Branko Veselinović: “Novinari u Srbiji su uplašeni i autocenzurisani”

Posle godinu dana usavršavanja u Americi Branko Veselinović vratio se na male ekrane kao voditelj najgledanije informativne emisije u Srbiji. Karijeru je započeo sa 20 godina na televiziji BK. Završio je Ekonomski fakultet, ali se ipak opredelio da njegov životni poziv bude novinarstvo.

Kako je izgledao Vaš prvi nastup pred kamerama?

Samog nastupa, verujte, ne mogu do detalja da se setim, čini mi se da je bilo veoma davno. Da sam bio uzbuđen, ne moram da naglašavam. Znam da nisam pravio krupne greške, što je u takvim trenucima bitno. Imao sam sreću da postanem deo jedne sjajne ekipe emisije „Ukrštene reči”. Zato sam, između ostalog, ovaj posao i zavoleo..

Šta Vas je navelo da se kao student Saobraćajnog fakulteta prijavite na audiciju BK Televizije i počnete da se bavite televizijskim novinarstvom?

Bilo je to sasvim slučajno, kao i mnoge značajne stvari koje nam obeleže život. Želeo sam da promenim fakultet, nisam bio zadovoljan prvim izborom i u međuvremenu se pojavio konkurs za BK televiziju. Rešio sam da probam, jer se moja sestra u to vreme bavila novinarstvom u Italiji i ona me je podržala. Od 5000 ljudi izabrali su nas 20.

Šta Vas je privuklo novinarstvu?

Lepota ovog poziva je u tome što svakoga dana ostavljate vidljivi trag i što su rezultati vašeg rada vidljivi. Za mene je to istinski izazov.

Kako je na vas kao mladog novinara uticalo gašenje BK Televizije?

Kao deo profesionalnog odrastanja. Znam da ta televizija nije ugašena zbog novinara i ostalih kolega koji su je gradili više od deset godina. O kvalitetu ljudi koji su tamo radili govori i činjenica da su mnogi i danas na ključnim mestima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Mnogi ne znaju da sam ja zvanično vodio poslednji Telefakt, pre prelaska BK televizije u „ilegalu”.

Šta se u Vašem životu promenilo od kako ste postali TV lice?

Svaki posao nosi više obaveza i veću odgovornost. U tom smislu, ne vidim da sam nešto drugačiji od ljudi koji se ne bave javnim poslom. Međutim, ako neko govori o privilegijama, taj da zna da ovaj posao donosi i određena ograničenja kojih ljudi nisu svesni. Zato je veoma bitno da shvatite da se svaka vaša reč meri, a stavovi i ponašanje ocenjuju i kada niste na poslu.

Proveli ste godinu dana na usavršavanju u Americi kao stipendista Fulbartovog programa, koja ste nova znanja i iskustva stekli?

Tačan naziv Fulbrajtovog programa, čiji sam stipendista bio, je Hubert H Humphrey Fellowship Program. Namenjen je profesionalcima, kako kažu, srednjeg nivoa, odnosno ljudima koji su u određenoj profesiji deset i više godina. Tokom dva semetra u školi Walter Cronkite School of Journalism and Mass Communication (Arisona State University) trudio sam se da saznam što više o istoriji informativnog programa u Americi, o istraživačkom i novinarstvu koje poziva na odgovornost, ali i o organizaciji i budućnosti medija u digitalnoj eri. Sa druge strane, proveo sam dva meseca posmatrajući kako njihove televizije rade – lokalne i velike TV mreže. Poslednjih mesec dana, koje sam proveo u NBC News-u u Njujorku, bilo je od neprocenjivog značaja..

Kakva je razlika u načinu rada u Srbiji i Americi?

Velika je razlika i bojim se da ne postoji jednostavan odgovor. Pokušaću da pojednostavim: mediji u Americi su velika industrija, ovde to nije slučaj..

Šta biste primenili od toga što ste videli u Americi kod nas?

Nastojim da u svom nastupu i pristupu poslu primenim dobre stvari koje sam video i doživeo. U pitanju su detalji. Nažalost, u Srbiji nije pravo vreme i ne postoje sredstva za radikalne promene. Nadam se da će se i to promeniti.

Kritičarka Branislava Džunovna je pisala da je njen utisak kako ste postali zreliji po povratku u Srbiju. Šta Vi mislite o tome?

Ne bih ni sam bio zadovoljan da je drugačije. Osećao sam potrebu da se izmestim iz dnevne rutine, da nešto promenim, napredujem, saznam, da proverim koliko sam sposoban. I da nisam uspeo, mislim da bih nešto naučio. Najgore je ostati pasivan.

Kako se pripremate za Dnevnik?

U saradnji sa dežurnim urednicima i novinarima koji su tog dana na smeni “pročešljam” događaje dana. Iščitam sve što se pojavilo tog dana na agencijama, sajtovima, šta radi konkurencija… Dajem sugestije i prilagođavam najave mom načinu prezentovanja. Na kraju šminkanje, oblačenje i odlazak u studio.

Šta mislite o prezastupljenosti zabave u medijima?

Moj profesor Aron Brovn najbolje je to opisao: „News program je nastao kao pastorče industrije zabave i umreće kao takav.”.

Kako biste reagovali i da li biste prihvatili da radite neku emisiju zabavnog karaktera?

Mislim da je u jutarnjem programu, koji sam radio 6 godina, bilo prilike i za takav nastup. Od ponude zavisi i da li bih o njoj razmislio ili je prihvatio. Nisam isključiv…

Kako ocenjujete medije i status novinara danas i kada ste vi počinjali?

Iako se meni čini da je ta 2001.godina bila jako davno, ni tada položaj novinara nije bio mnogo bolji. Teško je verovati u ono što radite kada ne možete svojoj porodici da obezbedite barem pristojne uslove za život. Većina novinara u Srbiji danas tako živi. Uplašeno i autocenzurisano.

Šta biste poručili mladim novinarima, šta je tajna uspeha u novinarskom poslu?

Poštovanje publike, obrazovanje, konstantno usavršavanje, saradnja sa kvalitetnim i dobronamernim kolegama, ali i sreća. I svest o tome da se teško stiže gore, a propada se vrlo lako .Srećno, buduće kolege, vidimo se u redakciji.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *