Da li smo na Vi ili ti?

Sa bujanjem novih vidova komunikacije, društvenih mreža, istraživanja pokazuju da smo sve manje na „Vi“. Persiranje je nekako postalo staromodno. Ne ide „da se persiramo” a prijatelji smo na fejsbuku ili se posećujemo i družimo po blogovima ili na tviteru.

A zapravo je to počelo ovako…
Malo teorije za početak. Nauka, koja nam je potrebna da bacimo malo svetla na ovu oblast je sociolingvistika. Tu nailazimo na teoriju koja se zove T–V distinction, T-V razlika u obraćanju.

Zapravo, polazimo od latinskog jezika, i imamo sledeću situaciju: tu, ti – 2. lice jednine je T-forma i neformalno obaćanje, a vos, vi – 2. lice množine, V-forma, odnosno formalno ili učtivo obraćanje. Ovu teoriju predstavili su pragmatičari Penelopi Braun i Gilman vodeći se istorijskim objašnjenjem.

U antičkim carevinama verovalo se za vladare da su ili polu-bogovi, ili da su odabrani od Boga da vladaju. Dakle, postojale su dve ličnosti – duhovna božanska i zemaljska kraljevska. Samim tim, ako je čovek ne jedna, nego dve ličnosti, njemu se onda obraća u množini, dakle persira mu se.

Takva vrsta obraćanja se dopala vladarima, uostalom i bogovima se isto tako obraćalo u to vreme. Običaj se vremenom ustalio tako da su i sami vladari počeli o sebi da razmišljaju u množini. To bi zvučalo, recimo: Mi se dosađujemo – kaže kralj svojim dvorjanima i nastane panika. Danas uočavamo da autori u svojim, naročito, edukativnim i naučnim delima, pišu u prvom licu množine. Umesto, „sada vam pričam“ – „sada pričamo.

Sa rastom književnosti, kulture i romantike, nekako se rađa potreba da se persira i damama, zato što se smatraju „uzvišenim“, smatraju se boginjama. A potom, svi učitelji, studenti, naučnici i ljudi sa obrazovanjem prihvataju persiranje jer za sebe misle da su ipak gospoda u odnosu na obične ljude sa sela, zbog obrazovanja koje je nesumnjivo veće od prosečnog čoveka tog vremena. Dakle, krug osoba kojim se persira se naglo proširio.

Razlika u kulturama

Što se tiče različitih kultura, na primer, u nemačkom i italijanskom jeziku, pojavio se običaj da se nekome, kome želimo da izrazimo neko poštovanje ili ga ne poznajemo obraćamo, naravno, u prisustvu te osobe, ne sa „ti“ nego sa „on/ona, Er ili Sie (nemački) i Lui ili Lei (italijanski). To je dodatno komplikovalo život, ali je fino zvučalo: Da li bi On želeo da se predstavi?

U srpskom jeziku je, naročito u drugoj polovini prošlog veka, bio običaj da se redovno piše čestitka najdražem drugu, drugu Titu. Uvek su mu se obraćali sa ti, ali Ti je bilo pisano velikim slovom.

Engleski jezik je poprilično jednostavan, nema razlike, you je i 2. lice jednine i množine, a i persiranje.

Da li je persiranje stvarno (ne)potrebno?

Neki bi to pre nazvali uvažavanjem. Pisano ili nepisano pravilo je da persiramo svima koje smo tek upoznali, bez obzira lično ili u virtuelnom svetu, bili oni mlađi ili stariji. Sa druge strane, oni koji ne persiraju starijima od sebe, možda na taj način pokazuju da su ih već prihvatili u svoje krugove.

Suština je da se uglavnom persira nepoznatima, ljudima koji su po hijerarhijskoj lestvici iznad nas, starijima, bar je nekad tako bilo, ali svakako i onima koje hoćete da podstaknete na ozbiljnost i da ih uvažite kao osobe, ljude.

Persiranje iz poštovanja?

U 20. veku ljudska prava postaju sve veća. Više nema toliko razlika između klasa, pola i rase ljudi. Preovlađuje neko mišljenje da su svi ljudi rođeni jednaki. Persiranje je trebalo da se potpuno izgubi jer sada više nema gordnih polu-bogova, ali se desila potpuno suprotna stvar. Umesto da se zbog jednakosti nikom više ne persira – najednom počinje svima da se persira. Glavni razlog koji ljudi daju u današnje vreme je da treba da se persira iz poštovanja.

Međutim, persiranje ne znači poštovanje. Persiranje je samo pričanje u množini, koje je nastalo zbog ljudske sujete. Poštovanje prema nekome može se izraziti na mnoge načine, na primer: izbor reči – dakle, pred nekim nepoznatim ili starijim čovekom ne bi trebalo da se psuje, priča u žargonu, nego da se pažljivo biraju reči; kulturno oslovljavanje, tj. ubacivanje reči poput „gospodine“, „gospođo“, „profesore“, „doktore“, i sl.; da se pazi na ton s kojim se obraća nekom; normalno i lepo ponašanje.

Zar nije prisniji odnos među ljudima, ako ne persiraju jedan drugom? Odmah nestaje neka prepreka između njih. Koliko puta se ljudima desi da se zbune, jer ne znaju da li da persiraju ili ne nekoj osobi? Takva dilema ne bi morala da postoji, ukoliko bi se svi obraćali jednim drugima normalno, bez persiranja.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *