Osam – 4. deo

Skrenuo je pogled. Najednom mu iskoči slika udesa koji je doživeo kao mali, a zatim i slika “onoga” kada mu se zid približavao i udaljavao. Ta dva momenta su se preplitala poput pertli, a on je pokušavao da shvati zašto.

I dan danas se dobro seća tog udesa. Stajao je na zadnjem sedištu na kolenima, okrenut ka gepeku i gledao kroz staklo. N-ovi roditelji su sedeli napred i čekali da se otvori zeleno svetlo na semaforu. Bili su prvi na toj raskrsnici i bilo je još par automobila sa njihove desne strane. Radio je puštao neku pesmu zbog koje će se N-u kasnije želudac prevrtati na postavu kada je ponovo čuje. U tom trenurku N. je počeo da vrišti. Ništa se značajno nije dešavalo oko njih pa su se roditelji zapitali u čemu je stvar. Međutim N. nije prestajao. Okrenuo se napred, savio i čvrsto uhvatio za prednje sedište. Trenutak posle toga se desio udes.

N. je zapazio auto mnogo pre udara, mnogo daleko od njegovih kola. Vrištao je još dok je taj auto bio samo dve male sijalice u daljini. Nije mogao da prihvati da možda vidi u budućnost, jer mu je to delovalo mnogo filmski. Naprosto nije želeo da prihvati da ima neke nadljudske sposobnosti, ali nije ni verovao u neka obična objašnjenja, naučna, prirodna. Bio je negde između, a to mu je i dosta odmagalo.

Dve sijalice u daljini – zid koji je predaleko. Udes – zid koji je preblizu. Sve te situacije su se povezivale same od sebe. Razmišljajući o tome nije mogao da dođe ni do kakvog zaključka, dok u trenucima kada se uopšte ne trudi, delovi ove misterije se sami otkriju.

Bio je nestrpljiv. Kao i uvek želeo je da odmah sazna istinu.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *