Zbogom zavičaju?!

Kada se u društvu dotaknemo priče o nekoj budućnosti, planovima, ambicijama, željama i predviđanjima, ja dolazim do samo jednog zaključka – svi bi da idu iz Srbije. Malo je reći da su česte rečenice tipa: „sve bih dao/la da odem odavde“, „velika želja mi je da studiram negde preko, zaposlim se i ostanem“, „da mi se pruži prilika otišao/la bih koliko odmah“… Dolazim u situaciju da ne mogu da se setim nijednog svog prijatelja, kolege, poznanika koji bi ostao ovde. Šta navodi sve te mlade ljude da odlaze, a šta navodi manjinu (toliku manjinu da se meri u promilima, rekla bih) da ostane u Srbiji?

ODLIV-MOZGOVA„Odliv mozgova“ (brain drain) je dobropoznati oblik emigracije koji podrazumeva odlazak ljudi, najčešće visokokvalifikovanih, u strane zemlje u potrazi za  stručnim usavršavanjem ili zaposlenjem. Ne postoji neka univerzalna definicija ove pojave, te joj se dodaju razni elementi, kao recimo taj da najčešće odlaze oni koji su zemlji napotrebniji. Razlozi za odlazak se takođe kad-kad dodaju definiciji, a to su najčešće: nezadovoljstvo uslovima studiranja ili uopšte političko-ekonomskom situacijom u zemlji. U pitanju su uglavnom mladi ljudi, studenti, koji smatraju da država ne ulaže dovoljno u njih, a tu su i oni koji se suoče sa nezaposlenošću po završetku studija. Ono sa čime se oni takođe suočavaju je i ogromna nepravda. Javna je tajna da se na pojedinim fakultetima i položen ispit i visoka ocena, pa čak i diploma mogu kupiti. Procenjuje se da je u poslednjih 20 godina Srbiju napustilo više od pola miliona ljudi. Najviše je otišlo lekara, elektro-inženjera i IT stručnjaka. Mnogo je poražavajućih podataka na ovu temu kada se radi o našoj zemlji. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma Srbija se po „odlivu mozgova“ nalazi na 141. mestu od 144 zemlje. Iza nje su samo Burundi, Haiti i Alžir. Pitamo se koliko je još potrebno da ovakva pojava uznapreduje da bi se preduzele neke značajnije mere kako bi svi ti mladi i talentovani ljudi mogli da napreduju u svojoj zemlji. Takođe, pitanje je u kojoj meri oni zaista žele da odu, a u kojoj su na to primorani, jer naprosto ne vide svetlu budućnost u jednom koruptivnom društvu, društvu nezdrave konkurencije. „Odliv mozgova” možda nije proces koji se može zaustaviti, ali sigurno je da se može ublažiti. Rešenje bi svakako bilo veće ulaganje države u nauku i visoko obrazovanje, ali i obezbeđivanje ravnopravne kompeticije u kojoj će se nečiji trud i zalaganje isplatiti.

 To match feature FINANCIAL/GRADUATES

Postoje naravno i oni koji bi otišli, ali tek toliko da se stručno usavrše, a onda vrate u zavičaj. Možda u manjini, ali ima i onih koji o odlasku uopšte ne razmišljaju. Ne kaže se baš bez razloga „kod kuće je najlepše”. Oni koji sebe vide ovde govore da žele da napreduju i budu uspešni, ali u svojoj zemlji. Tamo gde su odrasli, završili škole i fakultet, stekli prijatelje i gde ih vezuje pregršt uspomena. Žele da se osećaju prijatno, među svojima, tamo gde su navikli. Kažu lepo je otići, putovati, videti nešto drugačije, upoznati druge kulture i načine života, ali ostati zauvek, ipak ne, uvek bi se osećali kao stranci. Izdvojila bih jedan simpatičan komentar mog druga i kolege, inače čestog posetioca “Patuljka” (FON-ovci i FPN-ovci znaju): “Ma kakav odlazak, pa gde još u inosranjstvu ima Zaječarac za 90 dinara!”.

Po svemu sudeći, ostati ovde zahteva veliku dozu optimizma i volje. Podrazumeva se i vera i nada da će se trud isplatiti i da će nešto u ovom društvu i državi biti bolje.

P.S. Ukoliko već niste, pročitajte intervjue našeg časopisa sa Srđanom Janićijevićem i Aleksandrom Poznanovićem koji poručuju:

“Ko ima motiv i ko je uporan situaciju u Srbiji treba da gleda samo kao izazov” i “…Ko stvarno veruje u sebe može dobru karijeru da izgradi i u Srbiji”.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *