Volfgang Amadeus Mocart

Ni visok stepen inteligencije, niti mašta, kao ni oboje zajedno ne čine genija. Ljubav, ljubav, ljubav, to je duša genija.“ – Volfgang Amadeus Mocart

Rođen je u Salcburgu, 27. januara 1756. godine u porodici muzičara, dečak koji je prve reči govorio u notama. Sa četiri godine počeo je da komponuje, sa samo šest godina je svojom virtuoznošću zadivio caricu Mariju Terezu u Beču, u devetoj (ili jedanaestoj) napisao prvu operu „Bastien i Bastiena“ a več sa 13 dobio mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Njegov otac, Leopold Mocart, jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, naučio ga je da svira violinu i klavir, a starija sestra Ana Marija, budući da je bila vešta pijanistkinja, često ga je pratila na turnejama. Leopold, shvativši da može da zaradi mnogo novca, predstavio je svog malog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Jednom prilikom, kada je mali Amadeus bio jako bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda, nego o dobrobiti svog sina. Stalna putovanja i hladna klima su najverovatnije uzrok njegove bolesti u kasnijem životu.

Prva putovanja

Sa nepunih šest godina, kreće putem svetske slave. Prvi nastupi u Beču, Parizu i Minhenu obasuti su aplauzima i blagonaklonošću velikih, a gledano iz ugla nagrađivanja i zarada koje su uživali. U poređenju sa tim, Salcburg je izgledao kao tmurna perspektiva, kako novčano tako društveno i emocionalno. To je bilo mesto gde je Leopold Mocart bio samo sluga, slabo plaćen i malo cenjen. U vremenu od 1769 do 1773. godine, Mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere, gde Mocart piše operu „Luccio Silla”. Tako će kao vrlo mlad stvoriti sliku lutajućeg muzičara, koju će negovati celog života.

Rad na dvoru u Salcburgu

Nakon što se konačno vratio sa ocem iz Italije 1773. Mozart je radio kao dvorski muzičar kod vladara u Salcburgu. Bio je miljenik u svom rodnom mestu, imao je veliki broj prijatelja i obožavalaca. Ukazala mu se prilika da radi u mnogim žanrovima uključujući simfonije, sonate, kvartete za žičane instrumente, serenade i nekoliko manjih opera. Neki od ovih radova se izvode i danas. Razvio je entuzijazam za komponovanje violinskih koncerata. Poslednja tri violinska koncerta sada su osnova njegovog muzičkog repertoara.

Uprkos ovim umetničkim uspesima, bio je sve nezadovoljniji boravkom u Salcburgu. Jedan od razloga, najverovatnije je bila niska plata, ali i to da je Mocart čeznuo za sastavljanjem opera, a u Salcburgu je imao retke prilike za to. Stanje se pogoršalo 1775. godine kada je dvorsko pozorište zatvoreno.

Uticaji

Tokom boravka u Minhenu, 1781. godine, piše operu “Indomeneo”. Potom odlazi u Beč, gde u vodećim krugovima visokog društva daje časove klavira i drži uspešne klavirske koncerte. Na svojim putovanjima sreće se sa muzikom mnogih velikih kompozitora tog vremena, kao što su Jozef Hajdn, Johan Kristijan Bah i Georg Fridrih Hendl što će umnogome uticati na njegovo kasnije stvaralaštvo. Inspirisan Hajdnovom muzikom komponovao je u Beču šest kvarteta za žičane instrumente, dok oduševljen muzikom Baha i Hendla 1782. piše operu „Otmica u Saraju” i dovršava prva tri iz serije velikih klavirskih koncerata. Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasičnog muzičkog stila.

Jasnoća, izbalansiranost, transparentnost i jednostavan jezik harmonije glavne su karakteristike njegove muzike. Mocart se obično pominje, zajedno sa Šubertom, kao kompozitor koji je imao dar da napravi čistu, jednostavnu i pamtljivu melodiju, a za mnoge ljubitelje muzike to je njegova najvažnija karakteristika.

Odlazak vunderkinda

Boravak u Beču bio je njegov vrhunac, ali i njegov kraj. Nakon što je ostvario ugled u visokom društvu, oženio se i dobio četvoro dece, usledila je strašna beda. Iako je radio od jutra do mraka jedva je mogao podmiriti sve dugove. Tako je Mocart sve što je ranije imao morao da založi. Propadale su mu stvari, a i zdravlje mu je bilo sve lošije. Iz tog teškog perioda je njegova, možda najznačajnija opera „Čarobna frula”.

Pred samu smrt, 1791. godine dobio je zadatak da napiše „Requiem” (misu za mrtve). Pošto je osećao da mu je smrt blizu, komentarisao je da „Requiem” piše za sebe. Nakon duge bolesti i borbe sa nemaštinom, u noći, 5. decembra 1791. godine, Mocart umire.

Vremenske neprilike sprečile su njegove prijatelje da ga isprate onako kako to dolikuje velikom muzičaru. Pošto je sahranjen u grobnici sa ostalim siromasima, njegov grob je i danas nepoznat.

Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali ili su osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: „On je jedini muzičar koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i toliko genijalnosti koliko i znanja.“ Betoven je izjavio da nikada ne bi mogao da izmisli tako veličanstvenu melodiju kao što je ona u prvom stavu Mocartovog koncerta za klavir br. 24. Takođe, odao mu je počast napisavši set varijacija na nekoliko njegovih tema. Čajkovski je napisao svoju „Mocartijanu“, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama.

Bio je genije koji je dotakao zvezde, ali i kockar sa Turetovim sindromom. Prvi kompozitor sa kvalitetima jedne, može se reći, pop-zvezde, ali i klovn koji je proigrao svoj imetak. Danas je njegova muzika svetska muzika.
Dovoljno je samo nekoliko taktova da nam odmah postane jasno zbog čega je na stanicama metroa kojima se razleže Mocartova muzika stopa kriminala niža. On razoružava.

Od menueta za klavir koji je napisao 1761, sa samo šest godina, do velikog Rekvijema koji je komponovao pred smrt u decembru 1791. u Beču, Mocartovo stvaralaštvo broji oko 630 raznolikih dela – oko 50 simfonija, sedam violinskih i 25 koncerata za klavir, 22 klavirske sonate i 45 violinskih sonata, dvadesetak opera, među kojima su „Figarova ženidba“, „Čarobna frula“, „Don Žuan“, serenada „Mala noćna muzika“, zatim veliki broj kvarteta, kvinteta i seksteta, divertimenata i još mnogo toga. I sve to za 36 godina života.

Kombinuje vedrinu, melanholiju i tragičnu silinu u jednostavnu lirsku improvizaciju. Nad svim tim lebdi duh veći od Mocartovog – duh samilosti, univerzalne ljubavi, čak i patnje – duh koji pripada svim vremenima.“ – Leonard Bernštajn

Mocartova pisma

Mocart je, od 1769. kada je imao 13 godina do pred smrt 1791, slao pisma poznatim i nepoznatim ženama. Ova pisma su jedan od dokaza da je Mocart patio od Turetovog sindroma. Najviše pisama Mocart je uputio sestri Mariji Ani poznatoj kao Nanerl, sa kojom je od pete godine imao koncerte po svetu, potom sestri od strica Mariji Ani Tekli Mocart koju je zvao Bezl, majci, suprugi Konstanci i matronama. Gotovo u svim pismima udvarao se sestri od strica mada je i na druge adrese slao lascivne epistole. Veliki poznavalac Mocartovog života, Alfred Ajnštajn, zapisao je da su Mocartove poslanice, posebno ženama “najživlja, najiskrenija i najprirodnija pisma koja je ikad pisao jedan muzičar“.

Turetov sindrom

Mocartova fascinacija igrama rečima i opsesija satovima, veličinom cipela i aparatima, kao i njegovo dokumentovano trzanje, ukazuju da je imao Turetov sindrom, koji je, po mišljenju naučnika, možda imala i njegova majka kao i starija sestra. To je konstantna borba haosa i kontrole, borba i sa grčevima koje je pokušavao da kontroliše, a odrazilo se i na njegovu muziku. Prema rečima naučnika Mocart je dozvoljavao da njegova muzika poprimi haotičnu putanju, ali je uspevao i da je uvek iznova vrati pod kontrolu. Bio je genije i Turetov sindrom je možda uticao na način na koji je tu genijalnost manifestovao, ali bi zasigurno bio briljantan kompozitor i bez toga.

Mocart postoji i postojaće večno, božanski Mocart – manje ime, više duša koja se uzdiže u nebesa, koja se ovde pojavila, bila tu malo više od 30 godina i otišla ostavivši svet podmlađenim, bogatijim i srećnijim.“ – Šarl Guno

Jednom prilikom je mladić koji je želeo da postane kompozitor pisao Mocartu tražeći savet kako da komponuje simfoniju. Mocart je odgovorio da je simfonija kompleksna i zahtevna muzička forma i da bi bilo bolje da počne sa nečim jednostavnijim. Mladić je prigovorio : „Ali gospodine Mocart, pisali ste simfonije kada ste bili mlađi od mene“, na šta je Mocart odgovorio : „Nikada nisam pitao kako“.“ – Džozef Solman

Ponekad je dodir Mocartove muzike tako neposredan da vizija u umu biva zamagljena i nepotpuna, dok je duša direktno posednuta, natopljena u talasima melanholije.“ – Stendal

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *