ne bi li sprečio tajnu organizaciju da zavlada svetom.

Zar ne bi najrealnija knjiga na svetu bila i najdosasnija knjiga na svetu? Glavni lik, dvadesetosmogodišnji Slobodan Maričić probudi se ujutru, ode do toaleta, umije se, opere zube, doručkuje, sedne u automobil, ode na fakultet gde radi kao asistent, predaje tamo nekim studentima od kojih ga pola i ne sluša, ruča, vrati se kući, poljubi devojku, večera, legne u krevet, čita i zaspi. Probudi se ujutru, ode do toaleta… To je najrealnija moguća priča. U tom slučaju zanimljivost knjige ili filma određuje zanimanje glavnog junaka. Ukoliko je špijun, nindža ili šta ti ja znam, krotitelj lavova, super, ukoliko nije, šta da se radi.

A kad bi priča bila o dalekom kraljevstvu u kojoj zli kralj Dobrivoje IV u najvišem tornju najvišeg zamka drži zarobljenu princezu, a najmlađi sin običnog trgovca odluči da je spase tako što će da prizove zmajeve, iako oni u tim predelima nisu viđeni vekovima. E sad i ti, da prizove zmajeve, pa zmajevi ne postoje, šta lupaš ti, to nije realno. E baš jeste. Realno je da u tom dalekom kraljevstvu prizoveš zmajeve, iako nisu dugo viđeni, kad oni tamo postoje, pa nisam ih ja izmislio, tamo postoje, šta sad.

Priču o prijateljstvu, dva hobita mogu da ispričaju podjednako dobro kao i dva čoveka. Bitan je kvalitet priče, a ne da li u njoj neko leti ili hoda, da li su likovi ljudi, životinje, mitološka bića ili superheroji.

Crna hronika se širi po stranicama novina, kao kafa iz upravo izvrnute šolje. Naročito kad se nešto desi nekom detetu. Smrt je uvek imala dobar ukus. Mere štednje ovde, mere štednje onde, a nasilje svuda. Kultura propada, sport je odavno izgubio svaki smisao, standard nikad gori. Zar ne bi bilo mnogo bolje kad bi u svemu tome bio barem jedan zmaj?

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *