Rob želja

 Danas je dan kada ću dobiti otkaz. Tako je barem stajalo u pismu što sam dobio juče. Stojim u holu zgrade koje radim – u kojoj sam radio i pokušavam da se probijem do recepcije. Sekretarica me gleda i odmahuje glavom. Kako prilazim polako okreće monitor i prstom pokazuje na termin sastanka sa direktorom na koji sam, je l’, opet zakasnio.

– Šta je tvoj problem pa kasniš toliko? – uputila je više retoričko pitanje, pritom formirajući neki Baš si nestašan osmeh želeći da ublaži činjenicu da sam ostao bez posla dok ja uzvraćam svojim A jebiga, šta ćeš osmehom i nastavljam ka holu gde su liftovi.

Korak-dva i sudaram se sa nekim i nespretno pokušavam da se održim na nogama, ali samo uspevam da još smešnije sletim na pod. Naravno, sudario sam se sa nekom devojkom, naravno. Bože kako je prelepa. Ima smeđu kosu i nosi crveni džemper. Naravno, nosila je nekih sto hiljada papira koji su sada filmski leteli po holu. Naravno izgleda presmešno dok pokušava da ih skupi jer su joj naočare odletele u nepoznatom pravcu.

– Izvini, nisam te videla, izvini, ne, nemoj – reče ona dok ja počinjem da skupljam papire – nemoj, ja ću.

Nasmejala se, skupila papire i otišla dok sam ja stajao skamenjen, negde između „Žao mi je.“ i „Želim te.“

U liftu je lift-boj (a gde bi drugde bio), mada je daleko od boj-a, s obzirom da ima nekih šezdesetak godina. Oldboy što bi rekao Rundek. Ima crno odelo i par dlaka umesto kose koje uredno tera na drugu stranu. Čujem neko tiho ravnomerno pištanje.

– Poslednji sprat molim.

Klimnuo je glavom i pritisnuo broj 74.

– Lepa je. – delovalo je da priča nekom drugom ali u liftu smo bili samo nas dvojica.

– Molim?

– Rekoh ’Lepa je.’. Devojka sa kojom ste se sudarili. Ona brineta u crvenom džemperu.

– Ah, to… Pa… Pretpostavljam da jeste.

– Šta tu ima da se pretpostavlja?

– Pa ne znam, mislim, jeste, lepa je.

Imam osećaj da dobro zna da smatram da je verovatno najlepša žena koju sam ikada video i ne shvatam sebe zašto mu samo to i ne kažem i završim sa tim, nije kao da će to promeniti bilo šta, niti kao da ću ga videti ponovo. Nasmejao se par puta, ali ne sarkastično kao što sam očekivao.

– Niste je prepoznali?

– Ne. Zar je trebalo? Poznata je?

– Pretpostavljam da može tako da se kaže.- I evo sarkastičnog osmeha.

– Pa kažite sada, ko je ona?

Opet se nasmejao. – A ne, ne, pustiću vas da pogađate još malo. Verujem da ćete se setiti. Dug je put pred nama.

Onaj zvuk pištanja se i dalje čuo, što čiča iz lifta primećuje.

– Ma to lift pišti kada se kreće, neka sigurnosna mera.

SPRAT 7

Stajemo na sedmom spratu i u lift ulazi dečak noseći Adidas Tricolore loptu. Prepoznajem loptu jer sam je i sam imao kada sam bio njegovih godina. Bio je to poklon koji mi je ćale doneo sa poslovnog puta u Francuskoj ’98. Dečak pokušava da dohvati dugme, ali mu ono ostaje van domašaja.

– Dopusti da ti pomognem, – reče Oldboy, – kuda si krenuo?

Dečak ga je gledao zbunjeno par sekundi a zatim se okrenuo ka meni očekujući da ja znam odgovor. Posle par trenutaka se predajem i sležem ramenima. Okrećem glavu taman dovoljno da mu ne uhvatim pogled ali opet dovoljno da mogu i dalje da gledam u Tricolore. Obožavao sam je. Pola godine sam je nosio svuda sa sobom. Ručao sam sa njom, spavao sam sa njom, bila je zvezda svake igre koju sam osmislio u svojoj sobi. Ali nikada je nisam izneo napolje. Kada razmislim, mislim da je nikada nisam ni šutnuo po travi, kamoli dozvolio nekom drugome, da je neko drugi uprlja, uzme u ruke. Ne, to nikako.

Dečak me i dalje gleda išekujući odgovor te mu napokon odgovaram pitanjem – A da se nisi ti izgubio? – a on začuđujuće spremno uzvraća istom merom – Ne. A ti?

Okreće se Oldboy-u – sprat 15. Idem da se igram sa drugarima.

SPRAT 15

Kako su se vrata otvorila klinac raspaljuje po lopti koja završava negde u dnu sobe gde se nalaze još tri dečaka i devojčica i momentalno kreće da trči ka njima. Oldboy deluje zadovoljno.

– Lepo je kada okreneš leđa sumnji, zar ne?

– Ne shvatam.

– Klinac. Jednom kada je okrenuo leđa sumnji mogao je da vidi da nema razloga da brine da će mu neko uzeti i upropastiti nešto što voli.

– Kakve gluposti, – stvarno ne mogu da verujem šta je upravo rekao, – stvarno mislite da tamo negde nema nekoga ko bi nam napakostio čisto onako, jer mu se može?

Gledao je kroz mene – I tako se rađa strah.

Hoću da mu kažem da se nosi u tri lepe, ali u lift ulazi nešto stariji dečak raskrvavljenog lica i pocepane majice – Jebote, šta je bilo, je l’ si dobro?

Klima glavom. Ima zadovoljan izraz lica. – Da, sada je sve kako treba. – Pokušavam da pričam sa njim ali stavlja slušalice i pušta muziku. Hoću da ga odalamim. Sekund pre nego što sam mu udario packu Oldboy mi uhvati ruku – Što ga ne ostaviš na miru?

– Da ga ostavim na miru? Pa pogledaj na šta liči, izgleda kao da mu je Liu Kang uradio fataliti. Pokušavam da mu pomognem!

– Tako što ćeš da ga udariš? Ti mora da si neki mnogo dobar pedagog.

– E znaš šta… Ono… Kao… – imitiram Kičića, loše.

– Nemaš ti šta da mu pomažeš. Dečko se oseća bolje od tebe jedno sto deset – možda jedanaest puta. On se suočio sa svojim strahom, za razliku od tebe.

– Ma je l’?

– O da.

– A sa kojim se to strahom on suočio?

– Sa starijim momkom iz naselja koji ga je osam godina maltretirao, sve do danas.

– I danas je on konačno stao i rekao “Ne više.” i tresnuo ga tako da je ovaj video zvezde, i tako je konačno postao heroj naselja, je l’ to?

– Pa, ne baš. Da ga je udario muški, to stoji, ali posle su ga uhvatili i ubili Boga u njemu.

Gledam u dečka i on zaista izgleda zadovoljno. Pritiska dugme za 22. sprat. I dalje se čuje ono ravnomerno pištanje.

SPRAT 22

– Čekaj, da razjasnimo. Znači prebili su ga, ali važno da je on pokazao zube, to je?

Gledam u čiču i čekam da mi potvrdi ali ostaje nem i tišinu konačno razbija dečko koji je upravo skinuo slušalice.

– Ne, onaj mamlaz iz naselja nije bio ono čega sam se plašio. Ti si taj koga sam se plašio.

– Dečko, malo si pobr-

UVEK TI. Ti si taj koji bi me zaledio kada god bi se ukazala prilika da se pokažem. Ti si taj koji bi mi šaptao užase koji mogu da se dese ukoliko bih uradio ono što želim. Ti si taj koji bi me ubedio da je najbolje da sedim, ćutim i trpim. Zauvek. Ali ne više.

Mogla se videti mržnja koja izlazi iz njega. Oldboy je delovao ponosno.

– Ali ne više. Jednom kada sam ga udario konačno sam mogao da ti vidim lice. Video sam koliko si slab.

Na sekund je delovao da će da me odalami gore nego što su oni njega pa sam stisnuo pesnicu što sam jače mogao, za svaki slučaj, mada nema teorije da bi mogao da me prebije. Valjda. Ali samo je stajao. Lift je stigao na 22. sprat a on je bez reči izašao u svoj svojoj mržnji.

Iz lifta se direktno izlazilo u sobu koju sam suviše dobro poznavao. Moja soba za vreme studiranja. Kompjuter, sto, ona smešna polica koju sam pokušao da napravim, sve je bilo na svom mestu. Manje od nule, Trainspotting, Poslednje skretanje za Bruklin i još par knjiga su bile razbacane po podu zajedno sa dve hemijske, notesom i markerom. Znam ovaj trenutak. Bio sam besan na sebe što nisam mogao da zapišem ideju za knjigu koja mi se motala po glavi. Čovek koji pokušava da pronađe sebe i na kraju shvata da je sam svoj tamničar. Već viđeno, da, ali tada je delovalo kul. Nisam još u sobi ali ući ću kroz 5 sekundi. 5, 4, 3, 2, 1, i kao poručen ulazim sa flašom vinjaka koju sam maznuo iz bifea gazdi. Jedan, drugi, malo samosažaljenja, treći, udarac po tastaturi, sve ide po planu, kao što se desilo. Leći ću kroz par minuta i to će biti to. Nikada neću opet da razmišljam o toj ideji. Ostaće zaključana u nekom sećanju zauvek, čekajući da je nađem.

– Misliš da može da se uspava sa tolikom mržnjom? – dobaci čiča.

– Zato sam i uzeo vinjak tada.

– Ako tako kažeš.

Kreće ka krevetu ali se odjednom okreće i gleda pravo u mene. Gledamo se. Gledam se kako postojim evo već minut. Više ne deluje besno. Razmešta krevet i vraća se za sto i kreće da kuca. Lakoća sa kojom veze reči je hipnotišuća i ne primećujem da smo na ovom spratu već skoro sat, sat i po.

– Momak, ideš sa nama? – upita Oldboy.

– Evo me, sekund.

Istrčao je iz sobe i nestao iz kadra za trenutak. Oldboy me gleda sa osmehom i jedva se sudržava da mi se ne obrati.

– Izvoli, izvoli slobodno, oplemeni moj duh svojim rečima, o ti presvetli lift-boju.

I dalje se smeje – Samo se nadam da vidiš koliko te mržnja ne čini jačim, koliko te slabi u svakom aspektu. Mržnja, strah, sumnja, užasne stvari, smrtonosna kombinacija.

– Nije da ne mogu da se preusmere. Nije da ne mogu da se iskoriste.

– Uh, iskoristiti, tako ružna reč.

– Znaš šta sam mislio.

– Znam, zato mi je i odbojna. Da, mogu da se preusmere, ali ti nikada nisi, to je razlika.

Vratio sam se u kadar sobe, ali sam izgledao starije. Nosim, tj on nosi crn kaput sa onim čudnim zakopčavanjem koji sam oduvek hteo da kupim ali se nikada nisam nakanio. Smeje se.

– Znam da nisi.

Pozdravlja se sa Oldboy-om i mi krećemo na 30. sprat. Pištanje i dalje održava isti ritam.

SPRAT 30

Stariji ja me gleda sa nekim ponosom i nadmenošću u očima, kao da me je pobedio u šahu, ili ne daj Bože Slagalici. On je sve ono što sam ja hteo da budem i on to sasvim dobro zna. On prokleto uživa u tome. Izgledamo kao kralj i sluga nedostojan njegovih reči. Stižemo na 30. sprat. Standardna procedura. Vrata se otvaraju a tamo je nešto što sam želeo. Plašim se da pogledam. Ali moram. Iz lifta se ulazi u nečiju spavaću sobu. I naravno, ona je tamo, prelepa kao i onog trena kada sam je prvi put video. Čitala je knjigu. I dalje nosi onaj crveni džemper i naočare.

– Želiš je, zar ne?

Pogledao sam u Oldboy-a, ali on je samo nervozno gledao u pod i stiskao nešto što je imao u džepu.

Stariji ja me je zgrabio za ramena – Moraš da mi kažeš, sada, odmah, da li je želiš? Čuješ li me? Molim te reci mi! Ovo može da promeni sve! Ali ti to moraš da kažeš, samo ti!

– Da, da, da! – sklanjam njegove ruke, guram ga i utrčavam u sobu, ona se smeje, ustaje, i konačno sam samo ja sa njom, i konačno smo se poljubili i ona me pita – Zašto ovo nisi uradio ranije?– i ja se smejem i želim da joj kažem da je to zato što ona stvar iz lifta sada brže pišti i ja shvatam da sam i dalje tamo i da i dalje držim sebe za ramena.

Ne, ovo se ne dešava, ne, stvarno ne mogu. Stvarno ne mogu – Ne, ne želim. Izvini.

Pustio me je i u tom trenu je nestao sav njegov ponos. Nasmejao se, jebote u ovom liftu se svi smeju, i onda je krenuo ka njoj.

– Zaboravio si nešto – konačno prozbori Oldboy i iz džepa izvadi prsten. – Srećno mali.

Ona je završila knjigu koju je čitala do malopre i kako je podigla pogled videla je njega i ubrzo viče DA, sada se grle a vrata lifta se polako zatvaraju.

– Lepi su.

Klimam glavom.

SPRAT 31 – 72

Pištanje pojačava tempo kako lift ubrzava i taj zvuk suviše opterećuje i nije mi dobro i moram da sednem. Čiča mi se pridružuje – Nije ovo dobro za moja leđa, ali nek ti bude.

– Ko će sada da upravlja liftom?

– Ma on ionako ide gde želi.

Vrata ostaju otvorena i u kombinaciji sa brzinom kreatanja lifta taman se na tren može videti ono što je na drugoj strani. Ređaju se spratovi i sa njima slike neispunjenih želja.

Ćale i ja kako konačno gledamo „Dobar, loš, zao.“

– I ovo je sve moglo da se zaista desi?

Promocija prve knjige.

– Da, – Oldboy klimnu, – da nisi toliko sumnjao u sebe, u druge. Da nisi toliko mrzeo sebe, a i druge.

Ja i neko za koga pretpostavljam da mi je sin vozimo Fiću po nekom polju.

– Da se nisi toliko bojao onoga što je u tebi, a i da se nisi bojao drugih. Da si progutao ponos i rekao i uradio ono što zaista misliš. Što želiš.

– Ali ako su ovo samo moje želje, propuštene šanse, deformisana „sećanja“, gde su ona prava? Gde je ono što se zaista desilo?

Ustao je i pritisnuo broj 73.

SPRAT 73

Oldboy mi pruži ruku kako bih ustao i reče – Ne očekuj previše. Ipak je to samo jedan prazan sprat.

– Kako to misliš?

Vrata se otvaraju i to je zaista jedan prazan sprat, u blago-očajnom stanju. Potpuno, potpuno je prazan, zidovi su popucali i plafon deluje kao da će pasti svakog momenta.

– Nema ničega? Baš ničega?

Slegnuo je ramenima.

– Ničega? Stvarno? Sedamdeset i četiri godine i ja nemam niti jedno jedino realno sećanje? Stvarno?

– A kako si mislio da ćeš ih imati? Proveo si ceo život želeći nešto. Ceo život ti gradiš ovaj neboder ispunjavajući ga svojim željama. Bila su. Svakako, sigurno. Ali nijedno nije bilo dovoljno dobro ni jako da bi završilo na nekom od ovih spratova. Nadao si se da će neko naići, zato si i ostavio ovaj sprat prazan, želeo si da ga ispuniš zajedno sa nekim, želeo si da porušiš svaki prethodni sprat i kreneš ispočetka. Ali nisi. I kada pogledaš malo bolje, kako si pa mogao nekoga da upoznaš, kako je neko mogao tebe da upozna, kada si ti zauvek ostao zatvoren ovde?

– Ali makar jedno, jedno malo, glupo sećanje, kao što je Kejn imao Rosebud, nešto…

– Postoji jedno. Delimično. Ti.

– Ne razumem.

– Ti si njegovo poslednje, odnosno svoje poslednje realno sećanje. Ali ne baš potpuno sećanje. Ti si zajedno sa njim izgradio ovo. Izgradili ste sve ovo kada ste imali dvadesetak i nešto godina, na vrhuncu svojih želja. Dogovor je bio da ćete ubacivati samo svoje želje i ništa više. To su mogla biti deformisana sećanja kako si ih nazvao, ispravljena sećanja, ali nikako realna sećanja. Ona devojka na primer, video si je kada si imao 12 godina i momentalno si se zaljubio. Ona je možda imala nekih dvadeset, otkud si pa mogao da proceniš. Nije ni važno. Poenta je što si ti potrčao za njom, ona ja zašla iza ugla, ti si se sapleo, i kada si konačno i ti zašao iza toga ugla nje nije bilo. Zakasnio si. Nikada je više nisi video. To je poenta. To što ti kasniš svuda, sa svim odlukama, promenama. Kasniš sa svojim rečima, koliko god one naposletku imale smisla,  dolaze kasno. Ali ti nikada nisi verovao u to. Ideja živi večno. Moći ćeš lako da ih probudiš pravim rečima, kad god. Mislio si da ćeš moći da im budeš tamničar zauvek. Ali ti si njima rob.
I šta se dešava – opet sve shvataš kasno. Ti si prekršio dogovor, ti si ubacio svoje sećanje kada si se sapleo i zakasnio. I koliko god pokušao da to sećanje sakriješ i raskomadaš u više želja nikada nisi uspeo, ostalo je tu da te zauvek proganja.

– Ali š- ali Oldboy me prekida i pokušava da napravi foru jer šta drugo rade čiče nego što drže predavanja i prave neprikladne fore u neprikladnim trenucima.

– Ej, batali to, kasno je sada.

Pokušao sam ali nisam mogao da se nasmejem.

– Dobro, izvini, nije prikladno. Ali zaista moramo da požurimo. Krajnje je vreme.

Pritisnuo sam broj 74.

SPRAT 74 – POSLEDNJI SPRAT

Vrata se otvaraju i mi još par trenutaka stojimo u potpunoj tišini. Minus ono prokleto pištanje. Na spratu je bolnički krevet i par aparata koji pacijenta u njemu održavaju u životu. Pištanje je proizvodila EKG mašina, naravno. Izlazim iz lifta ali me Oldboy levom rukom hvata za rame dok desnu pruža kako bi se rukovali.

– Ipak, bila je to dobra vožnja, zar ne?

Nasmejao sam se, konačno – Ili je barem to mogla da bude.

Klima glavom, verovatno poslednji put u mom životu, i vrata se polako zatvaraju ali ih hvatam pre nego što se potpuno zatvore – Samo mi reci, šta bi se desilo da sam krenuo za njom? Da sam je pitao da izađemo? Da smo izašli odavde?

– Ne znam, možda bih ja dobio otkaz umesto tebe jer bi tada morali da sruše zgradu. Možda bih dobio posao u novoj. A možda bi samo dodali još jedan sprat. Ne znam. Šta ti misliš?

Salutirao sam mu kao što jedan Oldboy i zaslužuje i krenuo ka krevetu. Gledam u starca koji leži. Vreme me je dosta promenilo, ali taj strah, mržnja, sumnja i ponos u pogledu su bili tu. Pokušava da drži oči otvorenim ali mu to biva sve teže svake sledeće sekunde. Sprat je strašno prostran i osvetljen je tako da ne mogu da provalim dokle seže. Sedim pored njega. Želi da me polomi, uništi, rastrgne, ali mu slabo srce to ne dozvoljava i posle par pokušaja da me ščepa sada odveć slabim rukama konačno progovara, mada vrlo tiho i nerazgovetno.

– Sam…. Samo završ…. Završi već jed-.. Završi više… Sa tim…

Gledam u njegov EKG i rad srca mu je sve sporiji i zbog svega što sam video želim samo da konačno umre i sada gledam u aparat koji ga održava u životu i nailazim na dugme za gašenje. Premišljam se i gledam ga dok on polako odustaje od želje da mi kaže ono što zaista želi i to je ono što me konačno tera da pritisnem to dugme.

Pomeram ruku i odjednom onaj zvuk koji se na trenutak skoro potpuno utišao počinje nenormalno da bije po ušima i njegov puls je sada nenormalno visok i samo hoću da stisnem to glupo dugme i vratim tišinu i bio sam toliko blizu kada me je uhvatio za ruku.

Suza mu klizi niz obraz. Bio je zgrčen na krevetu ali iz njega više nije bilo mržnje, straha, sumnje, ponosa, nije bilo ničeg.

Samo ta suza – Žž… Žao m…. – Još jedna suza – Žao mi je….Šš-š.. Što sam te protraćio.

Stisak je popustio. Ravna linija. Želeo sam da mu kažem to isto ali sada je bilo kasno.

Umesto pištanja sada je tu jednolični, zaglušujući zvuk kraja.

[ratings]

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *