Televizija – "Zabava za milione"

Reč „televizija” je prvi put upotrebljena 1900. godine, na međunarodnom kongresu u Parizu, u delu „Električna televizija”, a u gotovo isto vreme jedan francuski bibliotekar je, grupišući radove koji se odnose na električno prenošenje slike na daljinu, upotrebio isti izraz „televizija“. Iako je ovaj izraz u suštini netačan (budući da je televizija prenos i slike i zvuka; dakle, prisutan je i element slušanja), opšte je prihvaćen i bilo ga je nemoguće promeniti.

Televizija je rođena kao ideja Paula Nipkova, koji je shvatio da se lik sastoji od gustog skupa horizontalnih linija, a svaka linija od skupa tačka. Smatrao je da pokrenuti tačku znači oživeti sliku, što je i uradio 1884. godine. Nipkov je napravio mehanički razlagač slike (Ninkov disk). Njegov pronalazak je spiralna ploča sa trideset rupa koja se vrti ispred slike, u petnaestom delu sekunde. Svetlosna vrednost svake tačke prenosi se na ćeliju selena, i time izaziva pulsirajuću jednosmernu struju koja ide doprijemnika,gde se takođe rotira Nipkova ploča i tok pretvara u svetlosne vrednosti.

jedan od prvih televizoraMasovnom proizvodnjom televizora (crno-belih, a kasnije u boji) počinje vrtoglavi porast TVstanica. Televizor kao uredjaj postao je sastavni deo jedne prosečne porodice. Mnogi od nas televizor vide kao aparat koji će im pružiti zabavu opuštajući se u svojoj udobnoj fotelji. Nedavna istraživanja su pokazala da je Srbija ”prikovana” za televizore. Za razliku od sadašnjih medija, u dobu komunizma postojala su jednostavna ograničenja – jedna TV stanica. Svakako da kao rezultat povećane gledanosti televizije stoji osnivanje mnogih televizijskih kuća koje su, kao nezavisne, imale pravo na svoj uređivački koncept. Pojavili su se mnogi televizijski kanali koji objedinjuju sadržaj za svaku starosnu dob.

Poslednjih godina veliku ekspanziju doživljavaju rijaliti šou programi kao i programi male obrazovne vrednosti po gledaoce. Ljudi traže zabavu, a televizija im pruža mnogo mogućnosti za to, posebno pojavom ”interaktivne televizije”.

Ono što je televiziju učinilo interaktivnijom je Internet. Glavne strategije u povezivanju interaktivne televizije i Interneta su:

  • Digitalni broadkasting;
  • Pristup Internetu putem TV-a (Intercast, WebTV);
  • Sinteza prve i druge strategije;
  • Pristup internetu putem kablovskih mreža.

Sve ove mogućnostu učinile su da televizija ostane u top poziciji u ”ispunjavanju” slobodnog vremena. Kao dokaz da je zabavni i igrani program zauzeo najviše mesta u skoro svim zabavnim programima jeste i zanimljivost koja stiže iz Francuske. Naime, Francuska kablovska televizija „Kanal+” lansirala je na tržište sopstvenu marku kafe pod nazivom “Insomny”, da bi promovisala svoj novi servis za iznajmljivanje serija i filmova. “Zašto da spavate kada možete da gledate serije bez prestanka?”, navodi se u reklami za ovu kafu, za koju kažu da je toliko jaka da “budi iz mrtvih”.

Raznim istraživanjima saznalo se da prekomerno gledanje televizije izaziva hiperaktivnost kod dece i poremećaj pažnje. Tempo televizijskih emisija drastično se povećao od 1980-ih godina, pa je mozak morao da se privikne na brze promene slike. Zato je sve teže dečijem mozgu da se privikne na slike sa manje vizuelnih stimulacija, zbog čega ispašta koncentracija dece u školama.

( Slikoviti opis, kako dugotrajno gledanje televizije može uticati na kilograme)Još jedan problem prekomernog gledanja televizije jeste gojaznost. Ljudi sede ”zavaljeni” ispred velikih ekrana, a istraživanja su pokazala da uz to skoro uvek nešto grickaju. Smanjena pokretljivost izaziva smanjenje trošenja kalorija, a samim tim i pojavu gojaznosti.

Početkom devedesetih, producenti većih medijskih kuća su svu svoju kreativnu sposobnost usmerili na zabavne sardžaje, sto je rezultiralo pojavom enormnog broja rijaliti šou programa. Televizijski producenti u svetu su shvatili da realni šou privlači gledaoce zato što su ljudi ispred kamera isti ilibar slični kao oni. Zbog toga se u svetu vodi bitka koja će stanica privući više gledalaca ovakvim emisijama, tako da se ponekad prelaze i granice dobrog ukusa. Dok Veliki brat snima ljude 100 dana, 24 časa dnevno, bez prava na privatnost, neke druge rijaliti emisije zamenjuju žene po kućama, zatvaraju popularne ličnosti bez vode i hrane na pusto ostrvo, menjaju lični opis kandidata, šalju na putovanja oko sveta. Idejama nikada kraja, a one najbolje se nalaze na vrhu lestvice gledanosti.

Pretpostavlja se da će pojavom novih interaktivnih sadržaja TV uređjaj dostići svoju punu svrhu. Da li ćemo dočekati da iz TV prijemnika izlazi miris? Da li ćemo moći da osetimo ukus tek pripremljene hrane koja se sprema u emisiji hiljadama kilometara dalje? Da li ćemo postati robovi raznoraznih interaktivnih sadržaja i izgubiti pojam o realnosti? Tehnologija napreduje, a naša potreba za zabavom ne prestaje.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *