Gledam se kako postojim

A pessimist? That’s a person who has been intimately acquainted with an optimist.

– Znaš, da sada, ovog momenta, krene zombi apokalipsa, ili apokalisa šepača, šetača, grizača ili kako god da ih zovu, mislim da bih preživeo. Makar bih uspeo da se spasim iz ove prostorije. Poslednji smo red, udario bih ovog iza mene torbom, proklizao preko stola, skok kroz otvoren prozor, prizemlje, onda hvatam 48 i zdravo, ma zdravo. Dobro, bilo bi nezgodno ako su tu Bus Plus kontrolori. Ko zna kakvi su kada postanu preobraženi. Možda su isti. To na stranu, stvarno mislim da bih preživeo. Ali ovo predavanje, to je već druga priča.

Ma misterija! Dobro, šta se praviš, znamo i ti i ja vrlo dobro zašto ti dolaziš na ova predavanja. Dve godine te nema, i onda si odjednom opčinjen međunarodnim poslovanjima i tržištima, stanjem ekonomske politike, finansijama i sve što ide uz to. Naravno, sve to nema veze sa simpatičnom koleginicom u beloj bluzi, duge smeđe kose – on ležerno pokaza glavom na devojku u trećem redu – naravno, ti sa neizmernom pažnjom pratiš ova predavanja, i siguran sam da te strah da propustiš par minuta ove sage o tome kako postati lider i vođa nagoni da istrčiš na ulicu i jurneš za autobusom, potpuno izgužvan i kose bez gela – za tebe neshvatljivo još od kada si provalio burazerov štek gelova, sprejeva i pena, cirka sedmi razred osnovne. Samo to, a nikako mogućnost da propustiš pravu priliku da je pozoveš da izađete, ili čisto da  snimiš novu sliku njenog lica koja će početi da bledi čim te ćale pozove u pola sedam da ustaneš, „Vreme je“ – a taj strah je gadan, bleda sećanja su najopasnija, nikada ne izblede u potpunosti, ostane ona silueta, trag, neka čudna ideja koja je bila vezana za njih. Znaš šta kaže Maks Pejn (Max Payne):

Prošlost je zagonetka, kao slomljeno ogledalo. Dok ga sklapaš, posečeš se, slika u njemu ti se menja. I ti se menjaš sa njom. Može te uništiti. Može te dovesti do ludila. Može te osloboditi.

Ona provuče prste kroz kosu i zaveza je u rep.

– Mmmm? Izvini, nisam te slušao b….- ona pogleda sa strane, otkrivajući deo svoga lica – Izvini, rekao si nešto?

–  Dobro, što uvek moraš da upropastiš moje pokušaje govora prosvetljenja? Nije ovo monolog. Vidi, drago mi je da si se zaljubio, zaista, ali znaš, pokušavam da te inspirišem, ili šta već.

– Zato što su teatralni čoveče, do zla Boga, kada završiš uvek imam osećaj da je sledeće što me čeka juriš na ono brdo iz Puteva Slave, ili možda poslednji pogled na varošicu, pre nego što odem u suton na svom crnom konju. Ma ajde. A ako nisu vredni Narodnog Pozorišta, onda su optimistični u tri lepe: „Možeš ti to, ma haj’mo na žurku – biće fino ovog puta, ma poljubi je – želi i ona tebe, ma stižeš da naučiš 150 strana materije koju prezireš više od svega za dva dana – menadžment je to, ma hajde još jednu Slagalicu – dobijamo sto posto.“ Dečkoo-o-o… Pa ne može to tek tako.

– Predlažeš mi da pođem tvojim putem? Teorije zavere, anarhizam, zbacivanje bagre sa vlasti i na kraju bolno otkriće da nikada nismo imali nikakve šanse, da nepobitno postajemo oni čim nam stolica padne šaka?

– A kao nije tako? Svi revolucionari, željni da poboljšaju svet, da donesu pravdu, i sve to padne u vodu kada im pokažu da parama mogu sve ono što im je dodavalo ulje na vatru. Znaš, onu bledu sliku. I ona ima cenu. Samo što će zauvek ostati bleda. Ali ćeš je napokon imati, to je važno, zar ne? Pride ih nauče i onoj piramidalnoj formi, ali novog talasa, gde je piramida izgrađena od ljudi i njihove kičme, ne od kamenih blokova, ne, ne, ljudi su postojaniji materijal, a i ovako, dok klasična piramida čami u Egiptu, ova ljudska se samo kotrlja, oni se samo smenjuju tamo pri vrhu, svi će dobiti deo kolača. Ni oni se ne kreću, ali važno je da se kapital obrće. A i šta pa ja pričam o tome, odeš lepo na Youtube, ukucaš Marčelo – Pozerište, i to je to. Ako se ispostavi da TI nisi taj virus, e onda možeš da poslušaš i ostatak opusa, bez bojazni da ćeš mutirati i postati deo rak rane.

– Kolega, molim Vas, neko pokušava nešto i da nauči. Gledam Vas od početka, vidim da ste nezainteresovani, i meni je zaista krivo zbog toga, ali mi u ovakvim uslovima ne možemo raditi. Zar ne? Moram da Vas upozorim, ako opet ometate nastavu biću primorana da Vas zamolim da izađete, kolege su došle u sedam ujutru da bi nešto naučile, poštujte to.

Klimnu glavom.

– Vidiš, – nastavi on – to me podseti, kad krenu da pominju izlazak, inostranstvo, jer žele da se probiju, da postanu uspešni. Svi kao spremaju kofere jer željni su promene, da idu van, da ispune san, no to je samo fora jer u kofere veća stane lova. Svi se prodaju, pa im se pridodaju, malo ovamo, malo onamo, i kada postanu „uspešni”, onda se vrate da nas ojade, dodatno, samo što se to više ne meri u novcu, već samo u godinama. Al’ para ljude vara.

– Hmm, dao si mi ideju.

– Za?

– Videćeš, sve u svoje vreme. I čekaj, na stranu sve izrečeno, ionako o tome pričamo svaki bogovetni dan, i da dodam, Ti ćeš da mi kažeš da sam teatralan, je l’ ti tako i sa simpatijama pričaš?

– Molim?

– Mislim, je l’ to tvoj modus operandi, predstaviš im sebe u potpunosti, šta te muči, tvoj plan za buđenje uspavanih (ne)radnika, da si željan promena, sve u svrhu pronalaska smisla, povratka humanosti iz mrtvih? Kao uopšte ne želiš da ih poljubiš 86% vremena koje provedete na kafi, nego si samo zainteresovan da im probudiš žar u očima, želju za borbom. Je l’ to to, manje-više?

– Ne, onda kreće polemika oko umetnosti.

– Jao da. Kamen spoticanja svih tvojih potencijalnih djeva. Ajde što moraš da im ispričaš ceo svoj put spoznaje muzike, filma i književnosti, nego moraš da popljuješ i sva dela, mahom muzička, koja ih podsećaju na neka „divna” vremena, na neke davne ljubavi, i sve su to greške, i sve su to loša iskustva, mada će to shvatiti kasno, i sva su ta vrata zauvek zatvorena, ali znaš, to im daje mir, one ne moraju da razmišljaju o smislu tada, samo ide muzika a na platnu su njih dvoje u nekom prelepom zagrljaju, zalazak sunca, plaža, šta god.

– Pa kad su svi vezali sećanja i emocije u tri albuma osmo-martovskih pevača.

– Ne, stani, nemoj da im izgovaraš imena. I dobro, jesu, većina, i kada već znaš, što moraš da ih čačkaš?

– Ma moraju da se osveste.

– Ma šta kažeš? A kako planiraš da ih osvestiš kada ih sve eliminišeš tako? Možda da ih otmeš, pa nastaviš da ih ubijaš u pojam, pa im razviješ Stokholmski sindrom, pa im kroz jedno dvadeset godina pustiš Filigranske Pločnike.

– Gde ideš sa ovim?

– U fijaker pa…. Slušaj, što im lepo ne staviš do znanja da ima nečega, i to odmah, dobro, ne baš odmah, ali onako, suptilno, simpatično. Pa ako prihvati da izađete, neka zna pravila igre.

– Suptilno kažeš? Kao ti kada si iskočio iz tramvaja da bi je sačekao, dok je njena drugarica ostala u tramvaju, zabezeknuta tvojom akrobacijom. I na sve to, nisi mogao normalno da izađeš, nego da skočiš, i to uz “Pup!”, kao da si u Super Mariju pa si zgazio one pečurke.

– Pa šta fali tome? Eto, ti to da uradiš, zemlja bi se otvorila i progutala bi sve nas. Ostali bi samo ti i ona.

– I je l’ urodilo plodom, je l’ se zna sada?

– Pa ako nije provalila, onda stvarno. Ali stvarno.

– Ma ti si urban i prokleto kul, siguran sam da čezne za tobom sada dok pričamo.

– Tako, a?

– I nikako drugačije…

– U tom slučaju.

On ustade i povuče ga za kragnu, primoravajući ga da mu se pridruži.

– Te kolege, možemo reći, i pored svih problema sa kojim se kapitalizam suočava danas, on i dalje nastavlja da živi kao sveobuhvatan de-

– Kapitalizmu je kraj, nek’ bude bogat ko više daje, umijesto zlata nek oči sjaje

– Kolega, molim Vas izađite, mislim zaista ste preterali sada.

– I zemlja postat’ će raj! Idemo.

– A ne, ne, tebi je rekla.

– Rekla je i tebi, ne pravi se. Ili možda želiš da provedeš ostatak predavanja pokušavajući da ignorišeš i izbegavaš podsmehe i poglede?

Koračao je ka izlazu u ritmu pesme kojom im je kupio slobodu.

– Možeš li barem da prekineš da vrckaš? Barem me malo poštedi dok nas svi gledaju, možeš li?

– Pa-ra-ra-pa-ra… Barem će te upamtiti, para-ra, pa- pa-ra. Mislim na nju, ona je tu ipak najvažnija.

Osvrnuo se i video je kako se smeje – na trenutak mu je bilo drago za ovaj ispad.

– Molim te, sledeći put mi daj naznaku šta ćeš da uradiš.

– Što, da bi smislio kako da ubediš sebe da to nikada neće upaliti, i onda kada tako indisponiran pokušaš to da uradiš, i naravno užasno upropastiš stvar, te da posle imaš izgovor da si sve vreme bio u pravu kada si mislio/znao da to neće uroditi plodom?

– Mrš!

– Gledaj to sa vedrije stane, sada možemo na kafu – ja častim. Evo, prilažem i duhan. Može?

Može!

– Nego, imaš li ti njen broj?

– Razmenili smo kada smo radili neki projektni, nikako da ga upotrebim.

– Pa evo prilike, sada je vreme za akciju.

– Posle onoga? Ma važi.

– PA IDEALNO JE ČOVEČE!

– Mani me, ali stvarno. Još sam i skrenuo misli sa toga na sekund.

– Nisi normalan. Sada je savršena prilika za šansu, pošalješ foru na svoj račun – pa nema idealnijeg, svakako će se nasmejati, a ako se ništa ne desi, kakve veze ima, oboje ste se nasmejali.

– To što tebe baš briga da li će nešto da se desi je tvoj problem.

– Jao Bože, nemoj tako, znaš šta sam mislio.

– Da, svakako, ti samo misliš na pozitivne stvari, naprosto zračiš, osvajaš ljude suptilnim magnetizmom svoje ličnosti.

– Ej, dečkoo-o-o …

– A i zar stvarno misliš da niko drugi neće da joj priđe na pauzi sa istom forom koju bih joj ja poslao, ili sa nečim tipa: Je l’ si videla ono, da l’ je rea–

Zvuk sa telefona obaveštava da mu je upravo stigla poruka.


– Uuu, kako si se ozario. Šta se kuva? Kaži mi da je ona.

Nastavio je da se osmehuje.

– Pa to mi reci, idemooo, dominacija, kupujemo jogurt sa 2,8% masti u dragstoru. Ti častiš ondak. Čitaj čoveče, čitaj.

E nisi normalan :). Računaj da si upisan, postaraću se.

Potpis ljude vara. 😛

– Oho, dobio si plus i kod nje i kod profesorke. Vidiš, vidiš da može?

– Ovo zaslužuje pesmu.

– Da pogađam?

Muzika kreće sa telefona, on pročisti grlo i poče da peva, prvo tiho, onda polako sve glasnije i slobodnije. Polako kreće da pravi pokrete što liče na ples, jedan, drugi, sve je to nespretno i smešno ali njemu to sada ne smeta.

Ajmo večeras uzet barku od tvog starog 
crna vesla, kad oni pripreme balnike
eno ti ona vesla
kroz trag mjesečine prema brodu

Sada je čak i simpatično.

– Da mi je neko pričao da ću te videti kako pevaš i igraš, ikada, kamoli napolju.

– Pa ionako nikoga nema. Dobro, sem onog čoveka na stanici, mada ima slušalice. Ma ne prekidaj me.

Tiho se šunjamo i dođemo do onog štrika
koji, koji veže sidro za brod
ti si već u svojoj večernjoj haljini
ja sam već u taksidu
ti si ponijela nakit od svoje bake

Odavno ga nije video ovako srećnog. Ples se polako proširio na stanicu, onaj čovek ga nije primetio. Zatim je prešao na ulicu, nastavljajući da pleše i peva.

Popnemo se po užetu gore do palube
šmugnemo negdje kod, negdje na krmi
i samo se uvučemo među gomilu

– Ej, aj’ ne zezaj  se, udariće te nešto

– Ma daj, šta brineš toliko, sedam je izjutra…

– Ne sviraj, daj vrati se.

– Opusti se čoveče… Simpatično je kako smo zamenili uloge.

Nastavio je da se smeje i pevuši.


na palubi se već toči šampanjac
gore lampioni, a meksikanska kapela
na najvećoj palubi već počinje svirati
onu staru meksikansku pjesmu
od koje smo se zajedno ježili
ti i ja, ti i ja draga

Nije primetio crni auto koji se kao vrag stuštio niz Bulevar.

Nije čuo ni zov svog saputnika, sve dok mu ovaj nije zgrabio ruku.

Ali sada je bilo kasno.

– I šta ćemo sada?

– Što, šta?

– Pa vidiš da nam se bliži kraj.

– Eeeee jebiga. – reče to kao neki stari majstor kome je ispao francuski ključ ispod veš mašine, koji je sada daleko, van domašaja.

Draga?
I ulazimo na podij, pjesma počinje
i frajer sa sombrerom pjeva…

Auto je stao desetak metara nakon udara. Muškarac na stanici je pušio cigaru i gledao kako se život pregaženog momka polako gasi. Ruka mu se grčila dok je pokušavao da još jednom pusti pesmu sa telefona koji je razbijen u param parčad. Onda je i ona prestala da se pomera.

A ja stojim i gledam se kako postojim…

Neko me tapše po ramenu. Ne reagujem. Opet, još jednom, još jednom. Nevoljno skidam slušalice, „A ti stojiš i gledaš me kako postojim…”, otvaram oči. Amfiteatar se polako puni. Pauza između predavanja. Ona. Ona u beloj bluzi i crnoj suknji. Smeje se.

– A ti si mogao da se javiš, a ne da čamim u prvim redovima bezveze.

Kosa joj je bila uredna.

– Šta me gledaš tako, pomeri se da sednem.

Opet se nasmejala.

A ja stojim i gledam te kako postojiš.

– Koliko im daješ pre nego što budu zajedno?

– Ma nema teorije, dečku je važnija sloboda od nekakve devojke.

– U šta da nije?

– Kao i obično.

– Oho-hooo. Idemo.

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *