A kako bi drugačije to moglo da bude?

Radila je godinama na tom radnom mestu. Poznavala je bivšeg šefa, dočekala novog šefa, poznavala bivše kolege, penzionisane kolege, nove kolege. I nikad nije bila omiljeni kolega. Sa prošlim šefom je bila kućni prijatelj. To joj je dodatno ulivalo samopouzdanje. Imala je privilegije koje drugima nisu bile nadohvat ruke. Ona je onaj tip osobe koji je zatvoren, nadmen, o njoj niko ne zna puno. Nije, doduše, uvek takva. Nekad je dolazila nasmejana i tad je bila prijatna osoba. Mada, te faze nisu dugo trajale.

Dok je njen kućni prijatelj bio šef, bila je pod nekim vidom zaštite. Nepravedne zaštite. Samo bi ostali primetili da je nema i ubrzo saznali da je otišla kući. Jer ima neke obaveze. Samo bi odjednom saznali da je ona dobila smenu koju je želela. Jer joj treba. Suprotstavljali su se. Ona bi govorila da joj treba, da ima obaveze, ostala bi nadmena i pokazivala svojim stavom da je ne interesuje što drugima to ne odgovara i da li njima treba ili imaju obaveze. A šef? Šef bi dolazio do pucanja. Ona je i pred tim ostajala hladna i nadmena.

Stari šef je otišao u penziju. U negativnoj atmosferi. Okarakterisan kao nepravedan. Niko nikad to direktno nije povezao sa njom. Prosto su takav utisak imali o starom šefu. Došao je novi šef. Mlad i rešen da u kolektiv unese red. Nije mnogo prošlo i ona je opet dobijala smene koje njoj odgovaraju. Odlazila je u kancelariju kod šefa i to tražila. Opet se suprotstvaljala kolegama. Oni su pokušavali da se suprotstavljaju šefu. Nisu uspeli. On je šef. I ovaj put su osetili kao da su i njemu dirnuli sujetu, jer je on taj koji odlučuje i oni tome ne smeju da se suprotstavljaju. Ona je ostajala hladna.

Doživela je moždani udar. Tada su saznali da joj je sin nepokretan. Da živi sama sa njim. Da žive u stanu za koji ona isplaćuje kredit. Tada su saznali zašto su joj trebali slobodni dani. Tada su saznali i za šta joj je trebala i što veća plata. Saznali su da je sve to držala u sebi. Možda nije želela sažaljenje. Možda je bila previše ponosna da to prizna. Možda je nešto treće bilo u pitanju.

Predrasude

Sećam se neke poruke ili teksta. Ne sećam se kako tačno ide, ali poenta je bila da možda žena pred čijom ćemo se kilažom podsmejati ima hormonski poremećaj i ni ona nije srećna zbog svog izgleda, i još takvih sličnih primera. U stvari nije to poenta. Poenta je da vidimo šta ćemo prvo pomisliti a šta ustvari to može da bude. Makar ja mislim da je to poenta.

To su valjda predrasude.
„Predrasude su vrste stavova koje se ne zasnivaju na validnom iskustvu niti na racionalnim argumentima. Predrasude su tendenciozne generalizacije, afektivno opterećene i veoma otporne na promene.“

Znate ono kada vidite osobu na ulici, prvi put, što znači da ne znate ništa o njoj a podsmehujete se njenom izgledu, oblačenju, ponašanju. E pa, pojednostavljeno, to su predrasude. Donošenje zaključka o nekome ili nečemu, na osnovu ničega.

Sigurno ste nekad na ulicama naše divne pretstonice videli čoveka koji spava na klupi ili dušeku ispod neke zgrade. U, malo je reći, starim i prljavim stvarima. Šta ste tada pomislili? Da li vam je palo na pamet da je možda nekada on bio čovek koji je lepo živeo, imao porodicu i sredstva. Ali ta sredstva su bila na pogrešnom mestu. To pogrešno mesto je bila banka koja je nesrećno propala. On je platio cenu za svoju naivnost. Ostao bez ičega. Ubrzo dobio i otkaz. Pa ga je bilo sramota da sedi u kući gde ništa ne doprinosi svojoj porodici, jer novi posao nije mogao da nađe. Dane je provodio na ulici, a zimi ga je grejala rakija. Toliko mu je isfinansiralo neko socijalno ili tome slično. Ubrzo nije prepoznavao godišnja doba, pa ga je i leti grejala rakija. A onda njega više nije prepoznala njegova porodica. I svoj dom je našao na ulicama njegovog rodnog grada.

Iako se nadam da su svi koji ovo čitaju prevazišli taj stadijum da sude o nekome na osnovu toga kako izgleda, gde živi i kako živi. Ipak znate onu devojku koja dolazi na fakultet kao polu-žensko, onu devojku koja nadmeno nosi svoje skupe stvari i ne dozvoljava da joj se iko približi, onog dečka koji izbegava izlaske sa ostatkom društva, onu koja vas nikad nije pozvala kod sebe kući, onog što se ne pojavljuje na fakultetu pa vam traži beleške? Šta možete da zaključite o njima?

Vaše mišljenje i postupak će više reći o vama nego o njima. Niko ne kaže da su njihovi izbori dobri. Ali ipak razmislite još jednom da li vi to možete da znate ako niste upoznati sa njima ili tim aspektom njihovog života?

[ratings]

 

Izvor slika: http://pobedidijabetes.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *