Amiši – život u vremeplovu

Svi narodi u svetu imaju svoje različitosti, neki su nam više, neki manje slični, ali karakteristike pojedinih zajednica su toliko upečatljive i neobične da nam je nemoguće da se ne zapitamo – kako uspevaju da žive tako? Amiši su jedni od njih.

Kada se kaže Amiši obično prvo pomislimo na bradate čudake koji žive na selu, ili ne pomislimo ništa, s obzirom na to da mnogo ljudi nema apsolutno nikakvu informaciju o ovim neobičnim zajednicama. Oni su ipak mnogo više od toga – predstavljaju pripadnike izrazito konzervativnih verskih zajednica pri hrišćanstvu. Iz ovoga je lako zaključiti da osnovu svakog njihovog razmišljanja čini religija. Sve do sedamnaestog veka živeli su u Evropi, najviše u Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj i Švajcarskoj, gde su i nastali kao ogranak protestantizma. Zbog svojih (naročito za to doba) konzervativnih shvatanja, prognani su iz Evrope i bili primorani da se presele u Severnu Ameriku, nakon čega ih u Evropi više nije bilo. Danas ih u SAD ima oko 130.000, a najbrojniji su u Pensilvaniji, Kanzasu, Indijani, Ajovi i Ilinoisu. Usled ovakvih migracija, jezik kojim većina Amiša i danas priča je nemački, ali mnogi od njih se koriste i engleskim.

Zbog čega su ovi ljudi tako interesantni i drugačiji?

Razlozi su brojni, a svi proizilaze iz njihovih verskih učenja, koja između ostalog nalažu sa kime se zabavljati, koju odeću nositi i čime se baviti. S obzirom na to da ne postoji univerzalna amiška knjiga pravila, svaka zajednica sama određuje nepisane zakone ponašanja, takozvani Ordnung. Većina principa je uglavnom ista u svim zajednicama, ali se razlikuju u nijansama, jer neke od njih u određenoj meri prihvataju savremene tekovine, dok su neke izrazito konzervativnih shvatanja i odbijaju svaku sličnost sa savremenim dobom.

Verska načela ne dozvoljavaju da se preuzimaju vrednosti savremenog sveta, već nalažu da se  mora živeti onako kako se živelo kad su ove zajednice nastale, u sedamnaestom veku. Kao prvo, oni ne smeju imati bliske kontakte sa drugim zajednicama u SAD, koje su se u poslednjih 300 godina znatno razvile pod uticajem industrijske revolucije i prihvatile njene tekovine.  Za razliku od njih, Amiši izbegavaju korišćenje bilo kakvih elektronskih sredstava, automobila, kao i korišćenje električne energije uopšte (zbog toga je dosta popularna solarna energija). Oni i danas kuvaju i greju se na drva. Kada padne mrak, koriste svetlost sveće kako bi osvetlili prostorije. Kao razloge za ovo navode to da bi ih upotreba struje navela na kupovinu televizora, radija i sličnih tehnoloških uređaja, što bi narušilo porodičnu idilu i članove porodice udaljilo jedne od drugih, a to je za njih najveći greh.

Najveća svetinja im je porodica i održavanje jedinstva i porodične sloge. Usled nemešanja sa pripadnicima drugih naroda, koje Amiši zovu „Englezima“, njima je dozvoljeno da se venčavaju isključivo unutar zajednice. Zbog toga nije ni čudo što su u ovim zajednicama česti slučajevi incestuoznih brakova, pa među decom nisu retka genetska oboljenja.

Jedno od osnovnih pravila amiškog načina života je da se mora živeti skromno. Svake nedelje se ide u crkvu. Većina Amiša se bavi poljoprivedom. Ono što takođe ukazuje na njhovu potrebu da se odvoje i razlikuju od ostatka sveta je fizički izgled. Muškarci imaju obavezu da nose nedoteranu bradu, a žene nikada ne skraćuju kosu.  Pravilo odevanja je i za muškarce i za žene isto – odeća mora biti jednostavna i neupadljiva, isključivo crna ili bela. Zbog toga većina muškaraca nosi bele košulje, crne pantalone i šešire, dok žene nose bele ili crne kecelje, uz obavezne crne šešire i crne debele hulahopke.

U životima Amiša postoji i mogućnost izopštenja iz zajednice. Ukoliko neki član prekrši bilo koji moralni ili verski zakon, zajednica odlučuje da li će on biti izopšten ili ne. Dok je ta osoba isključena iz zajednice, nijedan član zajednice ne sme kontaktirati sa prestupnikom. Većina ekskomuniciranih napušta dom, ali postoji mogućnost vraćanja ukoliko se zajednica uslaglasi sa tim. U vezi sa tim, ono za šta se Amiši posebno zalažu je pravo čoveka da sam odluči hoće li se krstiti ili ne kada odraste, odnosno da ne treba biti kršten kao dete već ga treba pustiti da sam donese odluku, od koje zavisi da li ostaje u zajednici ili biva ekskomuniciran (ukoliko odluči da se ne krsti).

Kada su u pitanju društvene aktivnosti, Amiši su pod pritiskom okoline morali da pristanu na određene ustupke, te tako oni danas plaćaju poreze, jer su na to obavezani zakonom. Međutim, većinu aktivnosti, kao što su služenje vojske, bavljenje politikom, izlazak na izbore, prihvatanje bilo kakve državne pomoći i slično, njihova pravila ne dozvoljavaju, Osnovno školovanje je jedino obavezno i traje osam godina. Nakon četrnaeste godine i završetka škole, dečaci pomažu roditeljima u polju, a devojčice majci u održavanju kuće.

Jedan od ključnih trenutaka u amiškom životu je Rumspringa, prelazak iz puberteta u odraslo doba, nešto slično našem punoletstvu. Počinje oko šesnaeste godine, kada mladi počinju da se druže sa vršnjacima, a završava se brakom, obično u 21. ili 22. godini. Brakovi se ne dogovaraju, ali se partneri moraju krstiti pre nego što odluče da se venčaju. Amiške porodice su brojne, jer deca za njih predstavljaju Božiji dar.

Danas su mnogi Amiši, pod pritiskom savremenog doba, odstupili od tradicionalnih shvatanja ovih zajednica, pa mnogi od njih danas voze automobile i nude svoje farme kao turističke atrakcije, koje svake godine u Americi poseti više hiljada turista.

Ukoliko želite da pročitate knjigu koja će vas istovremeno opustiti i dirnuti,a opet poučiti nešto o životu ovih ljudi, preporučujem roman Danijele Stil “Do poslednjeg dana u izdanju Lagune.

 

 [ratings]

 

 

 

1 Comment

  1. ja pomislim na emisiju Breaking Amish

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *