Borhesova izmena mita o Minotauru

Pre svega, podsećamo se mita o Minotauru da bismo prepoznali izmene koje je načinio Borhes u svojoj priči Asterionov dom.

U originalnom mitu, kraljica Pasifaja, Minosova žena, zaljubila se u bika. Ta ljubav je bila toliko silovita da je zamolila Dedala da joj napravi veštačku kravu, u koju je ušla i tako začela poznato mitsko stvorenje – Minotaura, koji je imao glavu bika, a telo čoveka. On je zatvoren u lavirint, koji je takođe sagradio Dedal, a građani su morali da mu svakih devet godina dovedu sedam mladića i sedam devojaka kao žrtvu.

Tezej se ponudio da ubije Minotaura, ali u tome ne bi uspeo bez pomoći Arijadne, kćerke kralja Minosa. Ona je Tezeju dala klupko pomoću koga je, po ubistvu Minotaura, pronašao put van. Međutim, umesto da joj svoju zahvalnost iskaže na neki drugačiji način, Tezej ju je napustio. O tome peva Ovidije, rimski pesnik, u svom delu Heroide.

U ovom tekstu, ukratko ćemo prikazati kako je Borhes Minotaura pretvorio u Asteriona koji je daleko od toga da bude strašno čudovište iz lavirinta. Kako bi čitaoci razumeli ovaj tekst u potpunosti, ne bi bilo loše da nekom prilikom pročitaju ovi Borhesovu priču Asterionov dom, jer je zaista upečatljiva, iako jako kratka.

Kuća koja ima bezbroj vrata i odaja

Asterion na samom početku kaže da je njegov dom svima otvoren, i da ni jedna vrata nisu zaključana. Ovaj gostoljubiv pristup nikako ne bismo očekivali od nekoga za koga smo naučili da je čudovište iz lavirinta.

Svestan je aristokratske krvi koju ima i očigledno ponosan na svoje visoko poreklo: „Nije mi majka zalud bila kraljica; sa pastvom me ne mogu mešati, sve i da to u skromnosti svojoj poželim.“ kaže on. Ova se njegova rečenica odnosi na momenat kada je slučajno izašao napolje i susreo se sa ljudima koji su bili preplašeni njegovom pojavom. Opisuje kako su u strahu bežali pred njim, ali ga to očigledno ne unesrećuje, ponosan je na sebe bez obzira na strah koji njegov izgled izaziva.

Izuzetno je zanimljivo saznati kako u ovoj Borhesovoj priči Asterion ispunjava dane u lavirintu. Nikada nije naučio da čita, jer, kako kaže, nije mogao da zapamti raliku između pojedinih slova. Njegovo ponašanje podseća na dečije, igra se, trči kroz beskrajne odaje, posmatra nebeski svod, zamišlja kako mu u posetu dolazi drugi Asterion, pa mu on pokazuje svoju kuću.

Ipak, najvažniji momenat je onaj kada mu pristižu žrtve. Ovde vidimo jednu od ključnih izmena. Asterion nije čudovište koje želi krv, smatra da ljudi koje dolaze oslobađa svih zla. Borhes nam ne daje sliku razjarenog Minotaura koji juri svoje žrtve već Asteriona koji podseća na dete dok traži drugove u igri, on im razdragano potrči u susret. U priči se naglašava da nikada ne okrvavi ruke jer ljudi sami padaju mrtvi u strahu od njega. Jedan od njih mu je prorekao da će mu doći spasilac, pa mu, kako kaže „(…)samoća lakše pada jer zna da njegov izbavitelj živi.“ Njegove korake Asterion bi, kako govori, razabrao među hiljadama drugih šumova. Pita se kako njegov spasilac izgleda, liči li na njega ili je običan čovek, nada mu se, iščekuje ga. Zato nas i ne čudi što se priča završava Tezejevom rečenicom upućenom Arijadni – da Minotaur nije pružio nikakav otpor.

Minotaur koji je postao Asterion

Kao što smo u ovom kratkom prikazu videli, Minotaur kod Borhesa nije nikakvo čudovište već biće koje se više da uklopiti u ono Šilerovo – čovek je čovek u potpunosti samo onda kada se igra. Dok veselo trči kroz lavirint, ili zaspi od umora, zamišlja prijatelja koji je sličan njemu, vidimo da on zapravo i jeste dete, makar iznutra, i to dete vrlo svesno svog izgleda, svoje drugosti. Čim upoređuje sebe sa spasiocem kome se nada, i pita se je li mu sličan, shvatamo da on sam pravi vrlo jasnu razliku između sebe i drugih, i to na čisto fizičkom nivou, na nivou spoljnog izgleda. Ne čini se da ga to boli, ali priča ipak ostavlja utisak neverovatne izolacije i velike usamljenosti. Asterion svojim žrtvama trči u susret, srećan što će bar nakratko biti manje sam. To je poprilično neobično jer neizostavno očekujemo da vidimo scenu punu nasilja.

Kao što vidimo, ovaj Minotaur, ili bolje rečeno, Asterion, vrlo je neobičan stvor. On razmišlja duboko, uživa u igri, posmatra ono što ga okružuje i shvata da  je sve na svetu već bilo ali da dve stvari samo jednom postoje: „gore, vijugavo sunce i dole, Asterion“. U tekstu se često pravi analogija između bezbroj i broja četnaest. To je za Asteriona isto. On shvata da je svega na svetu bezbroj/četrnaest.

To nam ostaje neizbrisivo urezano kada ovu priču pročitamo, da je na nama da svet oko sebe oblikujemo koliko možemo i umemo jer svega ima bezbroj, i ruke su nam slobodne da stvaramo nešto novo. Takođe, nikada više, posle susreta sa ovim Borhesovim delom, nismo u stanju da Minotaura posmatramo isto. On više nije strašan niti čudovište. On je Asterion, zatočeno dete koje se igra i koje sanjari. Tako ga i pamtimo, drugačijeg, novog.

Ova priča nije promenila samo mit, već i nas. Umesto da naziremo čudovišta i strašno svuda oko sebe, učimo da uživamo u tom čarobnom broju – bezbroj i da od svakog svog dana načinimo magiju.

 [ratings]

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *