Intervju sa glavnim zvezdama FONDIP večeri!

Oni su nas nasmejali svojim imitacija na FONDIP večeri koja je održana 26. decembra prošle godine na Fakultetu organizacionih nauka, kada su imitirali asistente i profesore sa pomenutog fakulteta. Njihova imena su sada skoro svima dobro poznata – oni su Ana Radovanović, Milan Vukajlović i Igor Vesović. Snimak imitacija su objavili na YouTube-u nakon čega su usledile burne reakcije kako sadašnjih studenata FON-a, tako i bivših. Kako su se spremali za FONDIP, zašto su imitirali baš one asistente i profesore, neke anegdote sa proba i još mnogo toga možete pročitati u nastavku.

Kako ste postali deo FONDIP večeri, tačnije FON Talent Show-a? 

igorIgor: Iskreno, nekako smo lančano ušli u celu priču. Baba za dedu, deda za repu i tako dalje. Najzaslužnija je u tom pogledu Aleksandra Lazović. Ona je deda. Budući da smo prošle godine, nažalost neuspešno na duže staze, pokušavali da održimo dramsku sekciju na FON-u, a i znamo se privatno, ona je bila upoznata sa mojim imitacijama. Mislim da svi s kojima se družim sa fakulteta su manje-više bili upoznati. Ali ona je ta koja je „nadležnima“ proširila reč. Jednog dana me je samo izvestila kratkom porukom „Tražen si.“, na šta sam ja bio zbunjen. Mislio sam da želi da me upozna s nekim. (smeh) A onda me je obavestila da je asistent Okanović „čuo“ za moje imitacije i da želi da učestvujem na FONDIP-u i izlažem pred celokupnim nastavnim kadrom, na šta sam se ja mometalno usprotivio. Uistinu, ko ne bi? Svi pomisle – Jaoo, a šta ako se neko uvredi? Šta ako me uhvate na zub? Jao, biću jedan od onih večitih studenata i slično. Ali ona je bila uporna i posle popriličnog natezanja i ubeđivanja otišao sam na audiciju. Milan i ja smo na istom smeru i družimo se, a i on je išao sa nama na dramsku i pošto ja nisam hteo da idem sam, prisetio sam se da nam je relativno skoro pre audicije, onako u društvu izimitirao „Simu Dejanića“ na šta smo svi ostali zabezeknuti i davili ga da ponavlja. Pa sam ja njega dovukao takoreći predloživši ga Aleksandri. A Anu smo sreli u prevozu vraćajući se sa probe na faksu, i uz teško nagovaranje zajedničke drugarice i nas u punom autobusu nam je izimitirala „Knežanu“. Pozvali smo je da nam se pridruži jer nam je iskreno trebao još neko, budući da smo Milan i ja imali problem sa uklapanjem. On je imao jednu imitaciju, a ja četiri, tako da nam je Ana bila zaista dobrodošla, a pored toga je bila i prezanimljiva. Nas dvojica smo se ismejali, a zapravo nismo se još uvek ni upoznali sa tom profesorkom.

milan 2Milan: Da mi je neko rekao da ću pred dekanom, profesorima, asistentima, prijateljima FON-a i samim studentima imitirati profesora, u gotovo punom amfiteatru 015, ne bih mu verovao. (smeh) Iskreno, ni najmanje se nisam nadao tome. Čak sam u hodnicima na fakultetu viđao plakate za “FON Talent Show” al’ sam bio prilično nezainteresovan. Sve do trenutka kada je Aleksandra Lazović, kojoj se ovom prilikom zahvaljujem, stupila u kontakt sa mnom i sa kolegom i drugom Igorom. Ukratko je objasnila šta bi bio naš zadatak te večeri, na šta smo obojica ostali bez teksta. Imitirati profesore pred celim faklultetom? Ma nema šanse. Iako smo to često radili na pauzama između predavanja, na zahtev drugova. Na samoj audiciji sam uglavnom glasom i pokretom „skinuo“ profesora koga je trebalo da imitiram jer tekst nisam imao spremljen. Međutim, asistentu Milanu Okanoviću, koji je bio jedan od članova žirija, cela ta situacija bila je urnebesna, dok meni i Igoru nije toliko, jer smo se plašili reakcija profesora. Naš treći član, Ana, nenadano se uključila, al’ je bila od prevelikog značaja jer smo na kraju sve to uklopili kako dolikuje.

Ana:  Želela bih samo da uputim jedno veliko „Hvala!“ , mojim najboljim prijateljima i Igoru, čije su pretnje urodile plodom. Da me nisu, kako to naš narod voli da kaže „puškom naterali“ , teško da bih se sama prijavila. (smeh)

Kako ste se odlučili da imitirate baš one profesore i asistente?

Igor: Što se mene tiče, ja volim da imitiram. Zaljubljenik sam u glumu i nekako kada god primetim nešto karakteristično i zanimljivo, ja dok prepričavam tu zanimljivost imam tendenciju da oponašam to što se desilo. Nekada umem da budem i previše ekspresivan dok govorim. I valjda tako proisteknu te imitacije. Jer ako nešto dobro prikažem, to ljudi obično primete, bude im zanimljivo, ili smešno, pa vole da im ponovim isto s vremena na vreme. Svaku od onih imitacija sam ja u društvu odradio ni sam ne znam koliko puta. A sve se pojedinačno vrte oko nekog zanimljivog događaja na predavanjima koji se zaista odvio sa predstavljenim profesorima.

milanMilan: Imitirao sam samo jednog profesora. Zahvalite se Vesoviću. (smeh). Odabrao sam “Simu” jer koga god drugog da sam znao da imitiram to ne bih radio bolje od Igora svakako. Bila je teška odluka jer mi je taj isti profesor bio aktuelni predavač. Sutradan, posle večeri FONDIP-a, posetio sam predavanje i mogu vam reći da je osećaj “neprocenjiv”. Mislim da sam tad imao veću tremu, pošto profesor nije prisustvovao manifestaciji, pa mi se već motalo po glavi da je upoznat sa snimkom i nisam znao čemu da se nadam.

Ana: U mom slučaju, sve je bilo nekako spontano. Profesorka Snežana je vrlo karakteristična ličnost, pa su mi mnogobrojne anegdote sa predavanja ostale u sećanju.

Koliko vam je bilo potrebno da spremite imitacije? (ceo proces – od biranja profesora, preko pisanja teksta, vežbanja izgovora..)

Igor: Više me zanima šta drugi misle koliko smo se spremali. (smeh) Ne, zaista, mi smo tako iznenada bačeni u vatru sa celokupnom svečanošću i pripremanjem, i morali smo sve da smišljamo u hodu, a nismo imali mnogo vremena posebno pored svih ostalih fakultetskih obaveza. Do bukvalno poslednje večeri mi nismo imali spremljen performans. Veče pred FONDIP,  na generalnoj probi smo se sastavili, isprobali nekoliko puta i pokazali kako mi to imamo u planu da izgleda. A naravno, imali smo samo grubu skicu. Koncept. Milan i ja smo se baš veče pred generalnu probu sastali, kada smo i sreli po izlasku s faksa Anu i pozvali je da se uključi, tako da je Ana doslovce ušla u ceo proces na generalnoj probi. Seli smo u jednu od učionica i jedno sat i nešto smo nas dvojica smišljali kako ćemo da uklopimo sve što smo imali u planu, i kako će zapravo sam skeč da bude sklopljen. Tu su opet padale na pamet nove ideje, kao i naknadno u procesu naravno. Ostalo je sve bilo posledica improvizacije.

Milan: Ako nam verujete, ne znamo ni sami. Uglavnom smo pokušali da što pre završimo sa tim, mada nam nije polazilo za rukom. Bazirali smo se na tekst i koncept jer nam imitacije nisu bile strane. Jedino što znam je da do same generalne probe ništa konkretno nismo imali. Ponavljam, mnogo nam je pomogla Ana  jer smo uz njenu pomoć uspešno sve priveli kraju.

Ana: Prema mom mišljenju, gotovo da se nismo ni spremali. Kao što je Igor već napomenuo, ja sam postala deo ekipe neposredno pre same svečanosti, na generalnoj probi. Trenutno mi scene dok smo pokušavali da sve uklopimo “proleću” kroz glavu. Volela bih da nas je neko snimio tada (smeh). Dodala bih samo da smo više obraćali pažnju na to kako da uklopimo pojedinačne tačke u celinu, nego na sam tekst i imitaciju.

Reakcije su bile više nego odlične. Da li ste to očekivali?

Igor: Ni najmanje. Ovakvu reakciju nismo nikako očekivali.

Milan: Ne, nikako. Moram da kažem da sam se prvi put našao u ovakvoj ulozi. Nikad pre nisam imao priliku da glumim, imitiram il’ nešto slično tome. Ali trenutak kad, već posle prve reči (rečenice) dobijete ovacije, to vam znatno podigne samopouzdanje. Tako da bih se zahvalio i našoj “publici” što nam je mnogo olakšala posao.

Ana: Apsolutno smo zatečeni količinom pozitivnih reakcija.

Jeste li se možda konsultovali sa profesorima koje ste imitirali pre finalne večeri, da vam daju odobrenje, ili neki savet?  Da li ste možda dobili naknadno neki feedback od njih? Koliko ste se vi zabavljali dok ste uvežbavali?

igor 2Igor: Ne. Nikako. Mi smo skrivali da to radimo kao zmija noge, što se kaže. (smeh) Nismo hteli ni za živu glavu da profesori saznaju, jer smo već dovoljno imali tremu od samog izlaganja pred punim amfiteatrom, a nismo znali da li će se neko uvrediti i kakve su moguće posledice. Sećam se da mi je jedna od asistentkinja organizatora, Milica, prišla na jednoj probi i pitala me – Jesi li ti rekao nešto Veljku? – misleći na docenta Veljka Jeremića, tj. na svečanosti poznatijeg kao Jeremija Veljković. Zbunjen, odsekao sam se kada mi je rekla kako joj je on preko, da li nekog četa, poslao “Čujem da sam deo svečanosti”. Prebledeo sam u trenutku jer nisam znao kako će čovek reagovati, naročito što je verovatnoća tada još uvek trebalo tek da se položi. (smeh). Sećam se da sam bio manji od makovog zrna kada je on sav ozbiljan ušao u amfiteatar i ni manje ni više seo u prve redove. Ali njegova pozitivna reakcija na celukpnu predstavu mi je došla kao najveći kompliment. Takođe izuzetno prijatno je reagovao i docent Mladen Čudanov. Od njega sam čak dobio i sugestiju neposredno pre konačnog predstavljanja. Na njegov predlog upotrebio sam oslovljavanje studenata po imenu, što često rezultuje u oslovljavanju Ane sa „Jelena“ ili Milana sa „Nemanja“, kao što se da videti i na snimku.

Milan: Ne! Bar ne još uvek. (smeh) Što se tiče uvežbavanja, zabave je uvek bilo. Čak smo se i smejali jedni drugima dok smo spremali imitacije. Baš jedno lepo iskustvo.

anaAna:  U mom slučaju, kritika profesorke Snežane bila je veoma pozitivna. Pre nego što su snimci postavljeni na YouTube, u toku jednog termina dodatne nastave profesorka je postavila pitanje: “Jel zna neko ko je ona devojka sto me je imitirala na FONDIP-u?”. U tom trenutku su pogledali svi u mene, a ja sam igrom slučaja sedela tačno ispred nje, u prvom redu i počela da se smejem. (smeh) Usledio je zatim i njen smeh, a onda i par rečenica: “Ja se nalazim u kolima, vraćam se sa nekog puta, u tom trenutku me zove Veljko sav nešto nasmejan i kaže mi – Ne znam da li su bolje imititali tebe ili mene. Ja sam ostala tako zatečena, nisam znala uopšte o čemu se radi. Jedva čekam da izađu snimci.”. Još par puta u toku tih istih dodatnih vežbi obratila mi se sa rečima: “Pamti, pamti Snežana. Trebaće ti dušo za sledeći FONDIP.”. Kada su izašli snimci, profesorka je postavila ovu poruku na mom Facebook profilu: “Svaka Vam cast za imitaciju…smejala sam se do suza! Na trenutak sam pomislila da sam to zapravo ja!!!”, koja je ujedno bila i najznačajnija kritika za mene. Što se tiče zabave, mogu reći samo da se pozitivna energija širila svuda. Ekipa je bila sjajna. Podržavali smo se međusobno, nastojali smo da zajedno prebrodimo tremu. Kada je sve bilo gotovo, pomislila sam samo: “Toliko mi je žao što se ne okupljamo ponovo i večeras.”

Podelite sa nama neku anegdotu sa proba.

Igor: Za mene najsimpatičnija anegdota je bila kada smo se uklapali na generalnoj probi. Ja tada nisam imao pojma da će docenti Čudanov i Jevtić učestvovati na samoj svečanosti. Tako da sam se još jedanput sledio kada smo u amfiteatru čekali svoj red da izađemo na podijum, a iza mene se pojavio glavom i bradom Mladen Čudanov. Pritom, ja za nešto manje od nekoliko minuta treba da ga imitiram. Ono što mi je bilo najupečatljivije je što su brucoši, koji su učestvovali na FONDIP-u, počeli da se kikoću i smeju kada je docent Čudanov počeo da govori te da se svaki čas okreću i gledaju u mene. Kako se još nisu susreli sa njim, budući da će im predavati tek u narednom semestru, valjda su po glasu prepoznali da je on zapravo jedan od imitacija. Iako je to donekle bio neverovatan kompliment ja ga nisam bio ni svestan dok tek nakon probe nisam došao k sebi i porazmislio malo.

Milan: Imam jednu dobru. Doduše, ova nije sa proba, već pred sam naš nastup na FONDIP večeri. Dok sam čekao svoj red na stepenicama za profesore i asistente koje su vodile pravo na binu, Igor je sjurio niz stepenice sav unezveren – Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem! Milaneee!! Znaš ko je upravo ušao u salu?! Deki Simić!! – samo je zadihano izlanuo. Noge su mi se oduzele jer su mi pre toga javili da profesor neće doći. Još ranije su mi rekli da ne moram da brinem jer on ne posećuje takve svečanosti. Odmah sam se uplašio njegove reakcije. Kako će to prihvatiti? Da li ću zažaliti što sam se prijavio? Ili će i on sam biti oduševljen? Sve mi je to prolazilo kroz glavu. Igor je tako uživao jedno minut-dva u mome napadu panike da bi mi potom priznao da profesor nije došao i da me samo začikava. Da ti razbijem malo tremu – rekao je – Vidiš kako je sad lakše. Nisam znao da li da mu se zahvalim ili da ga zavalim, tj. zadavim. Ali nasmejali smo se lepo potom.

Ana: Kao što sam napomenula već svi smo imali strašnu tremu. Pred sam izlazak na scenu pevali smo u hodniku kako bi se opustili. U jednom trenutku, Jelena, jedan od asistenata organizatora prišla nam je i rekla: “Ljudi čujete se, tiše!”. Tako da, ukoliko ste čuli nešto što liči na pevanje u pozadini, to smo bili mi (smeh)

S obzirom da ste studenti FON-a, gluma vam je verovatno hobi. Da li sebe vidite u budućnosti kao uspešne menadžere ili poznate glumce?

Igor: Pa, od svega po malo. Šalim se, naravno. Moram priznati da je moja najveća želja da se bavim glumom, iako se u menadžmentu veoma pronalazim. I smatram da ako već ne bih mogao da dobijem priliku da se bavim glumačkom profesijom, isto tako ne bih mogao da nađem bolji poziv od menadžmenta, iz razloga što sam uvideo da mnoge sposobnosti i umeća koja se vrednuju u glumi, mogu biti izuzetno korisna i cenjena u menadžerskim vodama. U slobodno vreme se bavim amaterski glumom i konkurisao sam i na Akademiji. Nažalost nisam primljen, ali imam takoreći cilj da je upišem. Pa ako da Bog završiću nadam se dva fakulteta, pošto FON ne planiram da ostavim nedovršenim.

Milan: Voleo bih da mi je taj hobi češći i neretko priželjkujem da se u budućnosti bavim glumom. Još u prvoj godini fakulteta bio sam član dramske sekcije FON-a koju smo organizovali mi, studenti, i nikad se ne zna … Možda me vidite u nekom od narednih delova “Montevidea”. (smeh) U četvrtoj godini srednje škole sam razmišljao o tome da upišem Fakultet dramskih umetnosti, al’ sam se ipak odlučio za FON. Uglavnom sam tremaroš, što mi tamo ne bi nikako bilo od koristi, a i iskreno, jedan od faktora je bila i plata eventualno budućeg posla, gde je FON recimo isplativiji, bilo to mesto menadžera ili programera, ako sve bude po planu.

Ana: Moram vam priznati da je ovo bio moj jedini doskorašnji glumački performans. Bavila sam se i bavim se nekim drugim vrstama umetnosti, ali konkretno glumom nikada, mada mi je to bila velika želja. Eto, imala sam prilike da je ostvarim i nadam se da neće ostati samo na tome.

[ratings]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *